I ovo se zove "kulturna politika"? Kakva apologija kiča, svaka čast! Osnovni argument autora je otprilike: "Eto, nije da to nešto mnogo vredi, i nije da se može porediti sa nekim ozbiljnijim umetničkim projektima, a nije ni da se može porediti sa serijama iz osamdestih, ali eto publici je bilo lepo, meni je bilo lepo, a i u seriji se govori lepim jezikom, pa nam je eto svima bilo lepo..."
I to je - lepo. Baš mi je drago što je autoru bilo lepo (bez ikakve ironije). Samo znate, to nije kulturna politika, niti analiza primerena nečemu što se predstavlja kao "časopis za političku teoriju i društvena istraživanja."

Ideologija zlatnog doba nekada se valjala isključivo u malograđanskom krugu (dvojke), među potomcima snaga poraženih 1944. godine. Tokom osamdesetih i devedesetih, ova kič-priča koja opisuje "jedno lepo vreme koje u plan ističe jednu lepu zemlju", ispostavila se kao vladajuća ideologija srbijanskog društva.

Zanimljiva je činjenica da je sunovrat (srbijanskog zlatnog doba) smešten u 1944. godinu, što će reći da je zlatni period obuhvatio ne samo "izmešani i šaroliki svet Kraljevine Jugoslavije", već i onih par slatkih godinica posle sloma Kraljevine, sve do dolaska Šeste ličke.

Na malograđanskom sentimentu i mitu o zlatnom dobu podjednako su profitirali - pored bezazlene Mir-Jam - drugi srpski pisci, posebno Svetlana Velmar-Janković i Slobodan Selenić. Već smo imali priliku da uživamo u ekranizaciji Selenićevog trans-rasističkog "Ubistva s predumišljajem" (u režiji zvezde Druge Srbije, Gorčina Stojanovića).

O svemu se moze polemisati, ali argumenti tipa: svi su gledali seriju; dokazuju li oni njenu vrednost? Svi gledaju i Zvezde granda. Sta to znaci? Samo jednu da imaju veliku popularnost, ali umetnicku vrednost apsolutno ne dokazuju.
Velicanje filma Zona Zamfirova ( verovatno istom logikom: svi su je gledali), je tek skandalozno. film je primer kako se unistavaju knjizevna dela.
Sto se tice Ranjenog orla ne treba imati iluzija Mir-Jam je autorka lakih dzepnih ljubica mizerne umetnicke vrednosti, Sotrina rezija je ocajna. Elementarne stvari su srozane. Ocajni V. Cetkovic sa njegovim pseudo-crnogorskim naglaskom, praznine, odugovlacenje i recept kako od knjige srednje velicine oko 300 str napraviti seriju o drzavnom trosku (citaj poreskih obveznika) i uzeti masni honorar. Tekst je najobicniji panegirik u sotrinu cast.

"Tematika „Ranjenog orla“ ipak je i dublja i teža od prosečnog TV ljubića. Njeno razumevanje traži poznavanje i tempora i mores predratne Jugoslavije
(...)
ona se suštinski ne razlikuje mnogo od Ane Karenjine,
(...)
Najzad, samo je par koraka od meksičke sapunice do Tolstojevog romana – a tih par koraka čini svu razliku između bofla i ozbiljne književnosti."

Na kog Tolstoja ste mislili, onog ruskog ili na "srpskog Tolstoja" - Dobricu Ćosića?

"Moja /je/ želja da bavim rekonstrukcijom građanskog društva koje je počelo burno da se razvija između dva svetska rata. Rat je to prekinuo, a posle rata je to društvo jednostavno zatrto, da bi se na njegovim ruševinama napravilo novo, komunističko i socijalističko društvo. Za neke su tragovi tog društva ostali uglavnom vidljivi zbog zgrada koje su podignute, zbog njihove lepote, od mermernih ulaza pa dalje. A istorija svedoči da je to društvo počelo da se primiče Evropi, veoma užurbano i veoma uspešno."

Nikola, dobar tekst i jos bolje uočavanje da se sa "Ranjenim orlom" desio fenomen koji nesto potencijalno bitno govori o Srbiji. A tajna tog fenomena je u draži idealnog u toj seriji. Kroz njenu veliku popularnost se pokazuje da ljudi prepoznaju da je idealno važno. Pri tom nema veze što je sve u seriji nerealno i idealizovano (na primer, i Sloboda Mićalović kaže da ja Anđelka "idealna žena") i čak nema veze ni kakav je taj ideal, već je samo važno to što se kroz tu zavodljivost idealnog vidi da je ono stvarnije od realnog jer ono strukturiše samu realnost. To će reći, iako danas više nema ljudi kao što je recimo Tomo, ne znači da u sebi mnogi nisu kao on ili neki od likova. To se vidi čak i na izvanrednoj glumi, jer i glumci osećaju da tu ima šta da se glumi.

