Размишљања која нас убијају: "није моје дете", "није моја ствар", "баш ме брига", "то неко други мора да уради", "не интересује ме", итд.

Са оваквим и сличним размишљањима ми као да одустајемо од свакодневне друштвене обавезе да се боримо за живот, како свој тако и туђи. Зашто се искључујемо из живота? Зато да се не би неком замерили, јер смо уцењени, јер се додворавамо, имамо страх, немам снаге, бојимо се да ће нас неко јавно попљувати, сам не могу ништа, нисам ја за то, губим новац, итд.

Понашамо се као да нас хвата равнодушност ... . Чак и милионски скупови грађана на протестима једном броју људи није подстицај да се прикључе и осете своју моћ као део колективне моћи, део снаге заједништва и у том заједништву виде боље услове за свој живот.

Таквима питање: шта хоћете од живота? Да будете гласачка машина па како вам Бог да? Биће боље? Како да не, цене расту, све нам пропада... . Зато размислите а ни за размишљање нема времена.