Ne bih se slozio sa autorom po pitanju samoubistva globalnog kapitalizma. Naime, ne radi se o nikakvom samoubistvu nego o njegovoj mutaciji. Trenutna finansijska previranja su nista drugo do oblik izrabljivanja. Premda se ne radi iskljucivo o privobitnoj akumulaciji kapitala izvesne individue ce svakako osetiti blagodeti tog fenomena zahvaljujuci kooperativnosti i odanosti sistemu. Za takav individualni uspeh je naravno potrebno imati odredjenu svest. Danas to nije preveliki problem buduci da je sistem ukorenjen u porodilistima, skolama,... Mutacija globalnog kapitalizma se zasniva na preraspodeli bogatstva medju dominantnom klasom sa drasticnim elementima izrabljivanja sirotinje i slabih. Delovi dominantne klasa koji su na gubitku su kolateralna steta u obliku zrtve slobode konkurencije. Zaliti ih ne treba jer su oni sami deo sistema i da nisu oni zrtva to bi svakako bili trenutni pobednici. Kapitalizam mutira u hibrid koji je veoma maligan i bolestan. To je i dalje kapitalizam gramzivosti ali se ona sada prenela i na drzavnu svojinu, odnosno, dominantna klasa otvoreno stavlja ruku u vrecu sa narodnim parama i kaze « To radimo za vase dobro », otupljujuci svaku mogucnost da se organizuje ili uspostavi protivteza ovakvom poretku. Globalni kapitalizam prelazi u divlju formu iz koje ce izaci vecim monstrumom. Svet se krece u pravcu unistenja. O dolasku nekog utopistickog sveta nema naznaka. Ljudske jedinke su se preobrazile u gramzive celije malignog tkiva. U svetu u kojem je zrtvovana svest ne moze doci nista osim loseg kraja.

Nisam siguran da bi se moglo reci da se Rimokatolicka Crkva okrece Marksu i njegovoj misli. Naravno, u pojedinim delovima rimokatolickog sveta postoji snazan uticaj marksizma koji se najvise ispoljio u obliku latinoamericke "teologije oslobodjenja", ali ta skola misli se u glavnom smatra ekstremnom i nije opsteprihvacena.

Ali i bez marksizma, bitno je razumeti da je RKC ima vec dugu tradiciju skepticizma i kritike prema liberanom kapitalizmu i njegovom destruktivnom uticaju kako na tradiconalne vrednosti i drustvena uredjenja, tako i na stvaranje katastrofalnih socijalnih problema. Papa Lav XIII je 1891. objavio cuvenu encikliku "Rerum Novarum" kojom je dao podrsku radnickim pravima i pravu na organizovanje sindikata, ostro kritikovao nemoralni i stetni slobodnotrzisni ekonomski sistem, ali se i jasno oglasio protiv komunizma. Cetiri decenije kasnije papa Pije XI objavljuje "Quadragesimo Anno", koji u duhu predjasnje enciklike, ide dalje u pozivu da drzava treba da stiti pravedan socijalni poredak ogranicavanjem privatne svojine, regulisanjem odnosa izmedju poslodavca i radnika, itd. Naravno, ostro je kritikovao i komunizam.

Ova dve enciklike su imale ogroman uticaj na razvoj politicke misli i aktivnosti u Evropi: od katolickih radnickih pokreta i sindikata do fasizma. U Britaniji uticalo je na Gilberta Cestertona i pojavu tzv. "Distributizma", dok na resto evropskog kontinenta utice na razvoj raznih oblika korporatizma, medju kojima se narocito isticu rad i ideje Antonija Salazara u Portugalu i Engelberta Dolfusa u Austriji. Danas, razni demo-hriscanski i socijal-hriscanski politicki pokreti i partije u zapadnoj Evropi svoj koren nalaze bas u tim papskim enciklikama, a ne (ili neuporedivo manje) u marksizmu.

Пали су са Мар(к)са, па право на раздељак!

А нама, кажњеним хришћанима се таман огадио. Шта сад?

