понедељак, 11. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Катар у средишту најновије блискоисточне кризе – и какве то има везе са САД, Израелом,Турском и ценом нафте
Савремени свет

Катар у средишту најновије блискоисточне кризе – и какве то има везе са САД, Израелом,Турском и ценом нафте

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Радовић   
субота, 07. октобар 2017.

Саудијска Арабија је спремна да отвори копнену границу с Катаром како би омогућила ходочасницима из те земље да неометано, без посебних електронских дозвола, оду у Меку, на хаџилук.

У саопштењу којим извештава о тој изненадној милости краља Салмана, званична саудијска агенција истиче да је краљ чак спреман да сноси трошкове њиховог боравка, као и да, такође о свом трошку, пошаље саудијске авионе по оне ходочаснике који се определе да у хаџилук крену ваздушним путем.

Катарски министар спољних послова шеик Мухамед бин Абдулрахман Ал Тани поздравио је одлуку саудијског суверена, уз напомену да хаџилук никако не би смео да буде предмет политизације и да би требало укинути целокупну економску и политичку блокаду Катара коју су 5. јуна увеле Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин и Египат. Тада је обустављен сав друмски и авионски саобраћај с Катаром, а ваздушни простор тих земаља затворен је за летове Катар ервејза.  У склопу блокаде, свим катарским држављанима који су се налазили на територији тих земаља наложено је да је сместа напусте. Катар није узвратио реципрочним мерама. Египат није затворио Суецки канал за катарске бродове.

“Без обзира на начин на који је Катарцима био забрањен хаџилук - а тај начин се може описати само као политизација -  и без обзира на начин на који је забрана хаџилука сада укинута – што је опет политизација – катарска влада поздравља ту одлуку и на њу ће позитивно одговорити”, изјавио је шеф катарске дипломатије  кога су вести из Ријада затекле у посети Стокхолму.

Становници Катара, посебно они који су се огласили на друштвеним мрежама, нису били тако уздржани. Под хаштагом “Нема хаџилука без укидања блокаде”, твитовали су да немају поверења у Ријад, да ће летети само катарским авионима и да им ничија милостиња, па ни милостиња саудијског краља, није потребна.

То последње је свакако тачно, ако се има на уму да је катарски БДП по становнику у 2016. износио готово 66 500 долара, док је у исто време БДП по становнику у Саудијској Арабији износио мало више од 20 000 долара – што јесте огромна, али троструко мања свота. Ради се, дакле, о свађи међу богатим суседима и, без обзира на ове нове помирљиве тонове, не треба бити претерани оптимиста да ће та свађа брзо бити превазиђена. Улози су сувише велики.

Како је све почело?

Под вођством Саудијске Арабије, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, Египат су прекинули дипломатске односе са Катаром, искључивши га из заливске војне коалиције. Ријад и његови савезници правдали су своју одлуку оптужујуц́и Катар да даје подршку сунитским "терористичким групама", укључујуц́и "Ал-Каиду", Исламску државу, Муслиманско братство, али и Иранским терористичким организацијама у саудијској покрајини Катиф.

Те санкције су уведене две недеље након посете америчког председника Доналда Трампа Саудијској Арабији, када је позвао државе региона да се боре против тероризма и пресеку његове изворе финансирања. Криза између заливских монархија се посебно заоштрила жестоким полемикама око изјаве приписане емиру Катара, шеику Тамим бин Хамада Ал Танију, који је наводно критиковао одлучност Ријада да дипломатски изолује Иран и притом је бранио ставове Хезболаха и Муслиманског братства. Катар је тврдио да је његова званична новинска агенција хакована из Уједињених Арапских Емирата два дана након Трумпове посете. Међутим, упркос званичном демантију из Дохе, те лажне вести су ипак пренете и нашироко су их дистрибуирали саудијски, египатски и емиратски медији. Ријад и Абу Даби су на свом тлу блокирали рад Катарске телевизије, Ал Џазире.

Доналд Трамп је изразио задовољство ефектима своје посете Саудијској Арабији и изјавио да новонастала криза представља почетак краја тероризма. Онда је државни секретар Рекс Тилерсон покушао да умањи оштрицу изјаве америчког председника и заложио се за блаже санкције које не би ометале америчке војне операције у региону против Исламске државе. Трамп је, међутим, поновио своје оптужбе против Катара коме је пребацио да је у прошлости финансирао тероризам на високом нивоу, да би одмах потом предложио и своје посредничке услуге.

