Ја о њеној филозофији, као ни о било чијој осим оног гимназијског знања о основама основа филозофије не знам ништа, али најупечатљивији детаљ њене биографије је следећи.

Она се бавила филозофијом и заступала је ставове који су били у несагласности са тада званичном политичком праксом и теоријом. И због тога је изгубила посао 1975 године. Они који су губили посао знају како је то неугодно.

Међутим, она није била ни куварица ни дечији лекар па да из хотела Интерконтинентал или Клиничког центра оде у неки приватни ресторан или дом здравља у Книћу.

Она је била филозоф и професор факултета. И за њу је било места само на универзитету, евентуално неком институту.

Тиме је њена ситуација била још тежа.

Деведесетих година у Србији долази на власт Слободан Милошевић.

И она поново добија посао, стан, касније пензију и све принадлежности.

Рекао би човек да јој је поново свануло.

Кад тамо, нико горе од ње није говорио о Слободану Милошевићу.

Класика, зар не?!

Ја ти нисам грешком дао минус.

Нека јој је лака земља.
Нека Срби опросте све глупости и увреде.
Али да их не забораве.
Да не дозволе њеној духовној деци даље блаћење и вређање.

Gospodine Momire (ako Vam je to zaista ime), možete li se predstaviti i prezimenom tj. identifikovati, da bismo utvrdili Vašu kompetentnost da iznosite navedene (dis)kvalifikacije. Ako Vam je već stalo do odbrane (akademske) časti. U suprotnom, Vaš komentar vredi koliko i lavež nekog kera pored ulice. Mada mislim da u startu nije nimalo časno da takve optužbe iznosite u trenutku nečije smrti. No takav smo narod, malo šta nam je sveto.


Miroslav Marić, prijatelj i poštovalac profesorke Golubović

@ лајави крелац

Немам намеру да дуже расправљам с Вама (евентуално пар коментара), пошто сте у старту показали драстично непознавање материје, потпуно сразмерно Вашој познатој мржњи и пориву да искривљујете и вређате. Али, пре тога, неко ко је истински хришћанин не би користио прилику када нека особа умре, да је блати. Треба имати пијетета према покојнику, осим ако није неки ноторни зликовац, што професорка Голубовић свакако није. Ни ја се не слажем са многим њеним ставовима и ангажманима, па ми ни на крај памети није да у овом тренутку о томе говорим, поготово таквим простачким стилом кога Ви иначе, сасвим несвесни своје сировости, трагикомично сматрате духовитим.

Прво, да ли су учесници и предводници 68. попут Михаила Марковића, Љубише Ристића, Стева Жигона, Владе Мијановића-Владе Револуције и њима сличних, такође (били) "будалаши", "жути" и на "неолибералним грантовима"? Ту се потпуно урушава покушај да повежете те две ствари на неки иманентан начин.

Друже Калик није ли време да после педесет година комунистичке диктатуре у овој земљи мало охладите?

Највећу чистку српских интелектуалаца у целокупној историји Србије спровела је “народна власт” у периоду 1944-1945. Водећим српским интелектуалцима се судило “по слободном уверењу”. Против пресуда Суда части Београдског универзитета није било правног лека. Она је била одмах правоснажна и извршна.
Жртве су биле такве интелектуалне величине као академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, директор Института за физиологију и генетику САНУ, затим лингвиста Бранко Милетић, угледни интерниста др Лазар Станојевић, оснивач примењене ентимологије у Србији др Михајло Градојевић, један од аутора Меморандума СПЦ о геноциду над Србима у нацистичко.фашистичкој НДХ др Радослав Грујић и многи други.
О овој чистки српске памети никада ни реч нису рекли ни Зага Голубовић ни остали професори Филозофског факутета, “жртве комунистичког режима”.

Доктор права са Сорбоне, због политичког деловања је више пута осуђиван у Краљевини Југославији и коначно избачен са Правног факултета у Београду. Као противник нацизма и фашизма иницирао је стварање Народног фронта Југославије за борбу против фашизма. Одбио је да потпише Недићев Апел интелектуалаца српском народу и определио се за сарадњу са партизанима позвавши чланове своје Народне сељачке странке да се прикључе Народноослободилачком покрету.
После ослобођења постаје посланик у Савезној скупштини али већ почетком 1946. долази у сукоб са комунистима због залагања за парламентарну ДЕМОКРАТИЈУ и вишепартијски систем. Његова странка је деловањем УДБА-е разбијена, а он је јула 1946. избачен са факултета због политичког деловања. Одузет му је посланички имунитет и маја 1947. године је ухапшен и осуђен због „велеиздаје“ на девет година тешке робије. Робију је издржао без дана помиловања.

