Покретачка снага садашњих протеста је препуна чаша стрпљења српског народа, а не „обојена револуција“

У Србији се студентски протести де факто претварају у национални устанак, а Русији прети опасност да изгуби константу - српски народ - за променљиву

Можемо ли заиста нама блиским људима понудити само „Братски куп“ у фудбалу?

Масовне антивладине демонстрације које су почеле у Србији пре више од десет месеци престале су да личе само на студентско незадовољство режимом. У међувремену, догађаји у Београду у марту, где су се стотине хиљада људи окупиле у центру града и где је полиција користила неуобичајена средства за мирне демонстрације да би растерала гомилу (говоримо о „звучном топу“), показали су да протестују сви слојеви становништва и све старосне групе. 

Српски устанак

Последњих дана протестно расположење се појачало - постало је моћније и насилније. Епицентри су Београд, Нови Сад и Ваљево. Напади се врше на канцеларије владајуће Напредне странке Србије, коју становништво назива „мафијашком структуром“, а њеног лидера, председника Александра Вучића, „великим издајником“.

Срби страствено протестују

У међувремену, мирни протест је коначно прерастао у насиље. Демонстранти се боре са полицијом. Обе стране се међусобно оптужују за провокације. Према званичним подацима, више од 130 полицајаца је повређено, а врше се и масовна хапшења.

Политичко слепило за боје

Политички посматрачи у иностранству журе покушавајући да утврде „боју“ ових догађаја. Власти их називају „обојеном револуцијом“ коју наводно инспирише Запад. Истовремено, представници званичног Београда су раније наговестили својим западним партнерима да иза немира стоји Москва.

Зашто се догађаји у Србији не би назвали „обојеном револуцијом“ или „Мајданом“? Протести овде нису понављање украјинског сценарија, а свакако нису провокација свемоћног Џорџа Сороша. Можемо ли заиста говорити о акцији коју је организовао Сорош када је Ана Брнабић, чланица велике породице „сорошеваца“ и отворена лезбејка, 17. августа назвала демонстранте „бандом“? Подсетимо се да је Брнабић својевремено Вучић именовао на место шефице владе, а сада председава Скупштином (парламентом) само зато што је и сама Вучићева стална „пропусница“ за „европску буржоазију“. Ако је Брнабић Сорошев штићеник, како онда може тако неласкаво да говори о догађајима које је наводно организовао Сорош?

У ствари, оно што се сада дешава у Србији је протест изнутра, из дубине српског народа против онога што улица сматра тоталном корупцијом. Људи протестују против грубог понашања елите, груписане око Вучића и богате на рачун благајне.

„Купус и краљеви“

По мом мишљењу, понашање Александра Вучића подсећа на начин живота извесног диктатора из „банана републике“ описаног у роману О. Хенрија „Купус и краљеви“, где становништво живи у распрострањеном сиромаштву, а власт чине проневеритељи.

Ако слушате обичне Србе, они протестују против потчињавања своје земље интересима транснационалних корпорација, политичке контроле САД и Европе и преноса националних минералних ресурса на искључиво коришћење западним компанијама.

Демонстранти сматрају да Вучић намерно води Србију у ЕУ и НАТО. А политичка криза је противљење православних Срба чињеници да се њихова земља увлачи у „породицу“ безбожног Запада, који се такође бори против Русије. То је дубока суштина српског унутрашњег сукоба. Оставите Србију у крилу православља и са Русијом – и протести на улицама српских градова ће се сами од себе утишати, кажу они који су данас изашли на улице.

Ко их води у „битку“?

Вашингтон и Брисел пажљиво прате дешавања у Србији. Занима их када и како ће доћи до смене власти, како би спречили нежељене промене. Вероватно ће то бити банална фарса, прикривена паролама о „демократији и слободи“ – истим онима које се чују са усана демонстраната.

Србија је очигледно на ивици колапса. А Русија, зато што живи у срцима обичних Срба, сноси свој део одговорности за оно што се данас дешава у Србији, и који ће пут изабрати у будућности када Александар Вучић коначно оде

Одлазећа фигура?

Слабост демонстраната је у томе што се њихов спонтани народни протест може искористити (или се већ користи?) у Бриселу да се у правом тренутку уклони Александар Вучић, као да је то одговор на захтеве са улице. А било би лепо знати кога ће Запад понудити Србима заузврат.