Немачки министар спољних послова Зигмар Габријел је изразио жаљење због тешких последица блокаде за локално становништво и за немачку економију.

Најзад, турски парламент је донео одлуку о слању додатних војних снага на територију свог савезника, Катара. Почетком августа, два месеца након проглашења блокаде, Катар и Турска су одржали заједничке војне да би, како је саопштено, проверили степен безбедности животно важних економских, инфраструктурних и стратешких објеката.

Доха је све оптужбе на свој рачун одбацила као неосноване и заузврат окривила своје суседе да желе да ставе Катар под надзор. Такође је одбила да измени уређивачку политику свог глобално популарног тв канала који њени суседи оптужују за ширење милитантне исламске идеологије.

Министар спољних послова Катара је изјавио да Емират има снаге да се одупре политичким притисцима и капацитет да неограничено издржи наметнуту економску блокаду. Условио је било какву могућност сусрета између Доналда Трампа и шеика Тамима Ал Танија претходним укидањем свих санкција.

Иако је шеф катарске дипломатије на самом почетку кризе телефонирао Сергеју Лаврову, Москва се још није званично одредила према тим догађајима, вероватно припремајуци свој следећи геополитицки потез у региону. Приметно је само да Доха настоји да што је више могуће побољша односе с Русијом, па је тако увела визне олакшице за руске држављане и оснажила пословне везе, с руским петрохемијским сектором.

Историјски контекст

Катар, мали богати Емират с руба Арабијског полуострва, има 2,6 милиона становника, од чега странци с дозволом боравка чине чак 80 процената. Бивши британски протекторат који плива у мору гаса и нафте стекао је независност 1971. и од тада њиме управља династија Ал Тани.

У суседству Катара налазе се нафтне монархије које су основала локална бедуинска племена уједињена истом вером, сунитским исламом, и истом традицијом. Годинама су се ти емирати у Персијском заливу управљали својим заједничким интересима, без превише унутрашњих трвења. Нафте, па самим тим и богатства, било је више него довољно за све.

Док су им се Западне земље удварале утркујући се да им продају што више оружја и покушавајући да максимално привуку њихове инвестиција, петромонархије су се са релативно безбедне даљине прилагођавале бурним превратима Арапског пролећа и супротним амбицијима три регионална гиганта: Египта, Ирана и Саудијске Арабије.

Међутим, пре само два месеца, у року од неколико дана, Катар је изолован и оптужен да подржава исламске терористе и Иран.

За кормилом у Ријаду, Абу Дабију и Дохи су млади принчеви који консолидују своју власт, Доналд Трамп, који престројава америчку арапску политку и Турска и Иран који подржавајуци Катар јасно стављају до знања да се у региону мора рачунати на њих.

Шта значи ова криза у Заливу која угрожава регионалне равнотеже и дели сунитску заједницу? Питање је у којој мери Катар плаћа за подршку Муслиманском братству, а у којој мери за утицај који њен телевизијски канал Ал Џазира има на цео регион ?

Какве ће последице ти сукоби имати на разне терористичке покрете које мање или више скривено подржавају неке од супротстављених страна ?

И најзад, да ли ће и у којој мери Вашингтон моћи да контролише нове амбиције Саудијске Арабије. То су само нека суштинска питања која поставља Нова арапска криза.

Политички контекст

Морамо узети у обзир специфични контекст који је настао након Арапског пролећа 2011. године и у којем је Катар одиграо значајну улогу кроз Ал Џазиру. Та телевизија је пружила медијски простор свим побуњеницима, а што је посебно иритирало све владајуће породице у региону, највише у Саудијској Арабији и у УАЕ.

Постоји и општи контекст веома дубоког ривалства између Ирана и Саудијске Арабије који се такмиче за хегемонију у региону. Катар се сматра превише отвореним према Ирану.

На крају, ту је и нескривена љубомора и љутња Саудијске Арабије и њених суседа према овој малој земљи која игра у категорији знатно тежој него што би јој дозвољавала величина и број становника.