Господо антикомунисти, ви безнадежно не можете да схватите исход Другог светског рата и природу социјалистичке револуције. Па нису партизани и комунисти четири године крварили и гинули по шумама и горама наше земље поносне, да би ваши (буржоаски) класићи, који су рат и окупацију провели на руководећим местима, удобно и безбрижно заваљени у своје фотеље, остали на истим положајима после рата. Такав је случај рецимо са Веселином Чајкановићем. Док су Павле Савић, Душан Недељковић, Стеван Јаковљевић итд. рат провели борећи се против окупатора или у немачким логорима, овај је био декан Филозофског факултета. И ви очекујете да после рата све остане по старом, и да се изједначе кукавице и јунаци? Па где то има, молим вас. Уосталом, требало је ослободити места за интелигенцију која је у том рату победила. Поменути комунисти нису ништа мање интелектуалне величине од Чајкановића, колико год се ви упирали да их деградирате. Дакле, на овом примеру се види да ви ни ич не разумете шта је правда.

Не знам које сте ви суретали партизане, али ја сам их сусретао и виђао и у мојој кући који се нису борили ни за какве фотеље ни привилегије него за слободу. Не кажем да није било и оних који су имали на уму како рекосте фотеље и та лукративна места, било је и тога, можда и више него што је требало.

Иначе тачно је да је нека правда да они који су се борили добију и фотеље и привилегована места и награде, а они који се нису борили да не добију.

Оно што можда компромитује и партизанску борбу и правду и комунистичке идеје су људи као на пример Доланц који је такође био професор свега а није завршио никакав факултет, ни у чему није био стручњак и није се нигде борио на страни партизана, а био је и министар и идеолог и оснивач факултета ( безбедност у Скошпљу ). Ти људи кваре концепт историјске правде много више од заточеника антикомунистичке идеологије. И да је био једини.

@ синиша

Обрнуто сте разумели шта сам написао. Чајкановић се изгледа борио за фотељу и привилегије, а партизани за слободу земље. Зато је другима као јунацима и победницима из тог рата по правди припало да заузму фотеље, па и привилегије у односу на поражене или оне који се нису борили.

Ах ко је све био министар и припадник "елите" у предратној Србији и Југославији. Па где су Дис, Домановић, Нушић, Рајс и многи други, добијали материјал за своја дела.

Што се тиче Доланца, имао је солидно образовање. Школовао се и у Паризу, Риму, Москви. Као пуковник КОС-а, и са тако стеченим образовањем, не видим ништа спорно да оснује факултет безбедности. Што наравно не значи да није можда споран по неким другим питањима. О томе се да дискутовати. Све може да буде пропитано, али уз елементарно поштовање принципа истине и правде. Ја сам последњи који би то негирао.

@ Пантер

Чак и да је тачно све то што кажете, то не би могло ретроактивно да обесмисли револуцију и период 1945-1989. А већином није тачно. Прво, ноторна је клевета и лаж да су М. Марковић и СПС укинули друштвену својину. Марковић је управо писао програм СПС-а у којем стоји плурализам облика својине као принцип. Такође, и у пракси је друштвена својина остала очувана, поред државне (јавне). Јесте био донет тај закон о приватизацији, али је у пракси замрзнут. Мислим да је у приватном сектору било свега 25% привреде, о великим предузећима која су сва остала државна и друштвена да не говорим. Уостало, управо због те замрзнуте приватизације су Милошевића нападали либерални интелектуалци (погледајте зборник "Рачји ход"). Парламентаризам јесте уведен, али није буржоаски, као што систем у целини није био капиталистички, него мешовит. Из назива државе јесте избачена "социјалистичка", али је остала у имену владајуће партије.

Михајло Марковић се залагао за плурализам својине на начин који доводи у питање или његову интелигенцију или његову част.
Да ли ви мислите да је било могуће да у "Робној кући Београд" постоји друштвена својина тј. самоуправљање и НАГРАЂИВАЊЕ ПРЕМА РАДУ, а у "C-маркету" акционарство и НАГРАЂИВАЊЕ ПРЕМА КАПИТАЛУ.Да ли ви схватате сав бесмисао те фразе о плурализму својине?
Постоје капиталистичка друштва у којима је логика капитала ДОМИНАНТНА али која у одређеним сегментима допуштају државну, тј.колективну својину. И постоје социјалистичка друштва у којима је колективна својина ДОМИНАНТНА али која допуштају приватну својину у одређеним секторима и у одређеном обиму. Али не постоји плурализам својине како је то замислио Михајло Марковић са његовом лицемерном тезом о мешовитом друштву.