Kroz sve to se čak vidi da ljubići i filozofija imaju nešto zajedničko: oboje ne podnose cinizam. Vidim da si ovde dobio negativne komentare i od "Druge Srbije" i od nacionalista. Druga Srbija ne podnosi ovakve serije jer one prikazuju Srbiju kao nešto pozitivno, a baš to je ono što se ne sme, dok ih nacionalisti ne podnose jer nisu dovoljno cinične: ideali, pravda ne postoje, gde je sve to bilo kad smo mi bili žrtve itd.

Srbiji, kao i svemu ostalom, je potreban udeo u idealnom. Naš glavni problem je što to nije nešto što se podrazumeva, o čemu čak i ne razmišljamo.

Inače, moja omiljena replika iz Ranjenog orla je kad Nenad posle svih onih peripetija pri slučajnom susretu u Bgd-u pita Andjelku "A šta ima novo kod vas?".

tekst nije politički već samo prikaz serije u kulturnoj rublici...tekst bi bio zaista odličan da se autor nije plašio da ispadne glup u društvu i kaže da je serija remek delo ŠTO ZAISTA JESTE ...kakvi„...Vuk Karadžić“, „Više od igre“, .... pa čak i često prozivani „Otpisani" , dostojna je "Grlom u jagode" ...kad seriju budete posmatrali estetski a ne diletantsko politički možda ćete i shvatiti njenu veličinu..

Sada je sasvim jasno koliko su promašeni, nepravedni i zlonamerni svi napadi na NSPM kao tobožnji glas srpskog nacional-konzervativizma. Jasno je da estetika camp-a i trash-a, koja se valjala po njujorškim i inim gej-klubovima i časopisima za muškarce, može da dobije svoje mesto čak i na "konzervativnom" NSPM-u. Svako dobronameran treba da pozdravi ovakav (NSPM-ov) doprinos multikulturalizmu, toleranciji i pravima seksualnih manjina! (Isto važi i za RTS!)

Nisam ironičan! Mislim da svakom građaninu Srbije treba pružiti mogućnost da uživa u "rasi, licima, lepoti" naših glumaca, umesto da libidinalne investicije isključivo usmerava prema "svojoj anglosaksonskoj 'velikoj braći'“. Do sada, "mnogi od stida nisu smeli da priznaju da su se 'upecali'", na ono što je "jednostavno nasa stvar". Zazirali su od otvorenog "veselničkog angažmana", jer konzervativna Srbija nije imala "razumevanje za sve što nije izrečeno surovim jezikom njene svakodnevice."

@Šotra i srpski Tolstoj

Samo jedna mala ispravka: Ćosić nije srpski Tolstoj, nego srpski - Tolkin.

"čak i od „Kneginje Anastasije“ koja, istina, jako lepo prikazuje jezik i epohu nikolajevske Rusije, ali tone u manirizmu zapleta sapunice i gubi težinu posle žezdesete epizode večnog vraćanja istog."

Neki komentatori previše su oštri prema autoru teksta. Onaj ko je preživeo preko 60 epizoda „Kneginje Anastasije“ i stotine epizoda sličnog sadržaja, zaslužuje više razumevanja i, na prvom mestu - saosećanja.

Zar ova serija neodoljivo ne podseća na poetiku i estetiku filmskih žurnala iz Nedićeve Srbije? Decenijama su ležali u bunkeru, retki su imali priliku da ih nedavno pogledaju u Kinoteci, a sada smo, zahvaljujući Šotri, u prilici da gledamo pravi rimejk (remake) nedićevske estetike.

Posle intimne ispovesti gospodina Tanasića, mogu samo da uputim ogromno izvinjenje gospodinu Mitroviću (Željku).

Kad bismo stvari mogli da osetimo, vidimo na nekom najosnovnijem nivou i mogli da prepoznamo njihovu primarnu tendenciju, osnovnu karakteristiku, tada bismo za ovu seriju mogli reći da ona nosi pozitivan naboj, pozitivnu energiju (lepota je jedna njena manifestacija), dakle ono za čim ljudi vape kao žedni u pustinji. Negativni komentari su u većini, verujem, inicirani negativnom energijom, nabojem njihovih autora-komentatora koji nisu bili u stanju osetiti i doživeti pozitivan talas koji nam je serija nesumnjivo donela, a to nam je nasušno potrebno, jer je ovaj naš prostor naprosto preplavljen svim vidovima negativnog u ljudima, od nezadovoljstva do mržnje. Ta nemogućnost da se oseti nešto lepo, pozitivno i podeli sa drugima, ili možda otpor da se oda priznanje drugome ko je lepši, bolji, uspešniji itd., da se pozitivnom i lepoti jednostavno prepusti, se zatim racionalizuje nekakvim „veleumnim“ komentarom o npr. kiču, intelektualizacijama, analiziranjima „visokoumetničkih“ vrednosti itd. Šteta, na taj način se propušta prilika da se u lepoti uživa, a taj doživljaj nas sam po sebi oplemenjuje i pomaže da postajemo bolji ljudi.