Сећам се, после 2. Светског рата и немачки војници су се појављивали у Београду, на местима својих злочина и обављали тешке послове на рашчишћавању рушевина (мада су настанку тих рушевина умногоме допринела и "савезничка" бомбардовања) и изградњи зграда – али, као заробљеници, под оружаном стражом, истина у својим – али увелико одрпаним униформама. Сада, видимо – све се мења, „прогрес“ је незадржив.
Препоруке:
0
0
2
субота, 15 август 2009 13:28
Јозеф К.
Ова посета манифестује огољену духовну беду наше нације која допушта власт какву сада имамо!
Препоруке:
0
0
3
субота, 15 август 2009 15:21
Teofilo Stivenson
Ko su im vodici? Clanovi otpora koji ovde ostavljaju komentare?
Препоруке:
0
0
4
субота, 15 август 2009 16:27
MP
@Jozef K
A kako da se izvučemo iz te bede?Molim konkretan predlog.
Препоруке:
0
0
5
субота, 15 август 2009 18:48
Харалампије
Можда би било лепо, демократски и домаћински да председник Србије са министром "одбране" скокне да их обиђе и искористи прилику да им се извини. Ипак су "потрошили" две ракете!
А чудимо се што је свет глув и слеп за српске жртве, геноцида, злочина и прогона? Који још увек трају.
Препоруке:
0
0
6
субота, 15 август 2009 19:34
Нимбус
Не верујем да је такву процену донео градоначелник Варварина Зоран Миленковић, иако је кадар СПО-а, странке која се, уз Чедину ЛДП, најгласније залаже за приступање Србије НАТО-у. Миленковићева 15-годишња ћерка Сања погинула је тог кобног 30. маја 1999. године...
ВЕСТИ
Александар Југовић
ХЕРОЈ
...Председник општине Варварин и члан председништва Српског покрета обнове је Зоран Миленковић, отац настрадале Сање.
На Зоранову иницијативу, Америчка амбасада у Београду обезбедила је средства за изградњу Дома за дневни боравак деце ометене у развоју у Варварину, као што ће обезбедити и помоћ за школу, вртић и дом здравља, такође у Варварину.
У Србији данас постоји много људи који мрзе САД зато што су учествовале у бомбардовању Србије 1999. године. Да ли су у праву?
Ако неко има разлога да мрзи, да презире, да куне, све оне који су учествовали у бомбардовању Србије, онда је то Зоран Миленковић.
Али, каква је то мржња која доноси нове несреће.
Уколико би та мржња ускратила деци ометеној у развоју место за дневни боравак, боље услове рада вртића, школе, дома здравља, поставља се питање да ли чак и Зоран има право на такву мржњу....
...Варварин је срећан што га води такав човек, Србија би била срећнија да има више Зорана Миленковића.
Када неко ово прочита ко мрзи све што је америчко, или што долази са Запада, под условом да се уштине за образ како би се пробудио из вишедеценијског сна, мислим да би заборавио у 21. веку реч мржња.
У времену када се Европа уједињује ради бољега живота свих њених грађана, у времену када се свет уједињује у борби против пошасти глобалног отопљавања, пандемија, економске кризе, ми морамо волети Србију тако да прошлост не сме бити преча од генерација које долазе.
Блиц, 28. маја 2009
http://www.blic.rs/temadana.php?id=94563
Без коментара...
Препоруке:
0
0
7
субота, 15 август 2009 21:43
Биљана
боље да текст из Блица нисам прочитала, почећу да подржавам закон о информисању!
Препоруке:
0
0
8
недеља, 16 август 2009 13:44
Tркуља Томислав, Нови Сад
Ovakav nivo nacionalnog dostojanstva koji trenutno imamo, nije stvoren juče. To je proces koji traje decenijama. Osamdesetih godina, prošlog veka, na Kosovu i Metohiji Srbi su bili proganjani i,što milom ili silom, prisiljavani na iseljavanje. Na partijskim forumima raznih CK i SSRN-ova donošeni su zaključci koji su bili mrtvo slovo na papiru. Tako na primer,jednom prilikom, proneta je vest da je albanski policajac pokušao da siluje monahinju. Naravno, opet neki partijski forum pa sve u stilu "to nije u duhu bratstva i jedinstva naroda i narodnosti"(koliko puta nam je ta lažljiva krilatica ponavljana i daleko preko granica bljutavosti) ali je napomenuto da se ni slučajno ne sme dozvoliti velikosrpski nacionalizam i šovinizam(poštom sam osamdesetih bio dete meni je delovalo, blagodareći službenoj propagandi, da je navedeni nacionalizam najveće zlo koje je zadisilo kuglu zemaljsku,mislim, nacizam, Tamerlan, Džingis Kan, konkvistadori, Crveni Kmeri... su izgleda ,ipak, bili skromnije zlo). To je značilo da Srbi nemaju pravo ni na najosnovnije dostojanstvo. Takva je bila politika takva je i danas. Tako, gradska vlast u Novom Sadu želi da napravi spomenik turskim vojnicima u spomen na bitku od, ako se ne varam, 1716. godine. Opravdanje za to je prosto neverovatno. Eto, bože moj, ne diže se spomenik, bašibozluku nego regularnoj turskoj vojsci, koja je ako se stvar dovede do nekog logičkog kraja verovatno bila poštovalac raznoraznih ženevskih konvencija i vekovima pre njihovog donošenja. Možemo očekivati u skoroj budućnosti i podizanje spomenika i recimo vojnicima Wehrmachta, warum nicht. Takve primere je teško sve i nabrojati. Od izjave kojekakvih da ne treba da mislimo o Jasenovcu, do članaka da je dobro što se desilo bombardovanje i tako u nedogled. A mi, mi to više da gotovo i ne primećujemo zadovoljni ,valjda, time da nas, barem van KiM-a, masovno ne uništavaju. Zaludo se nadamo.
