Jel Vucic potpisao čuveni Briselski sporazum i Ohridski sporazum?

Тако је Вучић прича небулозе за дементне бабе

Vucic je dogurao do tacke kad moze da dozivi odbijanje svojih kerova.Lako mu se moze desiti da neko ko ima gram mozga iz SNS(a ima valjda i takvih) jednostavno kaze necu, odbijam.Vec je dozivio to u laksoj formi jer su mnogi da bi izbegli neugodne stvari uzeli godisnji ili bolovanje.

Аман, заман, хајде да се не лажемо – Милошевић је био трагична фигура, али не у смислу неког хероја из народних песама, него као неко ко је потонуо у сопственом блату, вучећи са собом целу земљу. Какав год да је био, и колико год га ко волео или мрзео, чињеница је да је покушао да игра на све карте – па чак и да понуди „вештици“ Олбрајтовој (коју, ироније ли, Срби су спасили у Другом светском рату) да Србија уђе у НАТО и отвори врата за њихову базу. И шта је добио? Хладан туш, после неких њихових „консултација“, уз поруку: „Реши проблем Косова, па ћемо да причамо.“ И после? Па, знамо шта је било – бомбе, хаос, распад, и све оно што нам је остало у наследство. Али, ево где ствари постају занимљиве: ако хоћемо да причамо о „фамозном страном мешању“, хајде да причамо истину, а не да понављамо бајке које нам сервирају политиканти, било из деведесетих, било данас.

Права брука је систем где надstrešнице падају због корупције, полиција бије народ, а власт виче о „диверзантима“ да би сакрила истину. „шеснаест удараца гвоžђем за armaturu“ за Брнабић је савршена метаfora – не треба нам насиље, него правда за све оне који су преварени овим „ретуширањем“ стварности. Милошевић је тврдио да „страно мешање“ постоји, али данашња власт користи исту причу да би сачувала фотеље. Револуција је могућа – не вилама, него истином, упорношћу и организовањем.