Овај лист је расистички настројен према Русима и Србима, а вођа секте је пропустио прилику да бар једном у односу према Немцима исправи кичму, а не да се понаша као пребијени пас који од газда очекује кости с трпезе. Имао је шансу да прекину ону срамну конференцију за штампу, прогласи нацисту Мартенса персоном нон грата и бар мало, ако не свој лично, сачува понос грађана Србије. Не он га касније поданички назива "господин Михаил", каква гњида! И уредници ФАЗ-а, није ваш дописник рекао руске војнике него Русе. Али служење злу подразумева лаж као нешто што се подразумева.
Препоручи коментар:
3
0
2
понедељак, 10 август 2026 17:54
đeram pijaca
Odgovor nam jasno i nedvostisleno stavlja do znanja da je to zvaničan stav redakcije FAZ-a, a nema razloga da sumnjamo da FAZ verno artikuliše zvanične stavove vlade u Berlinu. Hitlerovci se opet raspojasali.
Препоручи коментар:
2
0
3
понедељак, 10 август 2026 18:35
ćorava kutija
pa naravno,oni ne žele ubijati ruse...
Препоручи коментар:
0
1
4
понедељак, 10 август 2026 19:05
Роксанда
Михаел Мартенс је прво изрекао ”убити што више Руса”, па је после мале, а значајне паузе додао ”руских војника”.
Питање је очигледно било намерно провокативно, са једне стране да тестира реакцију присутних, а са друге, оно је перфидни покушај нормализовања идеје убијања у што већем броју припадника једног конкретног етницитета, без обзира на накнадно спомињање војника.
У рату је легално убити непријатењског војника, али свакако је са хришћанског и људског становишта дубоко проблематично убијати непотребно. Непријатељ се може неутралисати и рецимо заробљавањем, али у случчају Руса та опција Михаелу Мартенсу није пала на памет.
Наравно, легитимно је питати зашто и да ли би икада, у било ком хипотетичком војном сукобу тај исти Михаел Мартенс превалио преко уста нешто ”о убијању што више” Американаца, Палестинаца, Израелаца, Јевреја, црнаца, белаца, Немаца,...
.jpg)
Питање је очигледно било намерно провокативно, са једне стране да тестира реакцију присутних, а са друге, оно је перфидни покушај нормализовања идеје убијања у што већем броју припадника једног конкретног етницитета, без обзира на накнадно спомињање војника.
У рату је легално убити непријатењског војника, али свакако је са хришћанског и људског становишта дубоко проблематично убијати непотребно. Непријатељ се може неутралисати и рецимо заробљавањем, али у случчају Руса та опција Михаелу Мартенсу није пала на памет.
Наравно, легитимно је питати зашто и да ли би икада, у било ком хипотетичком војном сукобу тај исти Михаел Мартенс превалио преко уста нешто ”о убијању што више” Американаца, Палестинаца, Израелаца, Јевреја, црнаца, белаца, Немаца,...