Стеви Надрљанском:

Знам да звучи необично, и сам сам био изненађен - можете то наћи у књизи "Русија и Руси у светској историји", која је, нажалост, лоше приређена и без индекса, те крајње непрегледна. Ипак, Нарочницка, која је имала приступ отвореним државним архивама (након што су подаци застарели), нашла је непосредну (и строго поверљиву) директиву Лењина лично да се ради, просто речено, на истребљивању и уништавању свештенства РПЦ (уз опаску да се "према осталим конфесијама" поступа "по закону"). Нарочницка је такође пронашла да је Стаљин лично укинуо ову Лењинову уредбу.
У књизи она наводи и друге примере овог "попуштања" и, ако се добро сећам, чак наводи да је ово "затишје", које је трајало отприлике од почетка-средине тридесетих до Стаљинове смрти (Хрушчов се, према Нарочницкој, вратио Лењиновој политици, док је највећи број цркава и манастира затворен, чини ми се, у време Брежњева - немам књигу при руци, не замерите); да је то затишје, дакле, један од кључних догађаја по опстанак православља у Русији.
Наравно, прогони су се настављали, али, тврди она, више су били последица бољшевичко-лењинистичке инерције, него воље и деловања Стаљиновог режима. Исто важи и за националну политику и третман руског народа као већинског у СССР. Књига обилује занимљивим и изненађујућим примерима, који су веома убедљиво аргументовани, ако и јесу, нажалост, прилично разбацани и лоше систематизовани.
Надам се да Вам је ово било од помоћи.
Поздрав!

Jasno je da je na delu novi pakt starih saveznika! Nemac Racinger već se "proslavio" rehabilitacijom negacioniste i antisemite, a sada se udružuje sa starim saveznicima - staljinistima. Taj scenario već nam je poznat... Možemo samo da se nadamo da ovog puta mi nećemo proći kao Poljska 1939. godine!

Замолио бих аутора и да прокоментарише следећу информацију.. на више мјеста сам причитао да је у тешким ратним данима када није било пуно наде (нпр стаљинградска битка) Стаљин дозволио рад свештеницима, да су изнесене чудотворне руске иконе, организоване литије и молебани и да су чак једном приликом по личној Стаљиновој наредби авионом превозили иконе, кружили изнад Москве и сл. Постоји на нету много помињања ових догађајима са детаљима, а мене интересује постоје ли сазнања о научним чињеницама које то поткрепљују?

поздрав

Autor se u tekstu dotiče mnoštva tema, osnovano ironizira mantre demokratskog kapitalističkog društva, a ja ću se osvrnuti samo na odnos Katoličke crkve prema Marksu.
Pre svega "katolički brod" uspešno plovi po uzburkanom historijskom moru dva milenijuma i to zahvaljujujući sposobnosti adaptacije na aktualna dogadjanja. Ova crkva u donošenju odluka koristi nekorumpirane analitičare (za razliku od komunista i kapitalista) koji daju realno stanje stvari i prognozu, a na temelju čega se donosi odluka. Kako su katolički ekonomisti došli do zaključka da se Marksovo učenje o ekonomskom razvoju sveta potvrdilo u praksi, zaključeno je da ovoga treba priznati, kao i pred tim drugog "smrtnog neprijatelja" Darvina.
Inače Darvin i Marks su, ne samo po mojem skromnom sudu, dali nepobitne teorije o biološkom odnosno ekonomskom razvoju sveta, s tim da je drugi htio svet "genetski modificirati" pa je izmislio komunizam, koji eksperiment se neuspešno okončao.
Čitaoci će mi (nadam se) oprostiti ako na trenutak odbočim od teme i pohvalim se da sam konačno otkrio tračak svetla na tmurnom "ekonomskom nebu".
Ovo se odnosi na dodelu poslednje Nobelove nagrade iz ekonomije naučnicima koji su otkrili da je "zajedničko vlasništvo" efikasnije od privatnog. Iz ovog sledi da je nadjeno rešenje za SEK-u i to kroz povratak u prvobitnu zajednicu. Dakle treba se pripremati na popravak seoskih mlinova, gradnju malih elektrana i tsl.
Nadam se da ovaj tekst neće oživeti neoliberalne amatere na NSPM, jer nemam snage i volje da se sa istima nosim.

Што се тиче коментара господина Мише, да је на Стаљинову иницијативу изабран патријарх после 240 година, морам да наведем следеће податке:
1.Патријарх Тихон је изабран 1917. године, дакле годинама пре доласка Стаљина на власт.
После смрти патријарха Тихона није изабран нови патријарх.
2. Митрополит Петар, који је управљао Црквом стрељан је 1937. године.
3. Године 1943. Стаљин прихвата молбу тројице митрополита, да буде изабран нови патријарх. Дакле, ни ово није било на Стаљинову иницијативу, већ је он прихватио молбу (ове податке можете проверити нпр. на сајту Радио телевизије Војводина и на сајту Вести, као на многим другим местима).