То је земља која је, захваљујући својим огромним приходима од гаса годинама инвестирала широм света. Катарски суверени фонд има преко 333 милијарди долара на располагању и веома разумно користи та средства мудро инвестирајуци у јаке компаније, припремајући се за будућност много вештије него што чине његови суседи. Та улагања су максимално диверсификована, па тако Катарски суверени фонд поседује како најлуксузнија нова насеља и стамбено-пословне објекте у Лондону, Вашингтону и Њујорку, тако и значајне пакете акција у Фолксвагену, Гленкору, Франс Телекому, Тоталу и другде. Робна кућа Хародс и хотел Клериџис у Лондону само су камичци у тој круни. Нема континента без катарских инвестиција.

Дакле, то је земља која заузима пуно простора на светској сцени – рекло би се обрнуто пропорционално од своје величине, али чији је приход по глави становника – један од највећих на свету !

Подсетимо да је већ била криза 2014. године када су све арапске монархије у Заливу биле суспендовале дипломатске односе са Дохом. То је трајало 8 месеци и  после извесних уступака са катарске стране, ствари су се смириле. Има преседана, тако да постоји политички спор који већ дуго тиња између Катара и његових суседа.

Долазак Доналда Трампа у Саудијску Арабију,  његове изјаве о финансирању тероризма и нова тврда линија америчке администрације према Ирану, вероватно су били протумачени од стране домаћина као зелено светло да се крене у обрачун са Катаром. Ово тим пре што је Ријаду потребно да нечим снажним скрене пажњу са двоипогодишњег прескупог ангажовања у Јемену, које ништа добро није донело: Јемен је разбијенији но икад, грађански рат је однео преко 10 000 цивилних жртава, позиције како Хута, који су шиити, тако и Ал Каиде, све су јаче, а колером је, како процењују УН, заражено чак пола милиона људи. Према истим проценама, у овом тренутку треба обезбедити хуманитарну помоћ за 18 милиона становника Јемена, од којих чак седам милиона гладује.

У јавност је процурела информација да је саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман још у априлу саопштио двојици америчких званичника да је спреман да повуче снаге из Јемена, што су његови саговорници оценили као прагматичан став. У том светлу, оптужбе на рачун Катара да подрива саудијске ратне напоре у Јемену делују као планско тражење дежурног кривца.    

САД

Американце већ дуго иритира неодређеност, па и двосмисленост катарске дипломатије која седи на неколико столица. Међутим, сада су се и саме Сједињене Државе нашле у парадоксалном положају где Бела Кућа вуче на једну страну, а Пентагон и Стејт департмент, на другу.

Први контакт који је Доналд Трамп имао са Блиским истоком били су УАЕ, веза је била шеик  Мохамед бин Зајеф, први човек Абу Дабија. Шеик је имао контакте са Трамповим тимом још дуго пре избора. Америчка штампа је много спекулисала око чињенице да је управо Бин Зајеф био тај који је Трампову екипу повезао са Русима.

УАЕ и Саудијска Арабија су водеће земље у кампањи против Катара. На челу тих држава налазе се људи који су били блиски Трампу, чак и пре него што је постао председник.

Бела кућа подржава Саудијску Арабију, али Пентагон има највећу базу баш у Катару где је и оперативно седиште и командни центар америчке војске за цео Блиски исток (преко 10,000 стационираних војника). Ту је и аеродром одакле крећу авиони који изводе ваздушне нападе против Исламске државе.

Према томе, америчка база у Дохи је од непроцењивог значаја за централну војну команду у Вашингтону. Подсетимо само да је њоме, до недавно, руководио генерал Матис који је данас шеф Пентагона.

Државни секретар Рекс Тилерсон је изразио озбиљне резерве према економским санкцијама против Катара, јер те санкције као прво, погађају углавном, становништво, и као друго, сметају Американцима јер их ометају како у раду у Катару, тако и у војним акцијама у целом региону.

Дакле, чак и ако Доналд Трамп настави да преко твитова критикује Катар, свако ће од мало упућенијих разумети да Стејт департмент и Пентагон шаљу другачије сигнале: порука је јасна и  представља позив на дијалог. Аргумент је следећи: ако се делите и сукобљавате, они који ц́е имати користи од тога су ваши непријатељи, то јест Иран, Ал Каида и Исламска држава. Седите за сто, отворите спорна питања и почните да преговарате. Тај позив делује озбиљније и далекосежније од Трумпових твитова.

