Референдум о независности Црне Горе у реалности и на филму, или како је „Машан преломио“

Србија и Црна Гора
Референдум о независности Црне Горе у реалности и на филму, или како је „Машан преломио“

Петар Гордић

понедељак, 20. јул 2026.

Недавно је одржана прослава 20 година (обнове) независности Црне Горе. Двадесет година је прошло од референдума одржаног 21. маја 2006. године, на коме су грађани ЦГ изгласали независност и када је ЦГ изашла из државе која се звала Државна заједница Србије и Црна Горе. С тим у вези, организовано је много прослава, телевизијских емисија и “округлих столова”, доминантно у ЦГ.

У Србији је овај датум, што и није тако лоше, прошао “испод радара”, односно није био међу централним политичким питањима. Било је неколико јавних реакција, потом, изјава председника Александра Вучића да неће ићи на прославу у ЦГ и његов текст упућен грађанима ЦГ (1) и два документарна филма - то је сасвим адекватна реакција на тај, по некима срећан по другима тужан, датум српске историје. Овај текст говори о филму Референдум - прича о измишљеној слободи (2) (3), који је снимио Центар за друштвену стабилност из Новог Сада (4). Филм који је снимила релативно непозната невладина организација, изазвао је у ЦГ лавину доминантно негативних коментара.

Епизода “Машане - направи пријелаз у своме мозгу” ми је била позната, али нисам детаљно освестио ту важну референдумску причу о куповини гласова. Историја је отишла својим правцем, али је важно да ове ствари знамо и памтимо. Тема овог филма је управо тај “пријелаз у мозгу” црногорског човека

Претпостављајући да добро познајем проблематику филма, из других извора и дугогодишњег бављена темом распада Југославије, “прескочио” сам његово гледањеприликом сазнања да се такав медијски производ појавио. Мотив да ипак погледам филм била је ујдурма коју је његово појављивање изазвало, пре свега у ЦГ. Намера ми је била да видим шта је то толико негативно приказано тамо, па је изазвало шок дела јавности и кажњавање два медија која су филм приказала у ЦГ. (5) Овај текст има за циљ да образложи ту напету ситуацију.

Хладни ходници српске историје

Филм Референдум - прича о измишљеној слободи је сасвим солидан, чак и врло добар у фактографском, хронолошком и информативном смислу, у њему се износи много докумената, чињеница, појмова, догађаја, датума и процената, које ми, услед “убрзања историје”, потискујемо и заборављамо. А добро је да их се повремено подсећамо. Понављање је мајка знања, али и пропаганде, популизма и креирања идентитета, то не треба да заборавимо. Не каже се без разлога да сто пута поновљена лаж постаје истина.

Већину података и информација изнетих у филму сам познавао, али сам, на пример, први пут сазнао за Мирослава Хаџића, професора који је учествовао у писању Устава Државне заједнице Србије и Црне Горе, на штету Србије. Друго, нисам знао за тако велики политички и социолошки значај избора песме за Евровизију из марта. 2006, одржаног током референдумске кампање. Скандирање “Лопови” из Сава центра подсећа на фреквентну крилатицу “Мило лопове”, из периода након осамостаљења и успостављања приватне државе Црне Горе. Епизода “Машане - направи пријелаз у своме мозгу” ми је била позната, али нисам детаљно освестио ту важну референдумску причу о куповини гласова. Историја је отишла својим правцем, али је важно да ове ствари знамо и памтимо. Тема овог филма је управо тај “пријелаз у мозгу” црногорског човека.

Поред мноштва хронолошки поређаних чињеница, друга добра страна филма је њихова исправна контекстуализација. Све што је речено, посматрано је у контексту распада Југославије и геополитичких околности. Поменути су сви релевантни домаћи и страни учесници, аспекти и домени референдума (екомонија, шверц, идентитет, унутрашња и спољна политика). Интервјуисани су бројни релевантни саговорници из Србије и ЦГ, али није позван ниједан комантатор са “друге стране”, неко ко другачије види догађаје и процесе.

Поред наведеног, постоје и други недостаци овог филма. Филм не би изгубио ништа од своје суштине, да се у њему није нашло неколико спорних делова. На пример, кратка инсинуација о демографској експлозији на Цетињу, након италијанске окупације 1941-1943, на самом почетку филма, потпуно je беспотребна и контрапродуктивна, чак иако је чињенично утемељена, а не знам да ли је. О томе се не прича, то је изношење прљавог веша, то није “витешки”, ако нам је уоште остало нешто од тог витешког у националном коду.