Хвала на одговору, г. Танасићу, али чини ми се да бисмо ово требали узети са великом резервом. Ја сам у своје време прочитао јако много литературе на ову тему и стога ми ова теза о Стаљину изгледа фантазмагорично. Чињенице, године, имена и бројеви већ су ми поприлично ишчилели из памћења, али оно што памтим тешко да могу довести у питање, а то је утисак да је плански прогон Цркве (подвлачим: ту не мислим само на јерархију) започет од стране Лењина, у време Стаљина доживео свој врхунац. Хистерично насиље до 1924. (до Лењинове смрти) под Стаљином се претвара у систематски прогон, у државну идеологију. Колико се сећам, било је доба кад ни један епископ није био на слободи (од оних преживелих), а остали су само они који нису могли поднети страдања и који су прихватили да како-тако сарађују са бољшевицима. Први пут чујем да је он укинуо тај Лењинов акт, али ако је то истина, треба добро посмотрити кад је то учињено: одмах након Лењинове смрти (што ми изгледа невероватно, јер је он прогон само појачао), или у току Отаџбинског рата, кад му је свака помоћ била потребна и кад је коначно одобрио избор патријарха.
Ја бих био веома опрезан са руским историософима. Међу некима од њих данас постоји тенденција да Стаљина схватају као некакво оруђе у Божјим рукама којим је побеђен нацизам, а рускаја земља стекла међународну моћ. Ту идеју поткрепљују чињеницом да је у време рата дошло до неочекиваног заокрета у Стаљиновом односу према Цркви, али као да избегавају да објасне цео контекст. Наиме, ради се о следећем (ово не спада у школску историју, а знам да многи неће веровати): у једном моменту Русија се нашла пред потпуном катастрофом - Лењинград више није могао да се брани, хиљаде су од глади умирале свакодневно, а пут у Москву био је Немцима отворен. Стаљин је запао у такав очај да се сетио онога кога се сви сете кад више нема помоћи ни од кога. Кажу да у московским архивима постоје писма митрополита јерусалимске патријаршије Илије битна за разумевање ових несвакидашњих збивања.

Господине Надрљански,
шта ми уопште знамо о Ивану Грозном, и да ли је оно што знамо заиста и веродостојно? Зар је русофобија екслузивитет двадесетог века? Зар Хенри Осми, рецимо, није био грозан.
Грех који Ивану никад неће бити опроштен је проглашење новог православног царства (Трећг Рима), после пада Византије (Другог Рима). Ако знамо како се одлучно опирао западном прозелитизму, ако знамо колико пута се на бојишту сударио са католичким краљевствима и тевтонцима, и како се обрачунавао са "Другом Русијом", зар је постојала икаква шанса да га зверолики (и споља и изнутра) не прогласе "грозним". Према коме је он био грознан, питам се?

@ Hari Haler
Komentator, pored ostalih iznesenih stvari, brani kapitalizam uporedjujući ga sa socijalozmom, navodeći da se u ovom bolje živelo, slobodno putovalo i tsl.
Kako je danas popularno "pljuvati" po kapitalizmu (čak je engleski biskup ustvrdio da je komunizam crkao 1989., a kapitalizam 2008 g.), postavio bih braniocu "nevinosti bez zaštite" nekoliko pitanja da upotpunim svoja saznanja, o ovom (po njemu) u suštini ipak pozitivnom sistemu.
Da li je u svetu postojao kapitalizam i pored razvijenih industrijskih zemalja, koje su svoj prosperitet zanivale izmedju ostalog korištenjem resursa (sirovina, radne snage) nerazvijenih zemalja, ili razmenom čak i za bezvredne zelene i slične papire. Koliko me pamćenje služi bilo je dosta zemalja koje su uživale blagodeti kapitalizma, usprkos kojima, je stanovništvo masivno umiralo od gladi, bolesti.
Okolnost da veliki broj Amerikanaca živi u šatorskim naseljima potvrdjuje da se ovi zahvaljujući sistemu mogu dozvoliti povratak majci prirodi.
Uživajući u kapitalizmu veliki broj gradjana Srbije koristi privilegiju narodnih kuhinja, o čemu je za socijalizma mogao samo snivati.
Piscu komentara želim da uživa sve blagodeti kapiatallizma, koje će se vremenom raširivati.
Napominjem da sam odavno prestao biti fasciniran njemačkim čistačicama i portirima ili našim seljacima, koji su dolazili na godišnji odmor vozeći Opel Kadet.
Na kraju bih parafarazirao izreku o Turcima: I plakat će drumovi za socijalizmom ali ovoga neće biti.

