Vučić je za ćutanje Makrona platio 2,7 milijardi evra — novcem građana Srbije. Ne za bolje škole, bolnice ili plate, već da stranci zažmure dok on guši proteste i prebija sopstveni narod. To nije diplomatija, to je politička prostitucija. Srbija više nije država, već privatni servis jednog čoveka koji rasprodaje sve što može — od nacionalnog dostojanstva do javnog novca — samo da bi duže ostao na vlasti. Vlast koja kupuje tišinu umesto da odgovara na glas naroda, već je u strahu. A režim koji se plaši istine, na kraju pada u laži. Sramota je da nam ćutanje jedne strane sile vredi više od slobode celog naroda. Srbija nije na prodaju — i doći će dan kad će ove milijarde morati da se vrate. Sa kamatom.

Није више питање колико нас кошта Вучићева власт — него колико још можемо да платимо за његову личну параноју. 2,7 милијарди евра да би један Макрон ћутао, док се у Србији гуше протести, хапсе новинари и бију студенти. То није спољна политика — то је рекет. Купује тишину тамо где не може да купи поштовање. Уместо да улаже у децу, здравство и будућност — он улаже у свој опстанак. Али ћутање се плаћа једном, а народ памти заувек. Неће нас спасити Макрон, ни било ко са Запада. Мораћемо сами да му кажемо: доста је било. Србија није Вучићева приватна каса!

Netačno. Dobar deo naroda ima kratko pamćenje i lako ga je zavesti "za Goleš planinu". To što mi mislimo da smo nešto posebno naš je problem.