Господине Пантер,

Наравно да постоји плурализам облика својине као принцип и реалност. Постоје приватна, друштвена и државна (јавна) својина. Рецимо да је 90-их у Србији била доминатно државно-социјалистичка привреда.

Ви се изгледа залажете за ратни комунизам (пошто је био рат 90-их), и то после пада СССР-а, а ни бољшевици нису успели да га одрже кад су били на врхунцу моћи (па су прешли на НЕП, и дозволили елементе тржишта). Не кажем да је ратни комунизам сам по себи лош, али тражити то после пада комунизма у Европи је, најблаже речено, живети ван простора и времена. Бојим се да ви живите у том трансисторијском вакууму, вртите неколико фраза, које кад се сударе са потешкоћама и изнудицама историје о којима ништа нисте рекли, распрсну се као мехур од сапунице.

Не бих се даље расправљао с Вама. Када нађете неки доказ/податак да је у Србији 90-их приватна својина била већинска, можемо дискутовати. Овако, причате у празно.

Закон који спомињете је донела савезна влада Анте Марковића. Михаило Марковић, сем истог презимена, и СПС, немају с тим законом никакве везе. Не знам да ли свесно и бесрамно лажете, или сте просто у магновењу у коме се налазите побркали два Марковића, али није ни битно. Битно је да сте признали да је у Србији 90-их приватна својина била мањинска. А то је одлучујуће да би се нека реална економска политика дефинисала као (про)социјалистичка или (про)капиталистичка. Чак и да су српски закони сасвим ишли у корист капитализма, хвала Богу, па их тадашња власт није одлучно примењивала. А ишли су само делимично, највећим делом као онај неминован историјски уступак о коме сам говорио. Да је другачије, не би нова власт после 2000. морала да уводи читаву нову законску регулативу и одговарајуће агенције да би спровела приватизацију. Сви се сећамо да се све време говорило о "убрзаној" приватизацији. Убрзаној јер је 90-их приватизација била спора и незадовољавајућа за капиталисте.

“Закон који спомињете је донела савезна влада Анте Марковића. Михаило Марковић, сем истог презимена, и СПС, немају с тим законом никакве везе.”

Да ли ви хоћете да кажете да је СПС одбио да примењује закон који је донело Савезно извршно веће Социјалистичке Федеративне Републике Југославије чији председник је био Анте Марковић? Заиста вас не разумем. Кажете да СПС није имао никакве везе са законом који је донела савезна влада. Па на кога се онда примењивао тај закон? На службенике запослене у СИВ-у тј. у савезној влади?

За вашу информацију, тај закон се примењивао у Србији али је већ 1990. доживео корекције, да би Србија 1991. донела сопствени закон о својинској трансформацији (Закон о условима и поступку претварања друштвене својине у друге облике својине - Службени Гласник Републике Србије Бр.48/91).

Деведесетих година сам као приправник присуствовао научном скупу у једном од наших института. На моје запрепашћење, учесник, придошлица из марксистичког центра из кога је очигледно побегао, је рекао следеће: "Битно је да је усвојен Марковићев закон. ТО ЈЕ ТАЧКА БЕЗ ПОВРАТКА"

Све то је радила нова власт после 5. октобра. Она је примарно одговорна за приватизацију и рестаурацију капитализма у Србији, а не социјалисти из 90-их. Све су то ноторне чињенице које егзактно потврђују економски подаци. Жали Боже ако сте Ви неки економски стручњак.

Читава Ваша прича заснива се на психичкој фиксацији на Михаила Марковића, СПС, и шта је већ у Вашој глави. Ви знате (ако знате) зашто сте њима опседнути. Кад бисте се мало ослободили тих опсесија и предрасуда, видели бисте ствари реалније и комплексније. Одсецање читавог историјског контекста, реалних процеса и стања ствари, и врћење у круг приче о законима (а ни ту Вам чак не иде), говори о ограниченом интелекту који не може да разуме сложеност друштвене стварности.

Не знам који је то "марксиста" славио Марковићев закон. То говори само о њему, а ништа о марксизму. И Маркс је говорио за сличне "Ја нисам марксиста".

Да, у праву сте, после свега овога ствари су потпуно јасне, и нема места даљој расправи.