Извињавајући се свима што сам овако далеко одвукао коментаре од теме, желео бих само г. Теодору да разјасним да се моја опаска о поштоваоцима Ивана Грозног не тиче његовог политичког деловања ни заслуга за Росију (то не доводим у питање, а није ми ни тема), него његовог парацрквеног обожавања од стране неких патротичних историософа; то јест, квазирелигијске производње цара-светитеља на основу његових политичких достигнућа, што видимо и у случају Џугашвилија.
Уосталом, и наш цар Душан је од свих имао најубедљивија политичко-државна достигнућа, али изгледа да Цркви, црквеном народу, то ни у ком случају није могао бити критеријум.
Нећу више.

Такође осећам нелагоду због поновног јављања, па као и госн. Стева обећавам - нећу више.
Јавно признајем да имам "заплет мозга" и заиста завидим свима којима су "рационални дискурс" и "лепи, угодни, смирујући црно-бели шаблони" омогућили кристлнојасну и дефинитивну спознају стварности и нас самих у њој. Наравно да у складу са таквим дискурсом (а у режији језуитског Холивуда) икону заслужују и Маркс и Дарвин, али је скандалозно кад се за практиканта њихових идеологија, Џугашвилија, каже било шта позитивно. Мени су неопозиво, подједнако одвратна сва тројица.
А што се тиче удаљавања од теме - па зар тема није релативизација "дефинитивне" истине.

Маркс је веома значајан научник, без кога не би разумели оно што се данас догађа. Као идеолог биће још много пута рециклиран и употребљаван у сасвим практичне сврхе. Његово време тек долази.

Најбољи пример ове корисне амбивалентности је Социјалистичка интернационала и њене чланице. Нацентрирани инкубатор странака са резервисаним и заштићеним насловом да се не би испилило нешто неконтролисано. Из тог се инкубатора може и лево и десно, према томе како буде згодно светској владајућој класи.

Глобализам је нови, али планетарни комунизам. Он ће бити све оно што је добро и корисно за оне који знају шта је за њих корисно. Називи су ту само да заварају неуке, а ни један није искључен. То је само фасада или обланда, или како нас је Маркс научио - друштвена надградња.

За господина Турајлића

Ја нисам бранио капитализам. Нисам га ни величао. Једноставно, написао сам да запад (самим тим и капитализам) има многобројне мане.

Ја сам поредећи капитализам и социјализам написао да је капитализам бољи (можда је прецизније рећи мање лош).

И поново питам: ако је социјализам бољи, зашто су људи масовно емигрирали у капиталистичке земље? Зашто деценијама нису одлазили у СССР, Пољску, Румунију, Источну Немачку и друге земље, већ у Западну Немачку, Француску итд? Дакле, ЗАШТО, АКО ЈЕ У СОЦИЈАЛИЗМУ БОЉЕ?

За господина Турајлића

Зашто "Turci, Grci, Italijani, Španjolci, Portugalci i dr." нису емигрирали у барем једну социјалистичку земљу? Како то - у социјализму се боље живи, а сви у потрази за бољим животом иду само у капиталистичке земље (из других капиталистичких или из социјалистичких земаља)? Све остало је философија, а ово је живот и прави показатељ где је боље - боље је тамо где људи одлазе, а не тамо где нико не иде.

Ви ми приписујете одређене ставове, које ја не заступам, а онда ме на основу њих "нападнете". Доказ за то су и следеће речи: Iz tvojeg pseudonima proizlazi da su kod tebe "zapadne vrednosti" i sada neupitne, što je tvoje pravo, ali ne pokušavaj iste i prodavati jer za ove se sada gubi tržište.

Какве везе има псеудоним Хари Халер са неупитношћу западних вредности? Па он означава човека који се не уклапа у западно (малограђанско друштво), који га не воли, коме је чак и душа у расцепу добрим делом управо због тог друштва и који покушава да у себи нађе склад, који чак и себе осуђује кад користи одређене погодности тог друштва. Хари Халер означава управо супротност западним вредностима. Наравно, ја псеудоним нисам бирао као (потпуни) одраз мојих ставова, већ сам га бирао по симпатијама према писцу (иако се са њим у много чему не слажем) и према лику из књиге. Моји ставови су првенствено православни (сетите се нпр. рушења Храма Христа Спаса у Москви од стране комуниста - један од разлога зашто ми социјализам не може бити симпатичан. Систем који је прихватио једну западну философију, а прогањао православни поглед на свет). Наравно, било би потпуно неумесно, гордељиво, чак и хулно, да сам за псеудоним одабрао име неког светитеља, како би псеудоним био одраз мојих ставова.

Толико од мене, не верујем да ћу у коментарима за овај текст више писати, па Вас сада напуштам. Можда ћемо се надмудривати поводом неког другог текста.

Поздрав