Коначно, не треба губити из вида да је Трамп још током предизборне кампање, у јануару 2016, жестоко критиковао дотадашњу америчку блискоисточну политику, подједнако жестоко нападајући претходну, Бушову, и тадашњу, Обамину администрацију. Бушову администрацију је оптужио да је свргавањем режима Садама Хусеина у Ираку директно довела на власт шиите у тој земљи, што је, опет, појачало утицај Ирана у целом региону. Обамина администрација је, по њему, катастрофално погрешила рушењем Гадафија и склапањем споразума с Техераном о нуклеарним питањима. Тиме је, сматрао је Трамп, Вашингтон, уместо да јача везе са својим стварним савезницима, Израелом и Ријадом, практично амнестирао Иран и дао му ветар у леђа. За Доналда Трампа главни амерички непријатељи на Блиском и Средњем истоку су исламски радикализам и Иран и против њих се треба свим средствима борити.

За Стејт департмент и Пентагон такав став је још увек превратнички и превише радикалан.

Цена нафте

Та још непревазиђена контрадикторност у америчком ставу може се објаснити једном простом чињеницом: у овом случају стратешки интереси Сједињених Држава, очигледно, нису угрожени. Упркос овој кризи, цена нафте је и даље веома ниска. То је последица  неколико фактора које ћемо редом побројати:

Прво – оператери на тржишту уверени су да актуелна криза неће имати значајнијих утицаја на глобалну цену нафте.

Други елемент је да је Катар пре свега извозник гаса, као трећа земља по количини резерви природног гаса у свету.

Трећи чинилац односи се на то да ова криза свакако има утицај на билатералне односе у региону, али Катар наставља да извози свој гас и нафту – а и остале земље из Залива настављају са својим извозом, тако да берзе реагују веома спокојно на последице овог сукоба.

Такође, не треба заборавити да је од 2014. године превише нафте на светском тржишту и то је разлог због кога су цене пале. Наиме, производња премашује глобалну потрошњу и залихе нафте се у целом свету налазе на свом историјском максимуму.

Чак су и САД почеле да извозе своју нафту – а то се није десило у последњих четрдесетак година.

Оператери се углавном слажу да су Блиски и Средњи исток изгубили свој доминантни геополитички положај, па тако и утицај на утврђивање глобалне цене нафте.

На крају крајева, води се рат у Сирији,  рат у Јемену, рат у Ираку, па и рат у Либији, што би све требало имати за последицу раст цене нафте - а ипак, уз све то, па још и уз катарску кризу, цене не само да се не повећавају, него су чак и у благом паду. То је суштинска промена у светској економији.

Перспективе нафтне ренте

Како ће се сваке године све више назирати крај нафтне ренте - због еколошких климатских премија, развитка обновљивих извора енергије, и тренда који ће расти у пословном свету да се фосилни извори енергије, када је реч о финансијским инвестицијама, сврставају у категорију вишег нивоа пословног ризика – тако ће напетости у региону расти. Из свих тих разлога, заливске монархије схватају – или би барем требало да схвате - да неће моћи још дуго да уживају у нафтном благостању, не бавећи се ничим другим.

То је најбоље схватио Катар. Тај емират је преусмерио огромне количине новца, инвестирајући милијарде долара у велике западне компаније, посебно у европске. Већ смо поменули финансијску моћ катарског сувереног фонда.

Катарске мудре инвестиције у великој мери смањују маневарски простор који дипломатије европских земаља имају да делују својим притисцима на ту земљу, јер је сваком јасно да би много ризиковао на унутрашњем плану ако би се замерио Дохи. То објашњава зашто су Париз и Берлин изузетно опрезни у свом односу према малом Емирату. Када су тако важни акционари у питању (Катар је сувласник Фолксвагена и власник Пари Сен Жермена, и фудбалског и рукометног клуба) и тако велики интереси у игри – нема много простора за непромишљеност. 

С друге стране, чланице ОПЕК-а нису биле у стању да у протекле две године осигурају било какву повишицу цене нафте, а неће још дуго издржати са ценом барела испод 50 УСД.

Неће дуго издржати ни Саудијска Арабија – без обзира на велике резерве којима располаже. Ако се настави садашњи тренд смањења прихода и експоненцијални раст војних расхода, који сада чине 13,5 посто БДП, Ријад има пред собом пет до шест година - не више.