Друго, помињање “сексуалних корисника молдавске држављанке” је дегутантно и непотребно. Више је у функцији блаћења Мила Ђукановића и његових сарадника, него рационалне и реалне критике поменуте особе, за шта је изнето много релевантних чињеница. Треће, помињање Војислава Коштунице у изразито негативном “нисам обавештен” контексту је бљутаво и безобразно. Јесте Коштуница био неснађен, јесте “београдска идеолошка геронтологија” (Коштуница и његов идеолошки отац академик Добрица Ћосић и Тадић и његов биолошки отац и академик Љубомир Тадић) закаснила и недорасла тој историјској ситуацији, али немојте блатити Коштуницу преко сваке мере. Четврто, нисам могао, а да не приметим накнадну памет Николе Селаковића, који у филму износи мноштво утемељених и истинитих теза, а пре коју годину је говорио на конгресу ДПС-а како се диви тој партији и њеном председнику Милу Ђукановићу, јер је то партија од које се може учити (6). Научили су СНС-овци од ДПС-а о криминалу и корупцији, а данас критикују њихов национални инжињеринг, да (не) кажем национални криминал. Пети утисак о “испијању дојча у Кнезу и шетњи Калишем” (на крају филма), сведочи да аутори филма, иако су доста тога добро посложили, све знају и ништа не разумеју. Ти који су одвојили Црну Гору од Србије данас пију дојч у Сарајеву и Загребу, своју децу школују тамо, Београд им више није занимљив, иако су се многи школовали у њему.

Од “утисака ван листе” издвајам малог сина Блажа у Миловом крилу на неком митингу 90-их и некакав лични жал за временом мог детињства, које сам тих 90-их година у Србији живео. Жал за најгорим временом мог народа и најбољим временом мог живота, у коме ми је покојни деда објашњавао политичке односе и феномене. Други “утисак ван листе” је жал што Ђинђић није преживео 2003. године, јер би он боље одиграо ту “црногорску партију” историје српског народа. Двеиљадите су нам испале горе од деведесетих! У једном другом филму о референдуму, оном у продукцији РТС-а (“ЦГ и Србија - раздвојена фамилија”) (7), приказан је снимак како Драгољуб Мићуновић изговара следећу реченицу “Проглашавам уставну повељу државне заједнице Србија и Црна Гора.” Ово је и дан данас мука “сварити”. Хегелијански кринџ, да се тако изразим. У овој “болесној” правној синтагми садржано је сво мрцварење тог последњег периода у распаду СФРЈ. Ствари су биле сазреле за раздвајање Србије и Црне Горе, али већина људи у обе државе није очекивала да Црна Гора постане АнтиСрбија, што се на идеолошкој равни десило или боље речено још увек се дешава. Црна Гора је веома слична Србији, скоро па пресликана, иако има неких особености. Црна Гора није исто што и Србија, али не мора баш постати ни АнтиСрбија. Та њена тежња да постане АнтиСрбија, највише и најбоље сведочи о њеном несумњиво и српском карактеру током историје.

Ствари су биле сазреле за раздвајање Србије и Црне Горе, али већина људи у обе државе није очекивала да Црна Гора постане АнтиСрбија, што се на идеолошкој равни десило или боље речено још увек се дешава. Црна Гора је веома слична Србији, скоро па пресликана, иако има неких особености. Црна Гора није исто што и Србија, али не мора баш постати ни АнтиСрбија

У мору информација око годишњице референдума, “запала ми је за око” изјава шовинисте и редитеља Данила Маруновића “Ништа слађе нема него их, те и такве АнтиЦрногорце (Србе, унионисте, оне који су гласали за заједничку државу са Србијом) наћераш да славе и 21. мај и 13. јул и све оно против чега су се борили и они и њихови очеви и ђедови и дух којим су васпитавани, када их наћераш да славе датуме који су овде уклесани у камен и који ће заувијек остати.”(8) Овај шовинизам и патологија су у основи антисрпског црногорства и представљају се као европска, грађанска и мултикултурална идеологија. Узгред буди речено, РТС је у филму интервјуисао антисрпског Црногорца Дарка Шуковића, тровача црногорске медијске сцене и власника АнтенеМ. Можда и није толико лоше да један такав тип “саспе у лице” србијанским незналицама сопствене историје своје историјске фалсификате?! То је једини начин да се многи Срби идеолошки “отрезне”. Краљ Никола и Његош нису знали ко су и шта су, па ће сада Дарко Шуковић да нам објасни ко су Црногорци и шта је Црна Гора. Шуковић је мајстор идентитетске манипулације и конфабулације. Идентитетска мафија у дословном смислу те речи. Ко не верује аутору овог текста, нек прочита причу историчара Ђорђија Бојанића Његош по други пут међу Црногорцима, да му се разбистри(9) Да Његош данас “бане” у ову Црну Гору, ојаду би се забавио, буквално би га ухапсили и осудили јер је против државе.

