Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |
Република Српска и Федерација БиХ пред изазовом ЕУ интеграција |
![]() |
четвртак, 28. март 2013. | |
Уважен јединствен став РС Ако је веровати ономе што су одмах након бриселског састанка саопштили преговарачи, Република Српска би из предстојећег споразума изашла “неокрњена”, односно ставови српских преговарача, лидера СНСД-а И СДС-а, Милорада Додика и Младена Босића – потпуно су уважени. Зарад могућности да се за изборе за трочлано Председништво БиХ убудуће могу кандидовати сви грађани РС И ФБиХ, а не само Срби, Хрвати И Бошњаци, Додик И Босић су још раније предложили да се, када је реч о Српској, једино избрише национални префикс “српски” испред функције члана Председништва БиХ из Српске. То, практично, значи, да ће РС и даље бирати свог члана Председништва БиХ на непосредним изборима, с тим да ће се за ту функцију моћи кандидовати не само Срби у РС, већ и сви остали грађани. Такође, Додик и Босић још раније су прихватили да се у Дом народа Парламентарне скупштине БиХ из РС бирају, осим свих пет српских делегата у Клубу Срба, још један делегат из реда осталих грађана, док би ФБиХ давала, поред по пет бошњачких и хрватских делегата из тог ентитета, још два делегата из реда осталих грађана у ФБиХ.
Електори у разједињеним државицама ФБиХ
Иако још није јасно - а, изгледа, није ни договорено - колико ће која од 10 изборних јединица у ФБиХ носити електорских гласова, претпоставља се да се иде на решење према коме се непосредно бира 73 посланика Парламента ФБиХ. Према том решењу би - након прерачунавања гласова грађана у електорске - иза првопласираног кандидата у шест већинских бошњачких кантона, друго место заузео победнички кандидат у четири већинска хрватска кантона. По тој рачуници, кандидат једне или више водећих бошњачких странака био би првопласирани, док би кандидат хрватских странака био другопласирани, с тим да би то било осигурано само ако најјаче хрватске странке истакну једног кандидата.
Притом ваља подсетити да ни СДА, као ни осталим бошњачким странкама, није нимало сметало када је, практично, гласовима Бошњака у последња два изборна циклуса биран хрватски члан Председништва БиХ. То је, наравно, био кључни аргумент два ХДЗ-а у њиховим захтевима за измену изборног система. Тај аргумент је, недавно у Бриселу, прихваћен и од стране ЕУ и остале две бошњачке странке(СДП И СББ), а раније су га прихватили и Додик и Босић, уз услов да не задире у уставне надлежности РС. Даље, не треба превидети да су данашњим “аргументима” СДА до пре само неколико месеци заједно кумовали Златко Лагумџија, високи представник у БиХ Валентин Инцко и амерички амбасадор у БиХ Патрик Мун. Лагумџија тиме што је, заједно са СДА, у Владу ФБиХ - уместо два ХДЗ-а - “увео” две мале хрватске странке које су освојиле једва десет одсто гласова Хрвата у том ентитету. Инцко је, затим, својом директном интервенцијом спречио сваки покушај два ХДЗ-а да се жале на кршење Устава ФБиХ, а Мун је аминовао потез ОХР-а. Редослед њихових каснијих потеза представљао је само делимичну реакцију на последице безвлашћа које су сами произвели: када је увидео да Влада ФБиХ нема никакву ефективну власт над кантонима са хрватском већином у којима власт држе два ХДЗ-а - који делују малтене као засебне државице – Лагумџија је решио да реконструише Владу ФБиХ, увођењем оба ХДЗ-а И СББ-а, уместо СДА. Али, СДА их у томе све спречава користећи сваки механизам који им је на располагању, од процедуралних до уставних, позивајући се чак И на угроженост виталних националних интереса Бошњака. Резултат те целе смутне операције данас је трагикомичан: Влада ФБиХ подељена је на две половине које више и не заседају заједно, Уставни суд ФБиХ уопште не заседа јер нема довољан број судија, а ОХР и америчка амбасада више не желе да арбитрирају између завађених страна. Изазов ЕУ интеграција: између наде и стрепње
С друге стране, у СДА сматрају да и бриселски договор о новим изборним правилима има везе са настојањем Хрвата да дођу до свог ентитета/великог кантона, па ће, сасвим сигурно, гледати да пруже значајан отпор покушајима реализације поменутог договора. Може се, дакле, очекивати да ће СДА у Дому народа Парламента БиХ покушати да обори уставни амандман о спровођењу пресуде “Сејдић, Финци”, јер за то имају довољно бошњачких делегата. Питање је само да ли ће проценити, када за то дође време, да ли им се више исплати да у Бриселу и Вашингтону затраже подршку за своје тврде ставове у другим питањима значајним за “европски пут” БиХ у замену за одустајање од опструкције у решавању пресуде “Сејдић, Финци”. Ако, рецимо, у томе успеју, а на изборима за годину и по дана остану најјача бошњачка странка, онда ни српски преговарачи Милорад Додик и Младен Босић неће имати много чему да се радују у наставку решавања тзв. европских питања у БиХ. Уосталом, паралелно са спровођењем пресуде “Сејдић, Финци”, већ их чека проблем изградње тзв. механизма координације на релацији РС - ФБиХ, који у Бриселу замишљају као неку врсту брзог воза за усаглашавање “ЕУ закона” на нивоу БиХ, а у Сарајеву - и не само у СДА - виде као погодну прилику за проналазак кључа за разградњу дејтонских надлежности Републике Српске. Савет министара БиХ већ је пред собом имао неколико варијанти “механизма координације” , па их је послао владама РС и ФБиХ, али још ниједна није представљена јавности. То упућује да ће се о “механизму координације” још неко време разговарати иза затворених врата, а затим у некаквој (па)радној групи која ће бити формирана од представника шест водећих странака из РС и ФБиХ.
Истини за вољу, било је и раније сличног гурања из Београда, па су политичари у Српској остајали на ногама. Било је, наравно, и саплитања када их нико није гурао, али су се у тим околностима, као у априлу пре седам година, придигли захваљујући разједињености политичара у ФБиХ. Ипак, сувишно је очекивати да се у БиХ обнови тадашњи “евроентузијазам” истих политичких елита у Срба, Бошњака и Хрвата. Изузимајући Хрвате који се надају да ће уласком Хрватске у ЕУ бар мало побољшати свој положај у ФБиХ, мало ко се међу Србима у Српској и Бошњацима у ФБиХ данас нада да ће у ЕУ интеграцијама добити више од онога што има. Као да преовлађује стрепња да неће изгубити и то што имају, без обзира што им то понекад изгледа мање него што верују да им припада. |