Уради нешто, то је твоја дужност

Овај текст, са Азриним позајмљеним стихом, нема изричитог ни поименичног адресата, нити је вапај због унапред изгубљеног изборног рата. Предстојећи главни политички обрачун на српској сцени – парламентарни (и председнички) избори – није виђен пораз противника власти, поготово ако се нека од заказаних припремних битака – локални избори – добије. Штиво је упућено политички свесној јавности, бројном и шароликом друштву српском: студентима, страначкој опозицији и свим грађанима са ставовима мимо владајућих – јавно активним удружењима, спонтаним гласним групама и тихим појединцима критичарима; групацијама непокренутих игнораната не би ли се некако разбудили у интересу будућности; онима који знају коју би другу власт и онима који то не знају, али су сигурни да ову неће.

Демократска Европа издалека гледи и мудро ћути, стиснута ваљда другим бригама

Сневани кротитељ обојене револуције – изван снова, реч је о студентској побуни за ослобођење друштва из канџи корупције – и уједно неприкосновени нам владар, упалио је зелено светло за „истрагу потурица“, односно утврђивање одговорности непослушних протестаната (читај есенесовски: усташа, терориста, фашиста, плаћеника итд итс). Доказивање кривице свих оних који издаше шефа и партију – у орвелијанском новоговору српски вођ и вођени су једнако држава па док на јави (сомна)булазне о издаји Србије интимно мисле на себе. За њих је, просто им било, партија патрија. Паралелно, јер живот не стаје, тај појединац нас непрекидно опија сопственом величином док решава светске и локалне проблеме: ратове, нафту, гас и струју, ракете и путеве, фабрике гума и пензије, незаборављајући ни митровачки универзитет, ономад гратис обећан. О да ли поново папагајски поновити – све то дела мимо Устава. Поред наведеног и још буљук прећутаног, вођа стиже, да човек не поверује, да предводи функционерску кампању у варошима (10) које су пошле пут локалних избора (29. III). Не само да је носилац једноимених владиних листа – невољно Уставу јербо је он израз јединства читаве Србије, парафраза члана 111 Устава – већ је и највреднији крстаритељ по фабричким халама и имањима угледних домаћина. А демократска Европа издалека гледи и мудро ћути, стиснута ваљда другим бригама.

Овако посвећен рад „председника свих грађана“, и свите му у угланчаним лимузинама, на обичним изборима у градићима где су проблеми увек већи од благостања, значи да је ствар озбиљна. Да не би враг однео шалу, локалу се приступило као показној вежби и припреми за државне изборе где је улог највећи могући – опстанак или смена власти. А може се читати и као: слобода или неслобода (затвор).

Нужно је да сви они који би да отерају Голијата, стану у исти угао. И да затегну.

Једнако као што су брзи локални избори партијско увежбавање ових који имају све ресурсе и новац, то исто морају бити и за студенте, опозицију и грађане. Слика теренске хвалисавости и медијске негативне кампање у својој деструктивности може на општим изборима бити само гора, никако блажа или позитивнија. Црпљење људских и материјалних ресурса биће тотално, и из буџета и из сиве зоне, а информативна (ментална) и физичка свеприсутност и агресија, толико пута виђена, бар за степен виша. У таквом рингу Давид не сме да се нећка, да се љути сам на себе и на другаре чија је праћка можда мањег домета. Нужно је да сви они који би да отерају Голијата, стану у исти угао. И да затегну.

Поновићу, ово није вапај, него хитни, не и панични, позив студентима и опозицији, уз све оне који уз њих стоје, да се договарају како знају и умеју, без предрасуда и пресуда, да се споразумевају о предизборном и изборном савезништву, сарадњи и испомоћи, а богме и о постизборној коалицији ако се прилике покажу повољним, пардон победничким. Нека буду и три листе, не смета, само нека трче ка истом циљу. Ова власт није схватила, нити ће икад, да је пораз на изборима нормална ствар међу нормалним људима у нормалној држави (непотребно закључивати argumentum a contrario). Смена са власти – макар што се на ту „стравичност“ гледало из птичје перспективе, из топле ложе целих петнаест година – заправо физички не боли. Али се дешава, на овај или онај начин.

(НСПМ)