Случај зграде Генералштаба у светлу политичког конвертитства и националног самопоништавања

Народна Скупштина Републике Србије усвојила је Закон о посебним поступцима ради реализације пројекта ревитализације и развоја локације у Београду између улица Кнеза Милоша, Масарикове, Бирчанинове и Ресавске. Овај закон, чији би прикладнији, а свакако поштенији назив у односу на овај рогобатан и крајње притворан, био Закон о рушењу зграде Генералштаба у Београду, представља последње у, сада већ непрегледном, низу противуставних, незаконитих и нестручних непочинстава напредњачке власти. На рачун таквог закона до сада је изречено низ стручних критика, са уставно-правног, грађевинско-архитектонског и културно-историјског становишта. Све те критике су више него оправдане и потпуно утемељене, те би инсистирање на тим разлозима у даљем тексту значило само понављање већ јавно изреченог, што свакако не би могло да пружи квалитативни допринос јавној критици оваквог закона и његових наступајућих последица.

Тешко оштећена у бомбардовању 1999. године, она се од репрезентативног дела југословенске архитектуре титоистичког времена претворила у симбол отпора српског народа страним завојевачима и његове борбе за националну слободу

Уместо тога, намера ми је да у овим редовима покушам да укажем како оваква идеја рушења зграде Генералштаба открива управо ону дубинску и праву вредносну, односно, боље речено, противвредносну суштину ове власти. Наиме, није спорно да је зграда Генералштаба изграђена у титоистичком периоду. Међутим, исто је тако неспорно да је она бомбрадована у току бесправне и злочиначке агресије НАТО пакта на Србију. Та агресија није имала идеолошки карактер борбе против комунизма. Управо супротно томе, она је извршена ради отимања најзначајнијег дела српске територије, замишљеног као коначни чин готово десетогодишњег западног обрачуна са Србима, који је био директно усмерен против опстанка и слободе српског народа у свом пуном историјском и просторном капацитету, са циљем његовог потпуног потчињавања. Услед деловања таквих историјских силница, садашњи значај те зграде превазилази идеолошке оквире времена у коме је она настала. Тешко оштећена у бомбардовању 1999. године, она се од репрезентативног дела југословенске архитектуре титоистичког времена претворила у симбол отпора српског народа страним завојевачима и његове борбе за националну слободу.

Таква власт је до краја преумљена у антинационалном вредносном смеру и као таква спроводи политику потпуне националне издаје, предодређену да у свом исходишту заврши потпуним сломом националне и државне идеје, како, пре свега, по питању Косова и Метохије, као тежишном политичком питању Српства данас, тако и у погледу свих осталих националних интереса српског народа

 Остаци те зграде у строгом центру српске престонице упорно сведоче ту борбу и на њу нас изнова позивају. Али не само то. Као такви, они представљају и опомињуће подсећање на обавезу сваке власти у Србији да се, узимајући у обзир задата ограничења проистекла из тренутних геополитичких и свих других релевантних околности, доследно и неодступно труде и боре да се српска слобода очува, а национални интереси заштите на најбољи могући начин. Међутим, српска невоља је у томе што је у последњих 13 година на челу Србије човек и његова лична власт, који представљају политичке и идејне конвертите прве генерације. Таква власт је до краја преумљена у антинационалном вредносном смеру и као таква спроводи политику потпуне националне издаје, предодређену да у свом исходишту заврши потпуним сломом националне и државне идеје, како, пре свега, по питању Косова и Метохије, као тежишном политичком питању Српства данас, тако и у погледу свих осталих националних интереса српског народа. Услед тога је вредносна суштина и природа ове власти постала дубоко и непромењиво антисрпска.

Наиме, одлука о томе да се зграда Генералштаба сруши и да се на њеном месту изгради луксузни хотел, није ништа друго него смишљено уклањање симбола српске борбе за сопствену слободу и државност, који, докле год као такви постоје, власт подсећају на њена сопствена национална непочинства

Политичка и идејна конверзија садашњих српских властодржаца није довела до плодотворних последица по народ и државу, какве историја понегде и бележи, већ се завршила потпуном издајом. Следствено томе, таквим људима на власти смета сваки чинилац српске историје, културе и наслеђа који би могао да прокаже њихово преумљење, које је довело до издаје. Као и сви конвертити прве генерације, ова власт настоји да у својој околини, свуда око себе докле јој обухват сеже, уништи све оно што је подсећа на то да је политички и идејно преверила, али не само то, већ и да је починила врхунски чин националне издаје. У том контексту противвредносних координата једног конвертита треба посматрати и ову последњу одлуку о рушењу зграде Генералштаба. Наиме, одлука о томе да се зграда Генералштаба сруши и да се на њеном месту изгради луксузни хотел, није ништа друго него смишљено уклањање симбола српске борбе за сопствену слободу и државност, који, докле год као такви постоје, власт подсећају на њена сопствена национална непочинства. Уместо опстанка и обнове зграде којој је историја очигледно намерила да постане симбол такве борбе и жртве, власт је поступила антиисторијски и намерила да се она сруши, а да се на њеном месту у будућности налази грађевина која представља оличење задовољавања најнижих људских порива за беспотребним луксузом, лажном госпоштином, неоплемењујућом забавом и отупљујућим задовољством. Као да то није довољно, такав објекат на месту бомбардоване зграде Генералштаба градиће и профит од тога оствариваће, ни мање ни више, него инвеститор из САД-а, државе која је имала одлучујућу улогу у спровођењу бомбардовања 1999. године. Тиме ова српска власт признаје за легитимне оне америчке и уопште западне интересе и на њима засноване одлуке, који су резултирали агресијом 1999. године. На тај начин, он иде још један корак даље у намерном обесмишљавању вредности и значаја сваке даље борбе за очување Косова и Метохије у саставу Србије, што је постала њена свакодневна пракса. Коначно, такав хотел, са пратећим садржајима, потпуно је непримерен локацији на којој се гради. У питању је само управно срце српске државе, у коме се налазе зграде Владе и министарстава, највиших судских инстанци, културно-историјски споменици прве врсте. Таквим новим архитектонско-грађевинским решењем, уместо до скоро санкционисане културно-историјске заштите ове локације, са предумишљајем се унижава и исмева и сам ауторитет највиших органа државне власти.  