Саудијска Арабија и њених 28 милиона грађана веома мало привређују, мало производе, опслужује их један огроман јавни сервис где се минимално ради - и сви непосредно зависе од нафтних прихода.

Иран

Иако је њена финансијска ситуација на дужи рок угрожена, започети рат у Јемену неизвестан, унутрашња ситуација нестабилна, набавка новог америчког наоружања баслословно скупа, изгледа да се Саудијска Арабија, поред свих тих проблема, или можда баш због њих, није могла одрећи луксуза да још изазива и Иран.

Ријад је уздигао „обуздавање“ Ирана у ранг свог основног спољнополитичког циља у региону. Више од политике, то је права опсесија вехабијске краљевине, која страхује да би Иран могао повец́ати свој утицај у региону и дестабилизовати заливске режиме подстицањем побуна шиитског становништва.

Доха очигледно није на истој таласној дужини, јер не узима Техеран за претњу, а још мање за непријатеља. Доха одбија да прекине све везе са Ираном и наставља да одржава регуларне дипломатске односе са њим. Коначно, своје највеће гасно поље Катар дели са Ираном, тако да његов помирљиви став према Техерану има сасвим рационалну економску потку. Зато је логично што је током последњих неколико месеци Катар био у првом плану у преговарима са протехеранским шиитским милицијама о размени становништва и евакуацији сиријских цивила из оба табора – све се то одиграло без Ријада што је Саудијце посебно погодило.

Дакле, сукоб Ријада са Ираном је озбиљан, јер је он означен као главни противник Вехабијског краљевства - познато је старо и константно ривалство између Саудијске Арабије и Ирана, али оно уствари и није тако старо.

Ипак, Иран је дуго имао убедљиво водећу улогу.

Треба имати у виду његов значај и демографију. Са својих 70 милиона становника наспрам 28 милиона у Саудијској Арабији, са својом територијом, са изузетно великим ресурсима и једном древном културом, Иран је прави историјски колос. Сви ће се сложити да се иранско-персијске цивилизацијске тековине тешко могу поредити с културолошким тековинама номадских племена Саудијске Арабије тешко могу поредити.

Дакле, ово ривалство је у извесном смислу настало у новије време. Не треба заборавити да је чак и стварање ОПЕК-а била још иницијатива иранског шаха. 

Важно је да се истакну ове чињенице - жеља да се изазове сукоб са Ираном чини саудијску позицију изузетно ризичном, чак и без обзира на актуелни став америчког председника. Иран се на сцену поново враћа као важан фактор - упркос привременој изолацији и превирањима везаним за исламску револуцију, гледајући на дужи рок, неумитно је да ће Иран са својим људским, културним и економским ресурсима бити будућа велика регионална сила. 

Израел

Катарска криза изгледа да погодује Израелу јер Иран ознацен као највећа опасност у регији, а подељене арапске земље су за Тел Авив увек добра вест.

Ова најновија медијско-политичка криза је распирила фитиљ раздора унутар сунитске заједнице. Сада су се јавно показале вец́ постојец́е тензије између Катара с једне и Ријада и његових (тренутних) савезника с друге стране.

Међутим, ове опречне стратегије арапских земаља су јасно показале мање или више тајне односе које Израел одржава са одређеним бројем сунитских држава у Персијском заливу на нивоу безбедносних структура. Тако су пролетос израелске ваздухопловне снаге учествовале у војним маневрима у којима су, поред САД и Италије, учествовале и снаге Уједињених Арапских Емирата, иако немају дипломатске односе са Емиратима. Размена информација и сарадња је већ озбиљна и ефикасна и јасно је да ће наставити да се развија у том правцу.

Истина, постоји један аспект који представља ризик за хебрејску државу - да се положај Хамаса и Газе знатно погорша као последица притисака на Катар. Наиме, Доха пружа велику подршку и много финансира у Гази. Макар то на први поглед деловало парадоксално, ако та могућност више не буде постојала и ако изостане катарска подршка, није тешко одговорити на питање коме ће се Хамас обратити за помоћ. Он би тада био принуђен да се још више окрене ка Ирану – а та врста радикализације никако не би одговарала Израелу.