Препоруке:
0
0
9
недеља, 16 август 2009 15:12
Јозеф К. & MP
За почетак би било довољно да већина грађана (спо)зна да то не иде на овај (варварински) начин! Ваљда је и по тексту из Блица јасно да то није случај, иначе он не би био најтиражнији дневни лист. Кад тако пуно људи може да га свари нешто као што је Блиц, прво што је потребно јесте отрежњење!
Препоруке:
0
0
10
недеља, 16 август 2009 22:20
Родољуб
Ако се добро сећам, као мали смо ишли у Шумарице и тамо су нам рекли да је Немцима био годинама после рата забрањен улазак у Крагујевац. Чак су и српски гастарбајтери имали проблеме, тј. када дођу дојче-аутомобилима на urlaub у Шумадију.
Мог другара и колегу су ти исти зликовци убили испред Генералштаба у Кнеза Милоша 1999. Исти принцип, за што бољи учинак: прва ракета - пауза - друга ракета = гомила мртвих и богаља!
Ја не схватих из оног текста из "Blitz-a": јел се то отац покојне девојчице радује тој "гарди" или је лоше разумео Домановића, када га је читао?
Помирење? Изабрали сте НАЈГОРЕ место и начин за то!
Срамота је и треба им ускратити гостопримство.
Препоруке:
0
0
11
понедељак, 17 август 2009 11:44
Sekula Timotijević
Замолио бих администратора да уместо коментара на овај текст, постави ову песму Горана Ћеличанина, познатог Српског карикатуристе из Варварина. Песма је написана у вечерњим сатима на дан Варваринске трагедије:
MOSTA MI VIŠE NEMA
Mosta mi više nema
Obale mi gole
Morava ranjena ječi
Virovi je bole.
Mosta mi nema više
Uzalud maj i lipa cveće
Bilo je šta je bilo
Na gvožđu pokidanom piše
Da isto biti neće.
Nema mi više mosta
U vodi krvav leži
Bezbroj uspomena osta
U toj gvozdenoj mreži.
Obale nit su dalje nit bliže
Gde je kapija čelična bila
Ni dublja ni plića Morava stiže
Ne bi li kamen krvav umila.
Nit je pravlja nit krivlja reka
Tamo gde virovi glođu most
I uvek plitki sprud će da čeka
Da mu zaraste svaka kost.
Da se ne vratim
Nigde nije toliko daleko
No kako kuću bez praga da shvatim
Gde da ti Moravo reko
Mostarinu platim?
Za vraćanje ne čeka više
Nit gura da se ode
U mulju most uzdiže
Mutne ga previle vode.
Nema mosta za tajne priče
Da sluša i da ćuti
Crkveno zvono bolno nariče
Pocepani su Morave skuti.
