Имао сам срећу да сам био логору у Трнову, тада под управом Еде Годињака, Алијиног злаћаног љиљана , септембар 92-јануар 93.
2 хљеба на 30 заточеника , дневно;устајање у став мирно сваких 15 мин- кад улази стража,свакодневне туче; скоро боси по снијегу довожење дрва из опљачканих српских кућа,скидање кровова,дневна порција алакања:
Волимо те Алија, приче о масакру цивила прије него су нас довели,
играње фудбала са одсјеченом главом локалног свештеника....

Чак и у том јаду било је подношљиво ако се упореде звјерства над Србима
у Челебићу или Коњицу.

Чак и ту, понеко није изгубио људскост : стражар Трупо би ујутро донио своје
следовање дувана и подијелио , скоро уз извињење: немам више...
Другачију пресуду нико није ни очекивао: они чувају своје јер су
то хероји и љиљани.
Срби се гурају један преко другог ко ће да се више додвори
непријатељу.
Зато смо ту гдје јесмо.
А увијек има и ниже.