Ал џазира

Катарска краљевска породица је била довољно далековида да још крајем 1996. оснује један панарапски телевизијски канал јер је на право време разумела значај комуникација за  будући утицај у региону. То нико од суседних монархија није био схватио. Доха и Ал Џазира заправо су били први који су дали репрезентативни медијски простор различитим покретима унутар политичког Ислама.

Катарски стратези су се показали веома вешти у области меке дипломатске моћи, и једини су у том региону успели да привуку пажњу света и да организовано понуде одређени поглед на сва локална дешавања. Чак су, осветљавајући проблеме из разних перспектива, у великој мери структурисали тумачења која би се могла дати одређеним догађајима. Ал Џазира није била само информациони канал, она је била портпарол арапског пролећа и било би неправедно оптужити је да је промовисала само ставове исламског фундаментализма.

Дохи управо на том пољу треба одати озбиљно признање: у Катару постоји медијски плурализам којег више уопште нема у Уједињеним Арапским Емиратима и Саудијској Арабији, ако га је тамо икада и било. Тај плурализам веома разумљиво иритира суседе.

Ал Џазира је једини медиј који преноси најразличитија мишљења. Тај канал чак ни у овој кризи није заузео радикално прокатарску позицију, нити се упустио у то да објашњава како су сви остали злонамерни.

Он даје простора свим мишљењима – "Уједињени Арапски Емирати су саопштили  .... Саудијци сматрају ....  док је позиција Дохе следећа" .... итд.

Ал Џазира служи као релеј, она се користи да пренесу ставови и позиције свих компоненти милитантног исламизма у том региону. Тачно је да је то релеј и исламског фундаментализма, али служи као релеј и за многе друге ствари, тако да је временом постала изузетно праћен и моћан телевизијски сателитски канал – и у том смислу је заиста остварила успех. Преко ње, Доха на дужи рок шири свој утицај.

Катарска посебност

Као што смо видели, криза има дубоке корене јер је Катар, од почетка увек заступао веома самосвојне ставове и водио независну политику. Тако је почетаком 80-их одбио да буде део Федерације УАЕ – што је био став који је лоше прихваћен од стране других емирата. Катар је настојао да игра своју соло улогу од самог почетка у Заливу, чинећи то са много виртуозности, али и уз доста ризика. 

Катар води јединствену еквилибристичку – или савршено прилагодљиву - дипломатију која му омогућава дијалог са свима. Доха је развила своју меку моћ већ захваљујући колосалним инвестицијама, а посебно ју је проширила кроз Ал Џазиру, која је као портпарол политичког ислама широм арапског света и даље једна од најутицајнијих и најгледанијих медија у региону.

Током година Катар је почео да смета - он је током Арапског пролећа углавном заузимао ставове који су били повољни за побуњенике, а против одавно устоличених режима. Он није осудио Иран и најавио је да ће наставити да са Ираном одржава добросуседске односе. Тај помирљиви став се може објаснити чињеницом да Иран и Катар деле и заједнички експлоатишу огромне изворе гаса. Уосталом, након ембарга, Иран се међу првима одлучио да пошаље хуманитарну помоћ у храни своме блокираном суседу.

Доха је у својој изузетности понудила и егзил низу арапских вођа, било да се радило о припадницима Хамаса или о члановима Муслиманског братства. То је посебно погодило друге заливске монархије које су у отвореном рату са овим покретом. Чак и талибански лидери већ годинама живе у Дохи уз прећутну сагласност Американаца и кабулских власти. Све то дуго никоме није много сметало ….

Али је ето, одједном засметало и то под прилично чудним околностима. Ту се преплићу, тероризам, Иран, Трампова посета, питање лажних изјава катарског емира и добро темпираног компјутерског напада, за који су потом чак и амерички обавештајни извори назначили да је највероватније потекао из Уједињених Арапских Емирата.

Који су прави разлози за такву острашћеност против малог емирата ?

Муслиманско братство

Не треба се заваравати око правих мотива ове ескалације - иза антитерористичке реторике и  оптужби Катара за блискост за Ираном, у основи лежи страх од Муслиманског братства, које још увек представља главни проблем Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата и посебно Египта, који их узимају за апсолутног непријатеља.

