Vučić je za ćutanje Makrona platio 2,7 milijardi evra — novcem građana Srbije. Ne za bolje škole, bolnice ili plate, već da stranci zažmure dok on guši proteste i prebija sopstveni narod. To nije diplomatija, to je politička prostitucija. Srbija više nije država, već privatni servis jednog čoveka koji rasprodaje sve što može — od nacionalnog dostojanstva do javnog novca — samo da bi duže ostao na vlasti. Vlast koja kupuje tišinu umesto da odgovara na glas naroda, već je u strahu. A režim koji se plaši istine, na kraju pada u laži. Sramota je da nam ćutanje jedne strane sile vredi više od slobode celog naroda. Srbija nije na prodaju — i doći će dan kad će ove milijarde morati da se vrate. Sa kamatom.

Nije više pitanje koliko nas košta Vučićeva vlast — nego koliko još možemo da platimo za njegovu ličnu paranoju. 2,7 milijardi evra da bi jedan Makron ćutao, dok se u Srbiji guše protesti, hapse novinari i biju studenti. To nije spoljna politika — to je reket. Kupuje tišinu tamo gde ne može da kupi poštovanje. Umesto da ulaže u decu, zdravstvo i budućnost — on ulaže u svoj opstanak. Ali ćutanje se plaća jednom, a narod pamti zauvek. Neće nas spasiti Makron, ni bilo ko sa Zapada. Moraćemo sami da mu kažemo: dosta je bilo. Srbija nije Vučićeva privatna kasa!

Netačno. Dobar deo naroda ima kratko pamćenje i lako ga je zavesti "za Goleš planinu". To što mi mislimo da smo nešto posebno naš je problem.