Аргументи у прилог филма или “вода неподношљивог сећања”

Најпре да кажем да немам никакве, ни идејне ни интересне, везе са Центром за друштвену стабилност. Иако на њиховом сајту пише да су настали 2004. године, насумичним прегледом сајта види се да су они каснији, СНС, пројекат. Снимили су неке пропагандне филмове, а видим да је у том центру запослен Небојша Оберкенежев, једна од првих “медијских палица” СНС-а у последње време. Довољне су те две чињенице да ме одбију од тог субјекта. СНС је направио неколико организација и института да промовишу њихове наративе. То раде велике партије у свим демократијама. Србија под влашћу СНС-а није демократија, али СНС јесте велика, интересна, не и идејна, партија.

У овом тексту анализирам филм и идеје презентоване у њему, позадинску причу о демократији и владајућој партији остављам по страни. Можемо да расправљамо о предностима и недостацима филма, али он је солидан и у служби је српских националних интереса. Учествујемо у културном рату у глобалним, али и у регионалним односима. Све што јача нашу српску позицију у том рату, са моје тачке гледишта, је добродошло. Услов је да производ задовољава неке минималне стандарде, да није у маниру Војислава Шешеља и Драгана Вучићевића, а овај филм није прешао ту границу. На унутрашњем плану ћемо се борити, на спољашњем плану треба да наступамо јединствено. Не води се борба против власти у Србији “руку под руку” са суседима и непријатељима, то морамо научити.

Прво, већ сам истакао да су помињање демографског бума након италијанске окупације Цетиња и “конзумирање молдавске држављанке” срамотни и лоши. Истицање таквих ствари је разумљиво за неке нижеразредне, кафанске или “твитер” расправе. Документарни филм је као историјски извор озбиљнији жанр, не би требао да потенцира такве “аргументе”. Са друге стране, већина људи, текстова и емисија са стране новоцрногорског (титогорског) идентитета потенцирају наратив о “празним историјским интервалима Срба и шетању опанака”. Османлије су држале Србију под окупацијом вековима и “конзумирали српске снајке” док су домаћини “шетали опанке око куће”. То не тврде само докони људи на порталима или у кафанама, него и новоцрногорска елита.

У току еуфорије око прославе референдума, професор права и председник удружења правника ЦГ Бранислав Радуловић рекао је следеће “Црногорци нису шетали опанке, немојте да нас дирате” (10). Он је то, будимо поштени, изрекао коментаришући овај филм и део који говори о Цетињу, што је битно за разумевање феномена вређања. Потребан је окидач, нешто што рађа фрустрацију. Није оправдање за ауторе филма, али кад вам неко деценијама понавља да сте “опанкошетачи”, можда није згорег да му “одбрусите” како је он “копиле”! Можда је неко од аутора филма хтео да узврати том наративу и “зачепи губицу” идеолозима новоцрногорства, који су се много занели у свом антисрпству. Зашто би већи снисходио мањем и стално се повлачио? Овај филм није ни научни рад, нити некаква строга историографска документаристика, већ пропагандни и комерцијални садржај за широке народне масе. Иако би га аутор овог текста урадио много боље, не треба га мерити неким високим стандардима.

Ми Срби морамо коначно да научимо да живимо у хиперпостмодерном свету и свету пост-истине и да су нас комунистичка Брозомора, али и православна вера предуго заваравале, анестезирале и успављивале

Ми Срби морамо коначно да научимо да живимо у хиперпостмодерном свету и свету пост-истине и да су нас комунистичка Брозомора, али и православна вера предуго заваравале, анестезирале и успављивале. Треба усвојити начело реципроцитета “поштуј свакога онолико колико он тебе поштује, ко тебе каменом, ти њега (гађај) са два”. Ко хоће нормалан дијалог - хоће, ко неће, третирај га као и он тебе. Треба задржати достојанство, али то не значи бити увек и слепо пристојан и изнад ситуације. Некад треба ударити “испод појаса”!

