Осим да је Косово и Метохија нит, пупчана врпца (коју би неки у власти и око ње, који преузимају на себе да je пресеку а и имају ту "храброст"), идентитет, мит и завет и сличне фразе, господин Патријарх Српски нам даде јасно на знање да ће га оно, Косово и Метохија, само заветовати да се као и за остале Србе у дијаспори моли за све Србе ма где били. Лепо је од њега да толико брине о Србима и да је стално у молитви за њих, али ја не видех ни реч о томе да нико од Срба у власти не сме да призна отуђење нити било какав аранжман о коме се таласа све више и више по напредним медијима, све припремајући терен за такву одлуку. Нити, да нам је то уписано и у светске одлуке у УН. Најгоре ако се само ослонимо на оно: - Видећемо, све ми се чини да ћемо се после тог виђавања само кајати и срамити.
А може бити да сам можда и лоше читао, можда и превидео да је баш тако рекао: Не дамо Косово, не дамо светиње ???, или "Нико, па ни Вучић, не сме да призна Косово*"???

Права љубав је суд и сведочење истине. Ако нема сведочења онда је она кимавал који упразно звечи.
Много говорити о љубави, а делатно је не спроводити је ништа друго него чешкање по ушима или магијско завођење.
Мисија Цркве је да у свакој прилици потврђује свој став о Косову, супроставља га владајућој политици тако да у народу стално оприсутњује свест о значају завета, косовског, светосавског. Указивати на зло и грех, водећи бригу о моралном здрављу народа, супростављати се накарадним законима (ево прилике да се активно бори против изгласавања закона и истополним браковима) и стално га подсећати на историјску свест о постојање Зла којем је српски народ одувек био изложен, али никада не заступати став о освети и злопамћењу.
Какав је значај свести о сведочењу истине и постојању зла нека покаже пример философа Емануела Левинаса којем је у холокаусту страдала ближа породица и који због тога, иако је био немачки ђак никада после рата није хтео да ступи на немачко тло.

Za Kosovka čitajte malo Nušića, Jastrebova, pa govorite da Srbi nisu marili za crkvu. Na dan Svetih Arhanđela su ljudi išli da pale sveće u ruševinama Dušanove zadužbine u Prizrenu, peške od Priztena do manastira u vreme najvećeg brozovog antisrpskog orgijanja. Ljudi su napadani, pljuvani, gađani kamenicama od strane šiptara, ali su išli, išli, išli prema manadtiru. Sveće su paljene u razrušenoj crkvi gde je nekada bio oltar. Mesto sa pločom Dušanovog groba je čisćeno, a na njemu je bilo i životinjskog i ljudskog izmeta. Inače ruski konzul u Prizrenu Jastrebov je ubijen, veliki prijatelj Srba. Ne znam da li bar ima neku uličicu u Beogradu, ali zato nato lešinar prima nagradu sanu.

Црква има инструмент страховитог значаја и ефекта.
Да ли ће најавити његову примену за вернике који одлучују о отцепљењу срца Србије,показаће искреност и спремност да се Срце брани како заслужује.
Делом.