EU posle Lisabonskog ugovora vidim kao pandan eksperimentu uvedenom nakon smrti vladara i najveceg sina SFRJ. Administracija otudjena od izvornog biraca, truli kompromisi i promocija prosecnosti zarad formalne ravnopravnosti clanica, nejednak stepen ekonomske razvijenosti, razlicita kulturna i religijska nasledja dovesce do bujanja nacionalizma i desnicarskih ideja. Kao i u blagopocivsoj SFRJ, fudbal i desavanja na stadionima bice prvi pokazatelji i okidaci procesa koji ce dovesti do rastakanja ove drzavne tvorevine.
Zasto fudbal?
Zato sto su prosecnom gradjaninu EU, isto kao i prosecnom gradjaninu SFRJ, politickim odlukama uskracena prava da svojim neposrednim glasom resava svoju i zajednicku sudbinu. U tim okolnostima ostaju mu stadioni kao savrsene arene za artikulisanje svojih pogleda na drustvo i frustracija kojim je optocen. Prve naznake ovoga vec mozemo da vidimo u komentarima evropske stampe i zvanicnika povodom fudbalske utakmice Irska - Francuska.
Prosvecena Evropa kao kolevka modernih nacija i sve pozitivne tekovine koje su proizasli iz te ideje i ideje gradjanskog drustva, skoncala je u dva svetska rata, pretvorivsi te ideje u svoju brutalnu suprotnost.
I danasnja EU, u pokusaju da skine to strasno breme nacionalnih drzava i njihovih antagonizama, suocava se sa svojim "prokletstvom" - stvaranje nadnacionalne superdrzave po ugledu na USA na nacin da ponistava osnovne gradjanske vrednosti po kojima je bila prepoznatljiva a sto ce dovesti u krajnjem, upravo do suprotnih efekata od zamisljenih - do bujanja nacionalizma od kojeg toliko zarko zeli pobeci.

Grčka je bila kolevka civilizacije i vodeća sila, da bi je na kraju potisnuo Rim. I Rimsko carstvo se raspalo a centar moći se premestio u nekadašnje varvarske krajeve. Nastale su iz Franačkog carstva Francuska, Nemačka, Španija, Engleska a potom i ostale velik evropske sile koje su bile centar sveta do dvadesetog veka. I kao što su nekadašnja moćna Grčka i moćni Rim morale da ustuknu pred vitalnijim i jačim silama, pa se ekonomski, politički i kulturni centar pomerio na sever, tako se i danas moć seli u Brazil, Kinu, Indiju... a izvan SAD i EU. Šta se tu može? Rekao bih, ništa. Evropi ostaje da se bori za ekonomski i politički prestiž, ali kao što je najtamnija ličnost u istoriji, neočekivano tačno rekla: "Zapadne demokratije su dekadentne, potisnuće ih disciplinovani narodi istoka". Ove reči deluju danas proročanski.

Шта су то заједничке вриједности које би требале да буду кохезиона сила Европе? Многи у западном дијелу игноришу особености источног дијела Европе. Шта је то што дијеле Софија, Атина, Даблин, Лондон, Берлин, Порто, Рига...?
Базирати се само на универзалним људским вриједностима као што је слобода и сл не пије воде, јер слобода није нешто што је само "европско", штавише, имајући у виду историју слободе у Европи тешко да би се могла то издвојити као битна карактеристика те цивилизације (ропство, инквизиција..)
Можда би се као универзална вриједност Европе могло издвојити тржиште, корпорација, конзумеризам?

У овдашњој јавности није довољно пажње посвећено анализи резултата неуспешног референдума о европском уставу у неким земљама ЕУ, као и трику достојном агента Смита из Матрикса помоћу ког су европске бирократе ампутирале својим грађанима право да се даље о овоме изјашњавају. Ирци су последњи пали у овој битци грађана против бирократске глобализације.

Не умањујући бирократско сивило изабаране господе, морам да приметим да је баронеса вероватно најрепрезентативнији примерак врсте. Ова припадница техократске класе управљача и васпитача чији је избор на нову функцију за нијансу транспарентнији и непосреднији од избора Папе, сиболизује у потпуности оно што је људе опредељивало да се изјасне против европског устава, док су им још допуштали да се изјашњавају.

Најинтересантнији су ми коментари о томе како баронеса има велики 'проблем' јер има 'шефа' који одлучује двадесетседмочланим конесензусом, јер то практично значи да има одрешене руке докле год много не таласа (сан сваког министра који нема амбицију да постане председник). Уколико упоредимо њен положај и положај госпође Клинтон рецимо, видећемо да њено министарство располаже са мањим средствима од U.S. Department of State, али 'шеф' госпође Клинтон мора да оствари консензус искључиво сам са собом. Ко ту има већи проблем? Ко има већу слободу, а ко већу моћ?