Не смемо потценити њихов значај и опседнутост тим покретом ових режима који постају све ауторитарнији и који желе да преврну страницу Арапског пролећа, ако је икако могуће, тако што ће искоренити Муслиманско братство, чијим припадницима Катар и Турска још једини пружају уточиште. Ријад и њгови савезници оптужују суседни Катар да подржава исламистичке  и џихадистичке сунитским групама у региону. Доха, међутим, упорно одбија да стави Муслиманско братство на листу терористичких организација и наставља да пружа подршку неколицини групација блиских Братству, нарочито у Либији и Сирији. 

Историјски гледано, покрет Муслиманско братство је имао значајан утицај на еманципацију и развој Катара. Тај емират је, док је још био британски протекторат, почео је да пружа уточиште египатској браћи далеке 1954. године, након доласка Насера на власт. Примио је други талас припадника Муслиманског братства из Сирије 1982. године. Трећи талас је стигао из Северне Африке 90-тих година (Тунис, Алжир и Либија).  Коначно након, пуча који је генерал Сиси извео у Египту, стиже и последњи талас Муслиманске браће. Једна половина прогнаних припадника покрета одлази у Катар, а друга половина у Турску.

Поједини припадници покрета су одиграли водећу улогу у стварању катарског државног апарата и успостављању јавне администрације.  Довољно је подсетити се да су на самом почетку новинари и уредници Ал Џазире углавном били чланови тог покрета.

Доха процењује да може имати вишеструке користи од добрих веза с Муслиманским братством, а услов те подршке су наравно гаранције да се покрет неће бавити субверзивним активностима у самом Катару. Привилеговани однос са покретом може допринети да се споља повећа дубина стратешког утицаја ове мале државе на све муслиманске земље. Осим тога, ако се једном буде догодило да Муслиманско братство или само поједини његови припадници ступе на власт у некој земљи, та инвестиција ће се вишеструко исплатити, јер ће браћа потом изразити захвалност свом богатом спонзору. Власти у Катару очекују да ће се тако добро позиционирати, економски и политички, у неколико арапских држава када наступи прилика за исламско-демократску алтернативу. Прилике коју фаворизују споља, али спречавају у својој земљи.

Коначно, Катар намерава, баш као и Турска, да се постави као незаобилазни посредник између исламиста и њихових непријатеља, укључујући и Запад, што им даје несумљиву геополитичку предност. У том контексту, део Катарске "браће" почео је у последњих неколико година да мења тактику. Циљ је да се покрет прилагоди, да се ублаже ставови, да се промени приступ проблемима – тако што ће се више инсистирати на консензусу и на тај начин пласирати један блажи имиџ целе организације.

Та стратешка мутација је подразумевала фокусирање на меку моћ и промовисање идеје да Муслиманско братство заправо представља "умерен" и "демократски" тренд исламске породице, за разлику од радикалног тренда, оног антидемократског и исламистичко-џихадистичког.

Турска

Како се искристалисала осовина Доха - Анкара?

Катар је заиста повукао мудар потез када је заштиту потражио од Анкаре. Турска је из садашње перспективе много поузданији савезник од Америке као партнера. Трамп је оштро критиковао Катар. Пентагон покушава да исправи ситуацију и некако успостави равнотежу, али Доха има све рационалне разлоге за забринутост када је реч о званичном ставу који ће у будућности Вашингтон заузети према њему.

Турска је много стабилнији, а како изглада, и много искренији савезник у овој кризи. Та искреност почива на заједничкој идеолошкој блискости према Муслиманском братству. Ердоган, за разлику од катарских политичара, ту блискост уопште не скрива: у фебруару је у интервјуу саудијској „Ал арабији“ одлучно бранио тај покрет који, како је рекао, „уопште није оружана групација, него идеолошка организација, која ни по чему није блиска тероризму“.

Ердоган је покушао да понуди своје услуге као посредника на почетку кризе - позвао лидере Катара, Саудијске Арабије, Русије, Кувајта - а када то није успело, употребио је сав свој утицај и Турска се определила за Катар.

Турска је схватила да је имала јаку карту да одигра са својим позиционирањем у корист Катара и то је апсолутна благодет за Доху, јер са подршком Анкаре ствари су постале много опасније за његове ратоборне суседе. Јасно је да ни Саудијска Арабија, ни УАЕ нису спремне да уђу у војни сукоб са Турском – сада већ постоји равнотежа снага коју је на почетку кризе било тешко замислити.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер