Odlazak Bore Đorđevića ili zadnji voz za Čačak

Nema valjda pesnika koji je samom sebi unapred napisao više epitafa.

Ravnodušan prema plaču

obožavam ilovaču

gotova je moja muka

pa se smejem iz sanduka.

U istoj pesmi kaže i: „A gore mi pevaju popovi/ i nasleđuju me lopovi“, što je rima kojom će desetak godina kasnije Đorđe Balašević opčiniti one koji su prezreli Boru.

Ravnodušan prema plaču (1984)

Nije to bio prvi „susret“ ove dvojice kantautora: nastupali su zajedno u „Ranom mrazu“, nakon što je Bora već prošao kroz „Hermeline“, „Zajedno“ i „Suncokrete“.

Suncokret: Tekla voda (Kalino) (1976)

Prava priča, međutim, počinje 1978. godine uvezivanjem sa Mišom Aleksićem, Rajkom Kojićem i Vickom Milatovićem, odnosno osnivanjem „Riblje čorbe“ datiranim, po oficijelnoj legendi, 15. avgusta 1978, i to u kafani „Šumatovac“.

Bal u Elemiru

Hroničari beleže da je prve koncerte, uoči objavljivanja prve singlice, Riblja čorba održala u Elemiru, Subotici i Sarajevu. Posle prvog singla, bendu se pridružuje još jedan gitarista, onomad i dalje tinejdžer, izvesni Momčilo Bajagić. Naredne godine objavljuju prvi album – „Kost u grlu“ – koji će se prodati u više od 120 hiljada primeraka.

U narednih jedanaest godina usledila je impresivna diskografija: „Pokvarena mašta i prljave strasti“ (1981.), „Mrtva priroda“ (1981.), „Buvlja pijaca“ (1984.), „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“ (1984.), „Istina“ (1985.), „Osmi nervni slom“ (1986.), „Ujed za dušu“ (1987.), „Priča o ljubavi obično ugnjavi“ (1988.) te „Koza nostra“ (1990.). Sve albume osim onog iz 1984. objavio je PGP RTB, a „Večeras vas zabavljaju...“ zagrebački Jugoton.

Zadnji voz za Čačak (1987)

Kroz devetu deceniju dvadesetog veka, kroz vreme jugoslovenskog labuđeg peva, između Titove smrti i smrti zemlje koja će sa sobom u ilovaču odvesti nešto više od 120 hiljada njenih građana, baš onoliko, dakle, koliko ih je kupilo „Kost u grlu“ (a u nekoj od varijanti one Enciklopedije koju je pripovedačica glasovite Kišove priče sanjala tačan broj članova podskupa je preklapanja dva skupa: kupaca debija „Riblje čorbe“ i mrtvih iz jugoslovenskih građanskih ratova), Bora se skupa sa Bregovićem i Štulićem vaspostavlja kao jedan od, da parafraziram Đorđa Matića, sveta tri kralja jugoslovenskog rokenrola.

Rokenrol je tada, što mnogi već zaboravljaju, bio još uvek subverzivan, i kod nas i u svetu. Za razliku od danas uobičajenog smeštanja književnosti i popularne muzike u istu fasciklu, kad pisci u biografijama navode svoja hobistička sviranja gitare i kad se književnoteoretskim vokabularom razlažu tekstovi napravljeni sa svrhom da prate melodiju, onomad su književnost i rokenrol bili razdvojeni kao poslovični ulje i voda.

Pekar, lekar, apotekar

Pošto Arsen Dedić nije roker, prvi koji je prešao tu čvrstu granicu bio je Bora Đorđević, i suštinski i institucionalno. Kad je primljen u Udruženje književnika Srbije, to je bila javna i medijska tema. Mnogo kasnije, a i mnogo pre svoje smrti, Đorđević se u jednom intervjuu sa Radmilom Stanković ovako prisećao tog vremena:

