Зашто је смена ове национално погубне власти у Београду од животне важности за опстанак Републике Српске

Ови редови настају негде у топлој унутрашњости снегом покривеног, за Бадњак и Божић уприличеног, српског Баната, о дану Светог Стефана, крсне славе многих старих српских породица из овог краја Српства, свеца заштитника светородне лозе Немањића и Дана Републике Српске. Управо је негде овде, године 1594, плануо Банатски устанак Срба, први у низу устанака српског народа против туђинске, тада турске, окупације. Банатски устаници су испред себе истакли заставе са ликом Светога Саве и тиме јасно ставили до знања да их у борбу води свест о постојању државно-правног, идејног и духовног континуитета са средњовековном српском државом. Наведени низ српских устанака ради поновног освајања народне слободе и успостављања самосталне државе настављен је у наредним вековима у различитим српским областима, са мање или више успеха. По својим тековинама свакако су најзначајнији устанци 1804-1815. године на простору данашње средишње Србије, познатији као Први и Други српски устанак, или „Српска револуција“, који су довели до стварања и даље вазалне, али аутономне Кнежевине Србије. Последњи од тих устанака био је Херцеговачки устанак 1875-1878. године, познатији као „Невесињска пушка“, на територији историјске области Херцеговине, данас делом у Републици Српској, делом у Црној Гори. Након тог устанка Кнежевина Србија и Књажевина Црна Гора добиле су међународно признање своје државне самосталности, да би неколико година касније Србија постала Краљевином. Управо ће ове две самосталне државе српског народа на почетку 20. века представљати окосницу борбе за ослобођење и уједињење свих Срба, до кога ће доћи након Балканских ратова и Првог светског рата. Дакле, српско устаничко деловање, предодређено кристално јасном свешћу о нужности сталне борбе за слободу и државу, кретало се више од три века у континуитету од равница српског Баната, касније српске Војводине, преко Шумадије, Поморавља, Подриња, Црне Горе, Брда и разних историјских крајина српског народа, па све до српске Херцеговине и мора. Занимљивост је да назив области Херцеговина потиче од немачке речи „Херзог“, која на српском језику значи војвода, а из чега проистиче да и тај назив за овај део српског простора на српском језику, заправо, значи Војводина. Од банатских до херцеговачких устаника, од Војводине на северу до Војводине на југу Српства, упорно је и неодступно преношен пламен отпора страним завојевачима и никада непрекинута идејна нит која је повезивала српску средњовековну државност са нововековним државним творевинама српског народа.

Наиме, од када је 2012. године дошао на власт у Србији, он ни једном, било као председник Владе, било као председник Републике, није присуствовао обележавању Дана Републике Српске

Такво успињуће историјско кретање српског народа ка свом природном исходишту у виду једне, јединствене, националне, демократске и надасве праведне државе нагло је, неисторијски и неприродно, прекинуто југословенским авантурама и акробацијама српског политичког и интелектуалног вођства по окончању Првог светског рата. Туробни и по Србе немилосрдни 20. век, са свим политичким и идеолошким лутањима српских, назови, елита, окончан је националним растакањем Српства, надам се привременим. Када се подвуче црта на рачуну за цех свих заблуда и непотребних компромиса начињених у 20. веку, као и у његовом продужетку, све до данас, а на штету српске будућности, поред садашње Републике Србије, што се подразумева, једини позитивни салдо, који се може тек назрети у листи преплаћених погрешних поруџбина славом власти и привилегија опијених грофова српског политикантства и интелектуалштине, јесте управо она творевина, чији је се државни празник обележава на дан Светог Стефана. РЕПУБЛИКА СРПСКА!

Међутим, особа која, нажалост, у складу са својим суштинским опредељењем, „обнаша“ функцију председника Србије, без икаквог зазора или ограда прима Кристијана Шмита у својству високог представника, признајући му, на тај начин, легитимитет, који овај нема, нити може да има

Данашња Република Српска представља управо непосредни израз те идеје о српској слободи и јединственој самосталној држави српског народа на његовом целокупном простору. У њене темеље уграђена су сва историјска стремљења претходних генерација српских бораца за ослобођење и уједињење. Она је та сјајна искра у оку банатских устаника из 1594. године, сретењских и таковских ослободилаца и државотвораца, тврдих шајкашких бораца из 1848. године, црногорских јунака и херцеговачких подвижника. Срби у Републици Српској су поткрај 20. века својом непоколебљивом борбом и тврдом вером у крст часни и слободу златну, кроз спремност на жртву и покајање, доказали да су достојни потомци, наследници у подвигу, свих наших, претходно наведених, предака. Таквим подвижништвом они су на светло дана поново изнели сав сјај косовског завета, испунили га новим садржајима и осавременили га. У складу са Негошевим стиховима, они су „дунули живот српској души“ онда када се чинило да је косовска етика заувек затомљена у тамним лагумима Југославије, а посебно „Титославије“, по својој суштини „Кроатославије“. Својом борбом створили су оно што се, уз одређене ограде, али уважавајући неповољне историјске околности, са правом може сматрати државом српског народа западно од реке Дрине. На тај начин, они су нам омогућили да у државно-правном и организационом,  али, што је много битније, у културном, духовном и идејном смислу, као народ источне духовности и суштинског поимања стварности, а културе стваране и уз додире са западом, и даље обитавамо са обе стране реке Дрине. И то упркос чињеници да су се тиме чеоно сударили са интересима западних чинилаца светске моћи на њиховом врхунцу, за чије теоретичаре и геостратеге она још увек представља и представљаће духовну, културну, па стога и политичку, границу између Истока и Запада на овом простору. Тиме је, ипак, на одређено време одложена пуна примена давнашње идеје о свођењу свега што је српско на србијанско, на територију данашње Републике Србије.

Да би то одређено време претворили у неодређено, налог историјског тренутка и нужност физичког опстанка Срба у целости од нас захтева стално, упорно и непоколебљиво, а истовремено мудро и стрпљиво, деловање у циљу опстанка Републике Српске и даљег јачања њене самосталности, са перспективом стварања јединствене државе српског народа са обе стране Дрине. Као што се Косово бранило у Книну, па нам се свега неколико година након што смо дозволили пад Републике Српске Крајине, надајући се да ће ту стати, десила нова западна насилна и противправна окупација територије Косова и Метохије, тако се Београд данас брани у Бањалуци, на Палама и у Требињу, једнако као и на Косову и Метохији. И стога је данас одбрана Републике Српске, поред и једнаким дејством као и очување Косова и Метохије у саставу Србије, услов без кога нема опстанка Српства у целости.

Поред свега претходно изнетог, дужни смо да на данашњи дан јасно уочимо и недвосмислено признамо и сву објективну тегобу и тескобу садашњег положаја Републике Српске. А тај положај у овом тренутку није ни мало завидан и делује обесхрабрујуће по будућност српског народа западно од Дрине. Она је притиснута западним покушајима да се њена самосталност умањи у што је могуће израженијој мери, до тога да се она сведе на обичан кантон у оквиру унитарне Босне и Херцеговине. Такав положај је додатно отежан и чињеницом да у овом тренутку у политичком Београду нема било какве суштинске заинтересованости за интензитет дејства и последице тих притисака, нити икаква делотворна помоћ у заштити од њих одатле може да се очекује.              

У самој Републици Српској власт и опозиција воде своје међусобне борбе за власт, пречесто и смишљено потпириване, што од стране западних колонијалних господара у БиХ, што од стране власти у Србији. Заокупљени међусобним размирицама, не виде или се праве да не виде да им се и једнима и другима иза леђа спрема свилен гајтан у виду одузимања готово свих надлежности и њихов пренос са ентитетског нивоа на ниво централне власти у Сарајеву. Тиме се подстиче постепено одумирање суштинских чинилаца њене досадашње самосталности, док од ње не остане само празна љуштура, која ће лако моћи да буде одбачена у погодном тренутку. Територија Републике Српске се, такође, констатно празни од становништва. Услед све неповољнијих економских услова за живот, народ одлази трајно, што на запад, што у Србију, без намере да се икада врате. Непоколебљива национална амбиција, која је је прекодринске Србе опредељивала на одлучну народну борбу за слободу и државност на крају 20. века, гаси се полако пред нашим очима, губи своју доскора препознатљиву потенцију. Буду ли се ове тенденције дугорочно, а можда чак и средњерочно, наставиле, опстанак српског народа на овим просторима биће доведен у питање.

Премда наведене недаће представљају само део проблема са којима се српски народ у Републици Српској готово свакодневно суочава, у наставку не бих трошио ни једно слово више на било какву даљу критику на рачун унутрашњих односа тамо, деловања власти и опозиције, иако би многа таква слова била оправдана, а можда будућност донесе и примереније прилике за њихово изношење. Ово из разлога што сам потпуно свестан да је положај Републике Српске увек суштински зависио, данас зависи и увек ће зависити искључиво од понашања власти у Београду. А понашање садашњих београдских власти, заправо, мора да буде предмет одлучне критике и у погледу односа према Републици Српској, јер је у целости национално неискрено и темељно прожето идејом и праксом националне издаје, чијим су малигним утицајем обухваћени и Срби западно од Дрине.

Наиме, западни режисери српског политичког водвиља су владајућем режиму СНС у Београду доделили улогу кочничара сваког националног покрета Срба, како у Србији, тако и у непосредном окружењу, који би у перспективи могао са успехом да интегрише српски национални и културни простор. Такву улогу је ова власт одмах прихватила, без поговора, спремна да за то да све што се од ње тражи

Наиме, западни режисери српског политичког водвиља су владајућем режиму Српске напредне странке у Београду доделили улогу кочничара сваког националног покрета Срба, како у Србији, тако и у непосредном окружењу, који би у перспективи могао са успехом да интегрише српски национални и културни простор. Такву улогу је ова власт одмах прихватила, без поговора, спремна да за то да све што се од ње тражи. До сада је играла на виском нивоу, приљежно испуњавајући све задатке, који се од такве улоге захтевају и ефикасно спроводећи све налоге и захтеве својих спонзора. Таквој власти Република Српска и српски народ тамо не значе ништа, осим монете за поткусуривање и плаћање западним господарима за индулгенције и свој голи опстанак на заузетим положајима. Штавише, не треба се заваравати да напредњачка окупациона управа у Београду у Србима преко Дрине види савремене косовске заветнике и чуваре косовске мисли, ватре отпора и слободе, као што их виде људи попут мене. То не бива, они за то нису способни.

Показатељи притворности и дволичности београдских властодржаца, као и очигледног одсуства било какве добре намере према Србима преко Дрине, могу се јасно уочити на примерима односа председника Републике Србије према обележавању Дана Републике Српске, са једне стране, као и његовог односа према нелегално изабраном и нелегитимном „високом представнику“ у Босни у Херцеговини, особи познатој по имену Кристијан Шмит, са друге стране.

Наиме, од када је 2012. године дошао на власт у Србији, он ни једном, било као председник Владе, било као председник Републике, није присуствовао обележавању Дана Републике Српске. Са друге стране, због начина на који је устоличен, а не изабран у складу са међународним правом, из оправданих разлога руководство Републике Српске одбија да призна Кристијана Шмита за високог представника, нити га у том својству признају две сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација, Руска Федерација и Народна Република Кина. Међутим, особа која, нажалост, у складу са својим суштинским опредељењем, „обнаша“ функцију председника Србије, без икаквог зазора или ограда прима Кристијана Шмита у својству високог представника, признајући му, на тај начин, легитимитет, који овај нема, нити може да има. Тиме је бацио под ноге и згазио ионако ретке и крхке тековине опрезног и иначе превише бојажљивог инсистирања вођства Републике Српске на враћању њених изворних надлежности, на нелегалности постојања и одлука западне окупационе управе у Сарајеву, а насупрот томе, легалитету и легитимитету одлука донетих од стране власти у Бањалуци.

Поред овог посредног притиска на политичко вођство прекодринских Срба, београдске власти су у претходних готово 14 година неретко биле склоне и непосредним присилним упливима у процесе одлучивања и примене донетих одлука у Бањалуци. Кад год би надлежни органи Републике Српске донели било коју одлуку усмерену на њену ресуверенизацију и враћање њених одузетих надлежности, под суровим притиском оловно хладног загрљаја београдске „браће“, такве одлуке су, готово по правилу, стављане ван снаге или је обустављана њихова примена. А када се понекад и десило да таквих притисака нема, свакако је изостајала одлучна подршка Београда Србима преко Дрине да у својој намери и примени донетих одлука иду до краја.

Коначно, организовано довођење грађана из Републике Српске и пријављивање њихових пребивалишта у местима јединица локалне самоуправе у Србији, како би могли да гласају за СНС на локалним изборима, уз одређену новчану надокнаду, представља посебан вид идејне издаје и срамоћења тих Срба, почињене од стране напредњачког режима. Наиме, неспорно је да је у питању чист изборни инжењеринг, јер је јасно није ни дозвољено, ни природно да грађани Републике Српске гласају на изборима за органе јединица локалне самоуправе у Републици Србији, као што то не би било ни да су у питању држављани било које друге државе, па ни у случају држављана Србије у Републици Српској. Такође је неупитно да они овде гласају за СНС у замену за новац. И када би се све ово завршило на нивоу описане изборне малверзације, то би био лако решив проблем. Међутим, става сам да се у позадини ове манипулације у режији власти, заправо, скрива дубоко антисрпски порив садашњих београдских властодржаца ка суштинској дезинтеграцији Српства и растакању свих његових везивних ткива. На описани начин се циљано ствара зазор, раздор и омраза између Срба са две стране Дрине. Намера је да се овде изазове реакција, која би за последицу имала да Срби у Србији, због оваквих примера, на сву своју браћу преко Дрине гледају са презиром и мржњом, као на странце, који су узурпирали њихово право да одлучују ко ће водити општине у којима живе. Тиме се ствара психо-патолошка и квази-идејна основа за развој овдашњег нездравог саморазумевања као народа који се разликује од народа у Републици Српској, односно за овдашњу перцепцију Срба преко Дрине као припадника неког другог народа, различитог од нас. Постоји опасност да наведено стање, уколико узнапредује, у перспективи доведе до кидања идејних и духовних повезница између два српска крила, услед чега ће српски национални полет постати немогућ. Сасвим сам сигуран да је ово, заправо, суштинска дугорочна намера напредњачког режима, као, по својој идеолошкој суштини, узорног баштиника титоистичког погледа на српско национално питање. Наравно да режим, због свог опстанка на позицијама власти и моћи, у свом непровидном балону симулакрума, ту намеру упорно прикрива наоко националним наративима без икаквог садржаја и припростом, мада агресивном и још увек, нажалост, делотворном пропагандом.

Коначно, организовано довођење грађана из Републике Српске и пријављивање њихових пребивалишта у местима јединица локалне самоуправе у Србији, како би могли да гласају за СНС на локалним изборима, уз одређену новчану надокнаду, представља посебан вид идејне издаје и срамоћења тих Срба, почињене од стране напредњачког режима

Отуда је смена ове национално погубне власти од животног значаја и за сам опстанак Републике Српске. Никада више не сме да се понови овакав однос власти у Београду према Републици Српској и њеним грађанима, којим се занемарује, багателише, не помаже, па чак и спречава сваки смислени покушај њеног вођства да делује у правцу њене ресуверенизације и којим се они подвижници савременог косовског завета, који су деведесетих година 20. века поднели свесну жртву ради очувања српског присуства на просторима западно од реке Дрине и њихови потомци сада своде на убоге, јефтине плаћенике и бесловесну бирачку масу једне странке на власти у Србији.

Након толико прижељкиване отпреме напредњачког режима у далеки буџак сметлишта наше историје нужна је потпуна промена односа према Републици Српској. Мора се одмах начинити свеобухватни програм стратешког устројавања делотворних веза између две српске државе у циљу њихове међусобне културне, просветне, научно-образовне и економске интеграције, са јасно пројектованим корацима, средствима и циљевима које треба предузети, употребити и остварити у краткорочним, средњерочним и дугорочним интервалима. Тај програм мора да буде заснован на свести да сви ми, од српске равнице на северу до српског мора на југу, чинимо неодвојиви део једног дуготрајног историјског, духовног и културног стремљења, које траје у континуитету од раног средњег века, па до данас. Садашња Република Србија и Република Српска непосредан су резултат таквог стремљења и опредељења у овом историјском тренутку и оне припадају сваком Србину, ма где он био. Такође, нужно је и даље развијање и обогаћивање новим садржајима интегралне историјске и културне свести целог Српства, која ће му омогућити да дише истим плућима и гледа у будућност истим очима.

Постојање Републике Српске је залог одржавања положаја Срба као средишњег народа Балканског полуострва. Такав положај представља услов да у будућности велике силе, ипак, буду доведене у ситуацију да, приликом свакако очекиваног покушаја и притиска да уреде овај простор у складу са својим циљевима, вољно или невољно, уваже и српске националне интересе. Стога, циљ овог програма треба да буде достизање што већег степена међусобне кохезије и интегрисаности у претходно наведеним, а по могућству и чим се за то укаже прилика и у другим областима, како би се спремно дочекале повољније међународне околности и другачији распоред дејстава великих сила на овом простору, који ће, сигуран сам, једном отворити пут и потпуном националном и државно-правном уједињењу.

Јер, на нашу срећу, крај историје ипак није наступио, нити ће икада.

(Аутор је адвокат из Новог Сада)