Долазимо до другог аргумента у прилог филма. Да ли је Агенција за аудиовизуелне медијске услуге ЦГ казнила медије који промовишу новоцрногорски (титогорски) шовинизам према српском народу и користе изразе - Црква Србије (АнтенаМ), Светосавска секта (АктуелноМЕ) и “треба поништити такозвани Темељни уговор државе и СПЦ” и “чекаћемо другу прилику да се коначно ријешимо СПЦ” (Аналитика и Cafe del Montenegro (CDM))? Или горе поменуте изразе “опанкошетачи и празни историјски интервали”? Безброј је таквих свађалачких, увредљивих и шовинистичких садржаја у медијском простору ЦГ, они су тамо мејнстрим, неизоставни део свакодневног информисања и анализирања друштвене ситуације. Креирања наратива. Отворено и дрско “пљување” по Србима, Србији и српству је дозвољено и нормализовано, а кад неко доведе у питање новоцрногорске вредности, тезе и наративе, који су махом на антисрпском таласу, онда је то светогрђе и треба га казнити и забранити. Је ли поменута агенција казнила медије и ауторефилма Свједок божије љубави, који је емитован 2020. године, о коме смо писали овде (11). Кажњавање медија због приказивања филма о референдуму је пре казна за вербални деликт и освета новоцрногорске државе, него поштовање закона. Дуго година сам робовао уверењу да на фин и цивилизован начин треба разговарати са комшијама о проблемима. Ако сте фини преко сваке мере, а живите међу насилницима и битангама, онда вам се то обије о главу. Ако је понављање мајка знања, онда је реципроцитет мајка постојања. Свакоме треба узвратити истом мером!

Долазимо до другог аргумента у прилог филма. Да ли је Агенција за аудиовизуелне медијске услуге ЦГ казнила медије који промовишу новоцрногорски (титогорски) шовинизам према српском народу и користе изразе - Црква Србије (АнтенаМ), Светосавска секта (АктуелноМЕ) и “треба поништити такозвани Темељни уговор државе и СПЦ” и “чекаћемо другу прилику да се коначно ријешимо СПЦ” (Аналитика и Cafe del Montenegro (CDM))?

Треће, недавно је новинар Дарко Шуковић изрекао две индикативне тезе. Прво, захтеваће промену уџбеника у Србији у погледу црногорског идентитета: “Кад уђемо у ЕУ захтијеваћемо од Србије, ако и они желе у ЕУ, да макну те прљавштине из уџбеника, да покажу поштовање на нивоу факата, а онда ћемо дићи обје руке да нам се тамо придруже!?”. (12) У ЦГ су, дакле, насиљем завршили посао, сада ће захтевати и од Србије да “се суочи са прошлошћу ради помирења у региону.” Хрватског Пицулу на месту “известиоца ЕУ за Србију” замениће потенцијално неки новоцрногорски (антисрпски) Пицула, то не треба да нас изненади. Друго, у полемици са Владимиром Јоковићем, председником Социјалистичке народне партије (коју је основао Момир Булатовић након расцепа ДПС-а), Дарко Шуковић је рекао “Не смијете то да радите, не смијете моју нацију да сводите на фолклор и географски појам (...) Ја сам са задовољством рушио СРЈ.” (13) Тај “назови новинар” је целу своју каријеру сводио Србе на оно што нису, фалсификовао историју ЦГ и спроводио “истрагу Посрбица”, а замера другима да коментаришу било шта о ЦГ и новоЦрногорцима. Он друге може да вређа и своди на шта хоће, а други не могу ништа да кажу о њему и његовој идеологији. Друго, он је нечију државу рушио и мисли да је то нешто изванредно и “феноменално”, а данас не дозвољава да нико спомиње, а камоли критички говори о његовој држави. Дупли аршини и разноразни аргументативни марифетлуци су његове вредности (реч коју бесомучно користи). Нама се може оно што се другима не може!

