Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |
Белгијски модел и паралеле са БиХ |
![]() |
уторак, 26. март 2013. | |
(Пресс РС)
Званичник Белгије, која је живи пример да је такав поредак не само функционалан, него и ефикасан и продуктиван, потврдио је на свечаној седници Народне скупштине РС оно исто што званичници Српске тврде већ седам година. И трпе "међународне" приговоре због "запаљиве реторике", "рушења БиХ", "сецесије" и сл. БиХ и Белгија Јан Пеуманс, хвала богу, није говорио о традиционалном босанском мулти-култи комшилуку, о ратним злочинима и жртвама, етничким чишћењима и повратницима, о слову и духу Дејтонског споразума, о Сејдићу и Финцију, попису становништва и о новом ултимативном року који су нам задале бриселске еврократе. Једноставно је испричао како су Фландријци и Валонци своју заједничку, својевремено унитарну Белгију преобликовали у федералну државу чије становништво ужива највиши животни стандард у Европи. "Радили смо то дуго, стрпљиво и упорно, мирним преговорима, уз узајамно поштовање колективних осећања и интереса. Није било једноставно и тражило је велике напоре и политичара и грађана", истакао је Пеуманс. А његов домаћин Игор Радојичић је, такође за говорницом, извео бројне паралеле са ситуацијом у БиХ и у белгијском моделу препознао аргумент против не само сарајевске тезе да се "искључиво централизацијом односно развлашћивањем ентитета, може створити економски и политички функционална држава".
Пеумансов туш
Сада се одједном уводи нови флексибилнији термин "координација" и то не само у заједничким органима, него и међу ентитетима - директно. То даје извесну наду да су у Вашингтону и Бриселу проценили да је "белгијски модел" једино решење за одрживу БиХ и да је излагање фландријског политичара у Бањалуци враћање у игру идеја о радикалној децентрализацији, високим аутономијама и (кон)федерализацији. Белгија је, истина, прошле године прошла кроз вишемесечну унутрашњу кризу на ивици распада државе, али је политичком вољом Фландријаца и Валонаца и превладана. Последња диктатура Ако те "политичке воље", коју је Пеуманс посебно истакао, не буде код сва три народа у БиХ, алтернативе су - диктатура или распад. Западни политиколози су одавно указали да је "Босна последња диктатура у Европи". То ће и остати све док има високог представника који са бонским овлаштењима стоји изнад слободно изабраних народних представника и демократски донесених закона, без обзира на то што је Валентин Инцко у последње време заиста спустио гард. А оног момента када фактички већ независно Косово заокружи и своје северне границе, тешко да ће неко пронаћи било који аргумент, осим аргумента силе, да Србима у БиХ оспори право на самоопредељење до отцепљења. Наравно, Сарајево не мора признати независну Српску, баш као што ни Београд неће независно Косово. Али, боже мој... |