И на овом примеру јасно се види антинационална, али, рекао бих, и антисторијска природа ове власти. Професор Филозофског факултета Универзитета у Београду др Мило Ломпар је у свом епохалном делу „Дух самопорицања“ на виртуозан начин доказао и утврдио да идејна и вредносна основа другосрбијанштине у Србији представља национално самопорицање, као налог за нашим сопственим одрицањем од српског националног идентитета и интереса и практично спровођење тог налога у нашој јавној сфери, првенствено у култури и политици. Наиме, припадници другосрбијанског табора у пољу јавног деловања одричу потребу и сврху инститирања на српском идентитету и националном интересу у нашој култури и политици, те њихово постојање поричу и сопственим примерима у том пољу. Међутим, то њихово одрицање не утиче доминатно на објективно постојање таквог идентитета и интереса. Они се одричу од нечега што постоји, али немају ни знања ни политичке снаге да угрозе само његово постојање. Насупрот томе, српски идентитет и интерес не могу да буду поништени на овај начин, јер је исти интелектуално недовољан за било какав успех у том погледу.

Са друге стране, става сам да је напредњачка власт у свом кретању ка суштинској негацији српског идентитета и интереса отишла значајно и знатно даље у односу на другосрбијанштину

Са друге стране, става сам да је напредњачка власт у свом кретању ка суштинској негацији српског идентитета и интереса отишла значајно и знатно даље у односу на другосрбијанштину. Штавише, уколико су другосрбијански чиниоци српске политике и културе вођени духом самопорицања, могло би се рећи да су српски властодршци данас вођени духом националног самопоништавања. Премда се наоко, реторички и строго формалистички, њих не одричу, они, уместо тога, својим поступцима сами поништавају српски идентитет и националне интересе у целокупној јавној сфери, укидајући сваки услов за њихово објективно постојање, физичко преживљавање. Имајући у виду да се налазе на положајима готово неограничене политичке и финансијске моћи, њихов удар је много снажнији и интензивнији, а тиме и делотворнији у свом поништавајућем дејству.

Сваки битан чинилац српске историје, културе, наслеђа ова је власт злоупотребила у сврху свог опстанка упркос издајничкој политици, изврнула их наглавачке, као чарапу на наличје, сажвакала и онда испљунула, тако да више не може да им се назре ни облик, ни садржина

То национално самопоништавање власт обавља на прикривен и веома перфидан начин, који није лако уочљив. Иако у јавном пољу свим силама симулира своје национално опредељење и фингира да води политику заштите српског идентитета и националних интереса, таква власт у пракси поступа супротно императивним налозима историјског искуства сопственог народа. Намерно се унижава сваки садржај српског идентитета, тако што се упорно доводи у контекст којем он не припада. То се чини на тај начин што се такав садржај користи искључиво у јефтиним манифестацијама пропаганде у корист власти, или га приземно и супротно правом смислу тумаче представници и апологете режима, који се са Српством не могу довести ни у какву везу, не заслужују да спомену реч Србин, а камоли да се Србином сматрају. Сваки битан чинилац српске историје, културе, наслеђа ова је власт злоупотребила у сврху свог опстанка упркос издајничкој политици, изврнула их наглавачке, као чарапу на наличје, сажвакала и онда испљунула, тако да више не може да им се назре ни облик, ни садржина. Овако злоупотребљени од стране напредњачке власти, битни састојци српског националног идентитета остају испражњени од животних сокова и моралног ауторитета, па тако исцеђени цедилом припросте пропаганде власти више не могу да генеришу плодотворну државну политику обнављања српске националне идеје и покретања националне акције. Све се завршава на празној реторици, без икакве потенције.

Намера је да се већина Срба и грађана Србије трајно одврате од заступања националних ставова. То доводи до стања хроничне националне малаксалости и дезоријентације у политичком кретању Срба

Ово се ради смишљено, системски и систематски. Прави циљ који власт хоће да постигне у потаји супротан је од онога што она јавно декларише. Наиме, намера је да се национална идеја и национална акција прокажу као баналне, примитивне и недостојне, те да се на тај начин онемогући настанак и развој снажног политичког покрета у будућности, који би у јавном простору са успехом могао да кандидује тему обнове српске националне идеје, те ослобођења и уједињења српског народа. Ти садржаји, према оваквом науму власти, у будућности треба да буду изопштени из јавног дискурса. Намера је да се већина Срба и грађана Србије трајно одврате од заступања националних ставова. То доводи до стања хроничне националне малаксалости и дезоријентације у политичком кретању Срба.

По таквом националном самопоништавању и његовим последицама ова власт политичких конвертита нема премца у нововековној српској историји. Ни једна претходна српска власт, изузев периода непосредне стране окупације и титоистичког времена, мада би и то, можда, било  упитно, није толико угрозила српске националне интересе и довела у животну опасност српску националну идеју. Плашим се да под оваквом влашћу од српске националне идеје, идентитета и интереса на крају неће моћи да остане ни камен на камену.