„To je veliki kompliment u svakom slučaju. Do tog prijema je došlo pod veoma čudnim okolnostima. Prvi put kada je to trebalo da se dogodi, bilo je dosta onih koji su bili protiv toga da uđem u Udruženje književnika. I, onda me je Ratko Adamović naterao, pošto ja nisam hteo da pišem molbu za prijem u Udruženje književnika, da napišem žalbu za prijem u Udruženje književnika. Uzeli smo na užasavanje konobara u 'Stupici' jednu platnenu salvetu i na njoj sam napisao žalbu. To je uredno zavedeno u Udruženju književnika, ali napisao sam: 'Nemoj da mi neko kenja protiv moga udruženja, biću član svaki dan...' Sada je velika statusna stvar, jer kad vas neko pita za vaše zanimanje a vi kažete književnik, to onda zvuči. A kad kažeš muzičar, to zvuči kao da si rekao prostitutka ili tako nešto. Ali, nema veze, sve su to moje kolege i koleginice.“

Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj čorbi

Trulež od duvana

Kad je Matija Bećković poredio Boru sa Bobom Dilanom, to nije bila samo brza i zgodna dosetka. Kao i Dilan, Bora je najviše pesnik u otpevanim stihovima.

Možda i vrhunac te linije njegovog opusa je pesma „Dobro jutro“, poslednja stvar sa „Buvlje pijace“, sa onim potpuno veličanstvenim i nezaboravnim uvodnim stihom: „Svanulo je iznad Crkve svetog Marka“.

Dobro jutro (1982)

I šta radi Bora nakon te metafizičke slike koja združuje crkvu i praskozorje? Ide, naravno, na depatetizaciju i uvodi „čistače u žutom koji peru ulice“ (drag mu motiv, što bi se reklo, „hoću, majko, hoću, u gradsku čistoću“).

Postoji ta božanstvena podudarnost da su „Buvlja pijaca“ i „Enciklopedija mrtvih“ objavljene u isto vreme. U Kišovoj priči, posebno mesto ima tašmajdanska kafana „Poslednja šansa“. Ko išta zna o, da prostite, cajtgajstu, zna da su baš tamo bili lirski subjekt i njegova draga pre nego što se njoj suknja uprljala lišćem i prašinom, dok su njegove pantalone stekle tragove od blata. U „Šansi“ je lirski subjekt održavao intenzitet prisustva „truleži od duvana“ u ustima. Eto, „Šansa“ nije nadživela Boru, ali taksisti kod JAT-a jesu, mada ni JAT-a više nema.

U toj pesmi je onaj veličanstveni distih u trinaestercu odnosno dvanaestercu: „Zorom si me šutnula ko poslednji dronjak/ ja sam ti uz piće došao ko meze.“

Neke su žene pratile vojnike (1981)

Usput, vredelo bi ozbiljnije pisati o Borinoj versifikaciji. Za razliku od većine naših pop-muzičkih „tekstopisaca“ on je posve nesklon desetercu. Duhovite popevke i pseudopolitičke doskočice su mu obično u osmercu, dok su elegični stihovi po pravilu duži od deseterca. Jedanaest slogova ima, recimo, onaj bolno sugestivan stih koji je u pesmi kojoj je dao naslov četvrti po redu, samo za to jer prva tri služe jedino da mu daju kontekst: „Neke su žene pratile vojnike.“

U njoj je i moto pominjanog đorđevićevskog lirskog alter ega: „A sebe bih na poklon dao bilo kome/ jer niko od vas ne zna moje brodolome.“

Na svoju stranu, ka Vatikanu

I Đorđević i Štulić i Bregović znali su imati problema sa „drugovima iz komiteta“. Ne bi se reklo da je ijedan od njih mislio nešto posebno dobro o posthumnom kultu ličnosti oko Tita. A ipak, Bora je tu bio najeksplicitniji.

Al Kapone (1990)

Nije, međutim, da u pesmi „Al Kapone“ (u kojoj prateće vokale peva DŽoni Štulić) nema i nekog potmulog poštovanja spram onog „kakvog majka više ne porađa i koji se više ne događa“, odnosno onog koji je „i Hitlere i Staljine zavio u haljine“. Čak i kad varira onovremene (a donekle i ovovremene) banalne i izlizane stereotipe, barem je duhovit („Vuk'o si na svoju stranu/ Negde prema Vatikanu“).

Na tragu svog antijunaka, i Bora Đorđević je tih godina počeo otvoreno da „vuče na svoju stranu“. I to je ono što ne može da mu oprosti silan neki svet, čak, evo, i dok mu se telo, kako se to kaže, nije ni ohladilo.