Љубомир Филиповић, политиколог и колумниста CDM-а, написао је недавно да заговара “филозофију” - Живи и пушти друге да живе?! А потом је у једној од наредних колумни написао како Матија Бећковић говори чистим црногорским језиком, иако он мисли да је то српски језик и на ту заблуду има право. (14) Да није болесно, било би смешно! Не знају Матија Бећковић и игуман Подмаина Рафаило Бољевић којим језиком говоре (јер сматрају да говоре српским језиком), већ ће Љубомир Филиповић да им објасни којим језиком говоре. Нису, дакле, у ЦГ редефинисани само симболи и високе политике, школски уџбеници и друге институције, него се одређује како ће појединац да мисли и са чим ће да се идентификује. Не знаш ти ко си, шта си, одакле си, којим језиком говориш, него ћу ја то да ти кажем (наметнем). И упоредо са тим ћу да заговарам светоназор “Живи и пусти друге да живе ?!”.

Поменути наративи Шуковића и Филиповића се у Црној Гори сматрају нормалним и продукују свакодневно задње три деценије. Ви себи дајете право да прекрајате историју, да причате и пишете све и свашта, да то предајете деци у школама, а Србија или неко из Србије нема право да сними филм, који проблематизује неко питање. Немају право ни да кажу којим језиком говоре, јер ћете и то да им наметнете. Доста смо се ми спуштали на ваше уже, умало се уже не претрже! Ми Срби коначно морамо научити ко нам је пријатељ, а ко непријатељ. Отворене увреде против Срба су у ЦГ дозвољене и пожељне, оне су нормализоване и прећутно одобрене од стране друштва. Док са друге стране, није дозвољен никакав говор о историјским догађајима и личностима, који долази из Србије и одудара од официјелне истине.

Прикривени шовинизам према Србима је реалност , он је темељ савремене Црне Горе. Срби су “нижа раса”, оклеветан и жигосан народ, није пожељно бити Србин, није паметно изјаснити се тако јер те друштвена хијерархија неће пропустити кроз “сито и решето” новоцрногорске идеологије. Кажеш да си Србин, а шта мислиш о Ратку Младићу? Србија је братска и блиска држава, а који ти је став о Сребреници? Шта мислиш о четницима? Јеси ли за Исток или Запад, какво је твоје мишљење о Начертанију и Меморандуму? А о Милошевићу, Путину и Аци паликући (краљу Александру)? Знаш ли да Његош никад није био у Србији, а Свети Сава у Црној Гори?! Било какво “исповедање српства” вас увлачи у овакве расправе, у колоплет замки и подпитања из кога не можете тако лако да изађете.

Четврто, нисам приметио, иако солидно пратим црногорске медије, да је неко набројао пет конкретних тачака у филму које су увредљиве за новоЦрногорце? Осим епизоде о Цетињу, приметио сам још само један аргумент, који је апстрактан и магловит. Црногорски новинар и економски аналитичар, власник портала bizniscg.me, Предраг Зечевић изјавио је у једној емисији како су изјаве учесника који говоре у филму Референдум - прича о измишљеној слободи коректне и истините, али да је наратив филма “чист фашизам и политичко-обавјештајна порнографија!”. На свом порталу је пренео како је садржај филма скандалозан, претећи и увредљив (15) Није му скандалозно оно што о Србима деценијама пишу његове колеге и сународници новоЦрногорци, а ово му је скандалозно?! Од скандалозних ствари навео је две - епизоду око Цетиња и претећу поруку “Вратићемо се по оно што је наше”. Све друго су историјске чињенице и интерпретације тих чињеница, које се могу чути у јавном простору Црне Горе, у многим расправама око историје и идентитета. 95% теза изнетих у овом филму су општепознате тезе, које се могу чути у медијском простору Црне Горе, од разних чинилаца црногорског друштва, а које нико до сада није санкционисао. С тим у вези, поставља се питање зашто их сада санкционише?!

Наратив филма је, “одокативно” гледано, спрам изјава учесника филма у односу 1:5. То не значи да наратив није важан, али битно је знати овај однос. У филму ретроспективно говоре следећи људи: Никола Шаиновић, Предраг Булатовић, Александар Раковић, Никола Селаковић, Урош Шуваковић, Милан Кнежевић, Небојша Медојевић, Огњен Амиџић, Жарко Поповић и Владан Петров. У филму су приказане изјаве Слободана Милошевића, Мила Ђукановића, Момира Булатовића, Филипа Вујановића, Андрије Мандића, Мирослава Лајчака, Франтишека Липке и многих непосредних учесника тих догађаја.

Који је наратив филма? Савремена црногорска држава је настала као последица распада Југославије и измишљања новоцрногорске нације. Антисрпско црногорство (измишљена слобода и измишљени национални идентитет) ослања се на “антисрпску историјску подлогу” распада Југославије. Неки тврде да је референдум био покраден, али без ове две компоненте - новог идентитета и новоисторије - не би могао да буде ни организован, ни покраден

Који је наратив филма? Савремена црногорска држава је настала као последица распада Југославије и измишљања новоцрногорске нације. Антисрпско црногорство (измишљена слобода и измишљени национални идентитет) ослања се на “антисрпску историјску подлогу” распада Југославије. Неки тврде да је референдум био покраден, али без ове две компоненте - новог идентитета и новоисторије - не би могао да буде ни организован, ни покраден. Политика се креће у координатама дискурса који креирају интелектуална елита (Униварзитет, струковна удружења, НВО, медији).

Постоје, условно речено, две теорије о распаду Југославије. Прва каже да је Југославију разбио великосрпски националиста Слободан Милошевић, који је кренуо у освајачки поход и хтео да покори територије других република са намером да створи Велику Србију. Та политика експанзионизма и хегемоније сеже у 19. век и има корен у Начертанију Илије Гарашанина. По мом скромном суду, то је потпуно, не само погрешна, него и сулуда теорија, коју баштине елите у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Тирани, Приштини и што је овде посебно важно - Подгорици и Цетињу. Елита која је осамосталила Црну Гору је свој наратив и историју базирала на овој теорији. Друга теорија о распаду Југославије, на којој је базиран филм о коме пишем, распад види као конструкциону грешку настанка Краљевине СХС и, последично, Устава из 1974. године, као нешто што српске елите нису желеле, већ су се у томе обреле стицајем историјских околности, вољом других субјеката, спољних и унутрашњих. Да не будем пристрасан, о томе како се Југославија распала пре успона Милошевића и како Милошевић није био великосрпски националиста данас пишу и говоре професор Сергеј Флере из Марибора и професор Суад Куртћехајић из Сарајева. (16)

Антисрпски Црногорци су се ослободили од “великосрпске политике коју је водио Слободан Милошевић” тако што су (1) измислили (обликовали) нови идентитет (то су радили Славко Перовић и Ранко Кривокапић) и (2) сво време се бавили шверцом и сумњивим транзиционим пословима (Мило Ђукановић и његови сарадници). Све је то урађено уз асистенцију “међународне заједнице” како би се Југославија до краја дезинтегрисала и како би се припремило оцепљење Космета од Србије. Мило Ђукановић са својим сарадницима је и дан данас на тим позицијама. Био је ултраСрбин, за кога су српство и црногорство били једно те исто и где се црногорство доживљава као највећи израз српства, а постао је ултраЦрногорац за кога су српство и црногорство две потпуно различите и недодирљиве ствари. Да бисте прешли тај пут негације самог себе, морате да измислите много тога као оправдање. Антисрпски Црногорци су измислили алтернативну историју. Они Србију посматрају као Чиле или Зимбабве, заједницу која нема никакаве вредносне и историјске везе са Црном Гором, осим асимилаторске и експанзионистичке. Србима фали историја, па морају да краду нашу, црногорску?! Србима фали море, па морају да узму наше?! Црна Гора је цивилизација и Медитеран, Србија је балкански талог и брлог! Не, драги читаоче, ово није филм, сан или комична прича, ово је реалност и са том реалношћу нас овај филм суочава. Срећа па постоји Горски вијенац, у коме су речи Србин и српство довољно пута употребљене, па не могу да их избришу никакви идентитетски инжењери. Негде сам прочитао да се у црногорским школама Горски вијенац ради у деловима, при чему се форсирају они политички коректни (без помињања истраге потурица) и они црногорски (без помињања српства). Не знам да ли је ово тачно, али не би ме изненадило ако јесте. Како и овде не бих био пристрасан у погледу тезе о креирању новог црногорског идентитета, предлажем читаоцима да прочитају или погледају неку емисију у којој гостују Небојша Медојевић или Феђа Павловић, обојица декларисани Црногорци, али не они антисрпске оријентације. (17) Ако се у Црној Гори легитимно расправља о обе теорије о распаду Југославије и ако се расправља о два идентитета, због чега је санкционисан филм који се базира на те две ствари?! Зато што је из Србије, зато што је “Вучићев”, зато што се третира као “мијешање у ствари друге државе”.

Антисрпски Црногорци су измислили алтернативну историју. Они Србију посматрају као Чиле или Зимбабве, заједницу која нема никакаве вредносне и историјске везе са Црном Гором, осим асимилаторске и експанзионистичке. Србима фали историја, па морају да краду нашу, црногорску?! Србима фали море, па морају да узму наше?!

Данашња Црна Гора, осим имена, има мало шта заједничко са Црном Гором Петровића. Већина Срба који живе ван Црне Горе не схвата какве су се лоботомије, идеолошка искривљења и менталне трансформације десиле у последњем веку у Црној Гори. Они и даље робују епским и романтичарским представама о Црној Гори и Црногорцима, чега у реалности више готово да и нема. Када они усхићено и заносно користе изразе “Црна Гора” и “Црногорци”, у те изразе учитавају значења која су научили у школи, усменом предању и доживљају (одлазак на море, лична сећања, родбинске везе, Његош, Горски вијенац, српска Спарта), а који са данашњом реалношћу у Црној Гори немају никакве везе. Треба бити свестан да ту, Србима саморазумљиву “инерцију историје” спречава и неутралише инерција нове црногорске државе, која је настала на новом антисрпском црногорском идентитету. У једном делу ЦГ српска традиција и даље живи, првенствено у крилу СПЦ. Не може се тврдити да је та енергија слаба и безначајна, али је потиснута од државних политика. Цео процес осамостаљења ЦГ, идеолошки наратив, усвајање симбола, идентитетске политике око језика, културе и религије био је обележен у отклону од Србије, Срба, било чега српског. То је истинита претпоставка на којој почива овај филм.

Срби практикују староЦрногорски идентитет, јер је за њих црногорство неодвојиво од српства. Црногорци, премда не сви, практикују новоЦрногорски (титогорски) идентитет, који се своди на кидање и брисање свих веза са Србијом и српством. Просечном грађанину Србије ово “антисрпско црногорство” звучи потпуно непознато, сулудо и неприхватљиво, али бар пола Црне Горе је стопостотно на тој антисрпској идеолошкој фреквенцији

За мене је слобода темељна људска вредност. У том смислу, неупитно је право грађана ЦГ да одлучују о себи и својој будућности. И нико нема право да им било шта намеће, прети и сл. Уосталом, свака репресија рађа контраефекат. Али, ни грађани ЦГ немају право да мењају историјске чињенице и забрањују другима да коментаришу историјске процесе и догађаје. Смета вам кад неко из Србије каже пар “шкакљивих теза”, а нормализовали сте антисрпски шовинизам.

Закључак или сваком по заслузи

Прво, људи који су за три деценије или седам деценија, свеједно је, променили српску суштину и арому историјске Црне Горе, насиљем и наметањем, данас “кукају” како се након 2020. године мења суштина Црне Горе?! Свака релативизација у идентитету рађа трајни проблем (конвертитства) - каже историчар Александар Раковић. И то је једна велика истина, коју ми Срби, полицентрични народ и нација, нисмо довољно освестили. Полицентричност је врлина која је постала слабост. Црногорци су пре 100-150 година били исто што и Шумадинци или Херцеговци, данас су то што јесу, иако још увек није сасвим јасно шта су.У Црној Гори постоје најмање два црногорска идентитета, суштински различита у смислу да опозитно разумевају и доживљавају своју прошлост, садашњост и будућност. Дакле, не различито и другачије, него опозитно и супротстављено. Срби практикују староЦрногорски идентитет, јер је за њих црногорство неодвојиво од српства. Црногорци, премда не сви, практикују новоЦрногорски (титогорски) идентитет, који се своди на кидање и брисање свих веза са Србијом и српством. Просечном грађанину Србије ово “антисрпско црногорство” звучи потпуно непознато, сулудо и неприхватљиво, али бар пола Црне Горе је стопостотно на тој антисрпској идеолошкој фреквенцији. Црногорци су дуго времена били искључиво Срби из Црне Горе, то је суштински била територијална и завичајна одредница. Црногорци су били у истој равни са Србијанцима, Војвођанима, Косовцима, Шумадинцима, Херцеговцима, Крајишницима. У XX веку део Црногораца се одвојио у посебну нацију. Релативно је кратак пут од најхрабријих Срба (“со српства” и “српска Спарта”), преко Ђиласове “Црногорци су Срби друкчији од осталих Срба”, до потпуног антисрпског идентитета креираног након 1945. године. Данас у ЦГ постоје медији (портал ИН4С (18)) чији је слоган једно време био Није црногорски ако није српски, а постоје и медији који немају слоган, али према садржајима које објављују, тај слоган би могао да гласи Није црногорски ако је српски (портал АнтенаМ (19)). Ова друштвена подела између старог и новог црногорског идентитета, српског и антисрпског, главни је принцип друштва у Црној Гори.

Друго, бити Србин у ЦГ је и данас, као и те 2006. године, жиг и срамота. Унионисти, они који су 2006. године гласали за заједничку државу са Србијом, деценијама су стигматизовани и изопштени из друштва, сатерани у алтернативне токове историје

Друго, бити Србин у ЦГ је и данас, као и те 2006. године, жиг и срамота. Унионисти, они који су 2006. године гласали за заједничку државу са Србијом, деценијама су стигматизовани и изопштени из друштва, сатерани у алтернативне токове историје. Нисам за неко ултрасрбовање и псеудо или припејд србовање ни у Србији (како то раде Шешељ и неки други делатници), али у овој последњој епизоди око прославе 20 година од референдума испоставило се да су проблем, не само Шешељ и Драган Вучићевић, већ и наративи “умерених националиста” Мила Ломпара и Зорана Лутоваца (20), људи који говоре о људским, културним, колективним правима, а не о границама и државном статусу. За антисрпске Црногорце мера српства су Ненад Чанак и Миливој Бешлин?!

Највећа вредност овог филма је што проблематизује наративе таквих Срба (Бешлина и Чанка) и таквих Црногораца (Љубомира Филиповића, Данила Маруновића, Бранислава Радуловића, Дарка Шуковића), које су они зацементирали и које дрско и безобразно проповедају као некакве готове, саморазумљиве и коначне историјске истине. “Руши им снешка”, што би рекла омладина. Показује да они нису ништа бољи од Шешеља и огољава њихов шовинизам и искључивост. А да ли је могло боље извести неке поенте у филму, наравно да јесте.

Црногорски човек је као алхемичарили перпетум мобиле - “из ничега прави нешто” и то “откривање топле воде” приказује као “откривање Америке”, као нешто епохално и ванвременски важно. Пошто сам одрастао на селу, могу да посведочим да је то менталитет људи са села. Мада ни села нису што су некад била, поента је у суженој свести која рађа неутемељену надменост. Антрополози су том динарском типу човека приписали унапређивање талента за причање приче. Након вунених, дошла су постмодерна времена и сада се показује сва раскош тог дара. Ми смо у НАТО и најбољи смо ђак за ЕУ!? Имам симпатије према ЦГ, доживљавам је као део свог идентитета и желим јој исто што и Србији. Али да ми идентитетска мафија “држи слово” о историји и идентитету или да ми држава која има 2000 војника и усваја 20 “непрочитаних закона” за један дан објашњава шта је напредак у ЕУроатланским интеграцијама и “НАТО вриједностима” - такво распамећивање не дозвољавам!

Наша “србијанска” “априорна” наклоност ка Црној Гори и Црногорцима мора да се промени и изнијансира. Нису нам сви Црногорци род, пријатељи, браћа, иста фамилија! Свакоме треба узвратити истом мером и ослободити се сентименталних и романтичарских заблуда, које нам је подастрла историја. Овај филм није савршен, али је мали корак на путу поменутог освешћења и начин да неке важне истине стигну до широког аудиторијума у Србији и да се разбије окоштали прећутни антисрпски наратив у ЦГ.

Аутор је дипломирани филозоф

Линкови:

(1) https://tinyurl.com/4z3teekd

(2) Први део филма: https://www.youtube.com/watch?v=dgSk47KmvC4

(3) Други део филма: https://www.youtube.com/watch?v=RBRBInb7uVo

(4) https://czds.rs/

(5) https://tinyurl.com/23nc56z8

(6) https://www.youtube.com/watch?v=maKZlmxcMQY

(7) https://www.youtube.com/watch?v=Zm7EV5X8oy8 (17:00)

(8) https://www.youtube.com/watch?v=OXZ0xh_cLtQ (45:30)

(9) https://www.in4s.net/njegos-po-drugi-put-medju-crnogorcima/

(10) https://www.youtube.com/watch?v=mxg_CHioJFE (48:55)