Moravac vetar više ne svira
Kad se međ stubove zaplete
Kolovođa gvozdeni na dnu vira
Goran Ćeličanin
Препоруке:
0
0
12
понедељак, 17 август 2009 12:31
Sekula Timotijević
Грађани Варварина памте билиски сусрет са ''Милосрдним анђелом''. Нико нам то не може избрисати из сећања. Ко то покуша, биће саучесник у овом крвавом пиру злочинца са неба, који нам измасакрира десет драгих нам суграђана а још тридесетак крваво рани и многе претвори у инвалиде. Помрачило се сунце тог кристално сунчаног дана над Варварином, 30. маја 1999. године. На дан славе ове мале вароши наслоњене на свој мост, на своју Мораву, прирасле уз своју белу цркву - чувара. Док је народ, окупљен око свога моста, своје цркве, прослављао своју славу Свету Тојицу, гвоздене птице злочинца, злослутно су кружиле у ниском лету. Наше птице, уплашене гвозденим орлушинама, узнемирено су почеле да некуд беже. Негде око 13,10 часова проломила се заглушујућа експлозија, дотад непозната и нечувена у овако мирном градићу шћућуреном на обали своје реке. Печурка отровница изниче нагло, помрачи сунце, гелери, јауци... Морава прихвати врело гвожђе свога моста и прве жртве, запенуша и заплака и она сплетена и збуњена усред свога брзака изненада насталог од грозне експлозије. Одоздо са дна, држећи грчевито врело гвожђе, закука још жива Сања, дозивајући своју маму. О, како брзо све утону у густу таму. Врати се ускоро гвоздена птица да изручи још један ужарени товар.
У близини цркве, поред обале реке, искасапљена људска тела, откинуте руке и ноге, међу гвозденим и врелим канџама моста. На бетону натопљеном крвљу, мој комшија Пера, пузећи на једном боку, дозива помоћ... Пуни се импровизована мртвачница у капели на Новом гробљу... Варварин нам злочинци завише у црно!
Националној гарди Охаја није место у Варварину, ма ко је позвао и у коју сврху је позвао. Исти они који су нам слали хуманитарне бомбе увијене у примамљиву амбалажу ''Милосрдног анђела'', сада нам нуде хуманитарну помоћ. Хришћански јесте опростити, али овакав злочин не сме се ни опростити, ни заборавити.
Препоруке:
0
0
13
среда, 19 август 2009 22:37
Родољуб
Сагињање се наставља!
На споменик у Галовића пољу, где је 1944. године изграђен импровизовани аеродром, да би овде слетели амерички авиони, венац је, између осталих званичника, положила и делегација Ваздухопловних снага и противваздухопловне одбране са командантом бригадним генералом Ранком Живаком на челу.
Међутим, све би било у реду да венац нису, испред делегације, носили упарађени амерички маринци. У свечаним униформама јарких боја изгледали су, како то наш народ каже, као канаринци.
Навикнута на многе промене у Војсци Србије, од којих је најуочљивије приближавање НАТО-у, домаћа јавност остала је без речи видевши у медијима ту чудну слику.Све личи на то да је на сцени промена војног протокола.
До сада се, наиме, још није догодило да на територији Србије венац наше војске носе војници неке стране војске. Увек су то, како доликује војним свечаностима, чинили наши војници у маскирним униформама, са шлемовима и оружјем. Зашто је учињен изузетак, може само да се нагађа.
С друге стране, у складу са реципроцитетом у међународним односима, када наша државна или војна делегација полаже венац на неки важан споменик, венац носе војници земље домаћина.
Познато је да су војне свечаности најмање подложне променама. Али у све убрзанијем приближавању НАТО-у све је могуће, па чак и да маринци доминирају на војној свечаности усред Шумадије.
Препоруке:
0
0
14
четвртак, 20 август 2009 07:57
Sekula Timotijević
Одабран за пропаганду сагињања!
НОВИ САД – Председник Српског покрета обнове (СПО) и бивши шеф дипломатије Вук Драшковић рекао је данас у Новом Саду да је будућност Србије у НАТО и позвао да се повуче Декларација о војној неутралности Србије.“Сви национални разлози налажу хитно приступање Србије НАТО алијанси, а тиме би нам била широм отворена и врата за улазак у Европску унију“, додао је он на трибини „Србија – земља са јаким савезницима или неутрална?“ одржаној у Скупштини Града Новог Сада.
То је била прва у низу јавних расправа које СПО, у сарадњи с Међународним институтом за безбедност из Београда, жели да спроведе широм Србије, с циљем, како је најављено, да се грађани боље упознају с тим војно-политичким савезом и схвате зашто је Србији место у њему.
.jpg)
A kako da se izvučemo iz te bede?Molim konkretan predlog.
А чудимо се што је свет глув и слеп за српске жртве, геноцида, злочина и прогона? Који још увек трају.
Александар Југовић
ХЕРОЈ
...Председник општине Варварин и члан председништва Српског покрета обнове је Зоран Миленковић, отац настрадале Сање.
На Зоранову иницијативу, Америчка амбасада у Београду обезбедила је средства за изградњу Дома за дневни боравак деце ометене у развоју у Варварину, као што ће обезбедити и помоћ за школу, вртић и дом здравља, такође у Варварину.
У Србији данас постоји много људи који мрзе САД зато што су учествовале у бомбардовању Србије 1999. године. Да ли су у праву?
Ако неко има разлога да мрзи, да презире, да куне, све оне који су учествовали у бомбардовању Србије, онда је то Зоран Миленковић.
