О политичкој вештини Зохрана Мамданија - „демократски социјалисти“ као истинске америчке патриоте

Теза Френсиса Фукујаме о „крају историје“ из деведесетих година прошлог века била је последњи велики наратив који је уједињавао либерално-демократски Запад. Према његовом мишљењу, либерално-демократски капитализам заснован на социјалној држави представљао је најбољи могући друштвени систем.

Једино преостало питање било је емпиријско – када ће и на који начин ће остатак света прихватити исти модел.

Тај наратив се распао након 2001. године и постепено смо ушли у еру грубог прагматизма. Једини доследан наратив нудили су трамписти и европски расистички националисти – развијени хришћански Запад представља историјски изузетак, богата цивилизација која воли слободу, а чији је опстанак трајно угрожен имигрантима, „културним марксистима“, ЛГБТ+ активистима и Европљанима који окривљују сами себе.

Наравно, „воук“ наратив, који националисти одбацују, још је ужи по свом домету од њиховог. Он је усмерен на једног расистичког или сексистичког непријатеља и чак ни не покушава да мобилише већину јер му је циљ да поједине групе, попут трансродних особа, издигне као парадигматске примере потлачених. Пошто већина људи није трансродна, овај наратив већини нуди само осећај кривице, уместо позитивне визије која би могла да привуче ширу јавност.

Међутим, са успоном такозваних демократских социјалиста у Сједињеним Америчким Државама појавило се нешто ново. У говору поводом 250. годишњице Декларације о независности, један од њихових најистакнутијих представника, градоначелник Њујорка Зохран Мамдани, понудио је сасвим другачији наратив о томе шта Сједињене Државе јесу и шта би могле да буду.

Мамдани није дошао на власт промовишући академски „воук“ пуризам, већ усредсређујући се на локалне проблеме и положај социјално угрожених. Залагао се за бесплатну бригу о деци, бесплатан јавни аутобуски превоз, контролу висине кирија и доступније здравствене услуге. У свом говору 4. јула ту политику је преточио у ширу, глобалну визију:

„Говоре нам да је Америка изузетна зато што смо богатији, јачи и моћнији од свих других… Истина је, пријатељи моји, да је Америка изузетна зато што овде ништа није заувек одређено. Граница можда јесте затворена, можда смо ходали по Месецу, али посао остваривања вредности које су први пут записане у Декларацији о независности и даље траје, пријатељи моји, и припада свима нама. Припада и нашим најновијим Американцима, онима који данас стоје овде са мном и који су недавно постали држављани. Пре скоро десет година и ја сам осећао оно што ви осећате – радост што више нисам само становник Њујорка, већ и Американац. Свако од вас поседује посебну моћ – моћ да одлучи шта Америка значи.“

Мамдани је сиромашне и уморне придошлице представио као једине аутентичне носиоце америчког сна

Мамданијева визија је, наравно, идеолошка. Она представља поједностављену слику стварности, а не потпуну и неулепшану истину. Оно што је најважније јесте да се директно супротставља популистичком наративу, што потврђују и хистерични напади деснице на Мамданија.

У свом говору поводом Дана независности, 4. јула, председник Доналд Трамп очигледно је имао на уму градоначелника Њујорка када је, потпуно изврћући историјске чињенице, изјавио: „Комунизам је смртоносна претња америчкој слободи. То је највећа претња нашој земљи, већа од Првог светског рата, Другог светског рата, Перл Харбора или чак 11. септембра.“

Ништа мање значајно није ни то што је Мамдани изазвао критике и дела радикалне левице. Као одговор на његово позитивно позивање на Декларацију о независности и Устав Сједињених Америчких Држава, часопис Џејкобин објавио је коментар под насловом „Поново спалите Устав“. У поднаслову се наводи: „Устав није зауставио Трампа – омогућио је његову владавину.“

Такви аргументи несумњиво имају одређену тежину. Као што показују Федералистички списи, највећа брига америчких оснивача била је да ограниче утицај народа на политичке процесе. Зато је Устав успоставио Електорски колегијум и друге институционалне механизме који отежавају да политичка већина непосредно оствари своју вољу.

Амерички оснивачи били су олигархијска елита свог времена. Џорџ Вашингтон био је један од најбогатијих људи у колонијама. На првим изборима након оснивања државе гласало је тек мало грађана. Устав, који је у великој мери одражавао интересе беле англосаксонске протестантске елите (WАСП), штитио је ропство. Чак су и Американци ирског порекла дуго били искључени са осетљивих положаја у државној управи.

За одређени део левице, међутим, чак је и Франкфуртска школа представљала реакционарну заверу. Доминантни наратив десничарског популизма порекло „воук“ идеологије приписује Антонију Грамшију, а нарочито Херберту Маркузеу и Теодору Адорну. С друге стране, поједини левичари, попут филозофа са Универзитета Виланова Габријела Рокхила, одбацују идеју западног културног марксизма тврдећи да је реч о антикомунистичком пројекту који је подржавала ЦИА како би дискредитовала „реално постојећи социјализам“.

У оба случаја вреди имати на уму запажање Жан-Пола Сартра да је текст који подједнако нападају обе стране – било да је реч о америчком Уставу или о књизи Једнодимензионални човек – вероватно на правом путу.

У том контексту, Мамданијев говор представљао је савршен пример идеологије у позитивном смислу те речи. Он је преокренуо десничарску представу о Сједињеним Америчким Државама као елитном упоришту које је угрожено од стране дошљака и уместо тога приказао Америку као земљу довољно снажну да прихвати и пружи прилику сиромашнима, експлоатисанима и потлаченима из целог света.

Оно што десничарски популисти виде као претњу америчком идентитету – отвореност према људима са стране – Мамдани види као сам извор америчке изузетности. Сједињене Државе су богат симбол наде управо зато што су генерацијама имиграната пружале прилику да успеју.

Наравно, поједини левичари би тврдили да је тај сан лаж и да угњетавање нижих друштвених слојева, расних мањина и досељеника никада није престало. Али таква оптужба је попут испаљивања ћорка – нема стварну снагу осим што подстиче облик самокритике који не води никуда.

Мамданијева визија можда не представља потпуну и неулепшану истину, али је ближа истини од трампистичке алтернативе и има потенцијал да мобилише милионе људи, што се већ показало након његове изборне победе.

У томе лежи Мамданијева политичка вештина. Он је сиромашне и уморне придошлице представио као једине аутентичне носиоце америчког сна. Трампистички популисти су, насупрот томе, примитивни провинцијалци и задовољни робови великих корпорација. Данас су управо демократски социјалисти ти који оличавају еманципаторско језгро америчког сна. Они су истинске америчке патриоте.

(Данас)