Nije on devedesetih uradio ništa drugo do ono što su uradili i Jajo Houra i Dino Merlin: stao je uz „svoje“. Razočarenje je možda bilo veće zato jer je Bora bio veći umetnik, a možda i zato jer je „njegovih“ bilo više nego drugih. Ljudima je zasmetalo što su pomislili da oni, eto, više nisu Borini.

Rat je završen (1992)

I ne samo to, susretao sam po Zagrebu i Sarajevu ljude kojima je Bora bio i ostao legenda, uz onaj neizbežni komentar „šteta što takav kakav je, nije naš“.

Uvek bih se tu setio onog Andrićevog fratra Nikole Granića koji je bio tolika ljudina da je neki travnički musliman znao s divljenjem da kaže „ja kršna fratra, ne hvaleć mu vjere, ama je šteta što je kršten jer bi se od njega mogla napraviti dvojica dobrih hodža“, pa bih pomislio kako i ovi ljudi drže da bi od Bore komotno mogao da napraviš dvojicu Merlina. I dobro, nije više bilo onako i onoliko sjajnih otpevanih pesama, ali su poetski talenat i duhovitost uvek bili tu, čak i u najbržem i najprigodnijem „stihoklepanju“.

Njegovim moralom su se svih ovih godina uglavnom bavili ljudi iz fraze u kojoj se pominju regruti koji opsesivno razgovaraju o potencijalnom skraćenju vojnog roka. Rambo Amadeus se, evo, prisetio anegdote iz devedesetih u kojoj Bora spasava čoveka u nevolji. Znam i sam za neke slične anegdote. Ali dobro, nećemo pesnika sameravati moralom propagandista koji svoje autobiografije ispisuju kao žitija svetaca.

Zbogom Srbijo (1993)

Ostavite srce u Ljubljani

Još otkad je imao tridesetak godina, a možda i ranije, Bora je, rekoh, sebi u svojim stihovima ispisivao epitafe. Možda i zato u vreme kad je prvi put otpevana, za razliku od danas, pesma „Dve gitare“ nije privukla toliku pažnju.

Pre nego ijedan njegov prijatelj ili neprijatelj, Bora je bio svestan životne ironije da prepuštanjem samog sebe na kraju života slovenačkom zdravstvenom sistemu neobično podseća na svog (anti)junaka koga je poredio sa Alom Kaponeom:

Meni stvarno nije dobro

bolestan sam skroz na skroz

biće da sam bostan obr’o

pripremite Plavi voz

Dani su mi odbrojani

životni je proš’o vek

u bolnici u Ljubljani

nemaju za mene lek.

Dve gitare (2023)

Na kraju, u maniru kontra Šopenovom, srce ostavlja gradu svoje ljubavi, a telo zavičaju i domovini. Gomila mediokriteta sprdala se činjenicom da je propagator fraze o „bečkim konjušarima“ otišao da živi u Ljubljanu. Njegov ranomrazaški kolega je prema Slovencima bio mnogo ciničniji, pa iz nekih razloga to nikad nije privlačilo pažnju istih tih ljudi koji toliku uživaju u tome da glasno mrze Boru Đorđevića, pa i mrtvog.

U Starom zavetu se kaže da je Bog čoveku dao sedamdeset godina života. Za ostalo valjda čovek sam mora da se izbori. Bori, reklo, bi se i nije bilo previše stalo. Imajući u vidu način života, naročito u mladosti i srednjem dobu, nije taj vek bio ni toliko kratak, a dovoljno dug svakako jeste da trag koji je ostavio ostane neizbrisiv.

______________

Nekoliko pesama:

Grupa Zajedno: Goro moja (1974)

Suncokret: Uspavanka (1976)

Rasprodaja bola (1979)

Rekla je (1981)

Kad hodaš (1984)

Noćas gubim meč sa sobom (1992)

Sačekaj (1985)

Prošlosti (nisi bila bogzna šta) (1999)

Ostalo je ćutanje (1996)

Tamna je noć (1993)

Idi sad (1992)

Majko (1996)

Da tebe nije (2019)

(RTS)