Али, каква је то мржња која доноси нове несреће.
Уколико би та мржња ускратила деци ометеној у развоју место за дневни боравак, боље услове рада вртића, школе, дома здравља, поставља се питање да ли чак и Зоран има право на такву мржњу....
...Варварин је срећан што га води такав човек, Србија би била срећнија да има више Зорана Миленковића.
Када неко ово прочита ко мрзи све што је америчко, или што долази са Запада, под условом да се уштине за образ како би се пробудио из вишедеценијског сна, мислим да би заборавио у 21. веку реч мржња.
У времену када се Европа уједињује ради бољега живота свих њених грађана, у времену када се свет уједињује у борби против пошасти глобалног отопљавања, пандемија, економске кризе, ми морамо волети Србију тако да прошлост не сме бити преча од генерација које долазе.
Блиц, 28. маја 2009
http://www.blic.rs/temadana.php?id=94563
Без коментара...
Мог другара и колегу су ти исти зликовци убили испред Генералштаба у Кнеза Милоша 1999. Исти принцип, за што бољи учинак: прва ракета - пауза - друга ракета = гомила мртвих и богаља!
Ја не схватих из оног текста из "Blitz-a": јел се то отац покојне девојчице радује тој "гарди" или је лоше разумео Домановића, када га је читао?
Помирење? Изабрали сте НАЈГОРЕ место и начин за то!
Срамота је и треба им ускратити гостопримство.
MOSTA MI VIŠE NEMA
Mosta mi više nema
Obale mi gole
Morava ranjena ječi
Virovi je bole.
Mosta mi nema više
Uzalud maj i lipa cveće
Bilo je šta je bilo
Na gvožđu pokidanom piše
Da isto biti neće.
Nema mi više mosta
U vodi krvav leži
Bezbroj uspomena osta
U toj gvozdenoj mreži.
Obale nit su dalje nit bliže
Gde je kapija čelična bila
Ni dublja ni plića Morava stiže
Ne bi li kamen krvav umila.
Nit je pravlja nit krivlja reka
Tamo gde virovi glođu most
I uvek plitki sprud će da čeka
Da mu zaraste svaka kost.
Da se ne vratim
Nigde nije toliko daleko
No kako kuću bez praga da shvatim
Gde da ti Moravo reko
Mostarinu platim?
Za vraćanje ne čeka više
Nit gura da se ode
U mulju most uzdiže
Mutne ga previle vode.
Nema mosta za tajne priče
Da sluša i da ćuti
Crkveno zvono bolno nariče
Pocepani su Morave skuti.
Moravac vetar više ne svira
Kad se međ stubove zaplete
Kolovođa gvozdeni na dnu vira
Goran Ćeličanin
У близини цркве, поред обале реке, искасапљена људска тела, откинуте руке и ноге, међу гвозденим и врелим канџама моста. На бетону натопљеном крвљу, мој комшија Пера, пузећи на једном боку, дозива помоћ... Пуни се импровизована мртвачница у капели на Новом гробљу... Варварин нам злочинци завише у црно!
Националној гарди Охаја није место у Варварину, ма ко је позвао и у коју сврху је позвао. Исти они који су нам слали хуманитарне бомбе увијене у примамљиву амбалажу ''Милосрдног анђела'', сада нам нуде хуманитарну помоћ. Хришћански јесте опростити, али овакав злочин не сме се ни опростити, ни заборавити.
Међутим, све би било у реду да венац нису, испред делегације, носили упарађени амерички маринци. У свечаним униформама јарких боја изгледали су, како то наш народ каже, као канаринци.
Навикнута на многе промене у Војсци Србије, од којих је најуочљивије приближавање НАТО-у, домаћа јавност остала је без речи видевши у медијима ту чудну слику.Све личи на то да је на сцени промена војног протокола.
До сада се, наиме, још није догодило да на територији Србије венац наше војске носе војници неке стране војске. Увек су то, како доликује војним свечаностима, чинили наши војници у маскирним униформама, са шлемовима и оружјем. Зашто је учињен изузетак, може само да се нагађа.
С друге стране, у складу са реципроцитетом у међународним односима, када наша државна или војна делегација полаже венац на неки важан споменик, венац носе војници земље домаћина.
Познато је да су војне свечаности најмање подложне променама. Али у све убрзанијем приближавању НАТО-у све је могуће, па чак и да маринци доминирају на војној свечаности усред Шумадије.
То је била прва у низу јавних расправа које СПО, у сарадњи с Међународним институтом за безбедност из Београда, жели да спроведе широм Србије, с циљем, како је најављено, да се грађани боље упознају с тим војно-политичким савезом и схвате зашто је Србији место у њему.