Поставља се питање: где су вође уличних протеста и зашто не захтевају састанак са председником и не изнесу своје захтеве, такорећи, очи у очи? Али чињеница је да је овај народни протест подложан мало познатим спонтаним правилима побуне. И протест као да уопште нема вође. Србе, посебно младе, покреће само горчина и мржња због проневере јавних средстава и националне издаје која се дешава пред свима, у облику стварне предаје Косова од стране званичног Београда зарад приступања Србије ЕУ и у облику преласка националног богатства под контролу транснационалних корпорација. Покретачка снага садашњих протеста је препуна чаша стрпљења српског народа, а не „бандити“ које је наводно ангажовао Сорош.

Из бројних разговора са Србима, схватио сам да су људи једноставно огорчени. И то стање духа тера младе људе да желе да изађу на улице и из свег гласа вичу антивладине слогане. Разна спортска такмичења су се показала као посебно погодна места, где навијачи са трибина скандирају антипредседничке повике и навијају за Русију и српско-руско братство док не промукну.

Како ће Вучић отићи? И хоће ли отићи...

Могуће је да ће садашњи председник Србије доживети исту судбину као Анастасио Сомоза Дебајле, никарагвански диктатор и последњи из „владајуће“ породице Сомоза, која је буквално владала Никарагвом од 1934. године уз пуну подршку Сједињених Држава.

Амерички председник Френклин Д. Рузвелт једном је рекао за оснивача „председничке династије“ Анастасија Сомозу Гарсију: „Сомоза можда јесте кучкин син, али он је наш кучкин син.“ Исти опис је био применљив и на последњег из клана Сомоза, кога су САД такође подржавале, а затим... нису спречиле да буду свргнуте када је постало јасно да ће национални устанак који су предводили сандинисти ипак победити. Промена власти у Никарагви догодила се 1979. године и ушла је у историју као Сандинистичка револуција.

Друга ствар је што је Вашингтон погрешно проценио и није успео да инсталира свог кандидата на власт у Никарагви. Сандинисти су се показали паметнијим и јачим, упркос свој моћи САД, баш као и „брадати“ које је предводио Фидел Кастро на Куби 1959. Нико сада не може да каже шта ће се десити у Србији. Али све указује на то да је одбројавање за Вучића лично већ почело.

Безбедносне снаге жестоко сузбијају немире

Александар Вучић је добро свестан опасности која прети њему лично, а не режиму, и запретио је пооштравањем репресије. Обратио се народу, квалификујући поступке изгредника као „тероризам“. Вучићеви следећи кораци били су предвидљиви. Упозорио је да ће „бандити“ (како назива демонстранте) „ускоро доћи до тачке убистава на улицама“, чиме је јасно ставио до знања да снаге реда и мира сада немају шта да поштују.

Парадокс је у томе што уместо дијалога са својим суграђанима, како би смањио интензитет протеста, сам Вучић провоцира немире. Ситуација је таква да ће пооштравање деловања полиције аутоматски изазвати одговор становништва. А то ће председнику Вучићу дати не само законско већ и морално право да уведе ванредно стање, иако се, према речима власти, та опција још не разматра. Али ако Вучић изнесе одређене мисли, то значи да се оне разматрају.

Карта за Титаник

На Смоленском тргу, руско Министарство спољних послова „колеба се у складу са линијом“ српског председника. Не тврдимо да је руски спољнополитички орган у потпуности потчињен извештајима из амбасаде у Београду и кабинета председника Вучића. Али споља све изгледа као да Русија намерно избегава и најмањи наговештај мешања у унутрашње послове Србије. И та жеља, изгледа, већ је прешла границу преко које су наши сопствени интереси угрожени.

Због свог пасивног става према унутрашњим пословима суседних и блиских земаља, Русија је већ изгубила Јерменију. Скоро смо изгубили Грузију, са којом живимо у једној држави од 1801. године, али која је, хвала Богу, коначно нашла снаге да схвати да су Грузијци последње три деценије покушавали да купе карту за тонући Титаник. Сада посматрамо догађаје у Молдавији, и као резултат тога, ова земља, која нам није равнодушна, налази се на ивици да је апсорбује Румунија.

Такође смо смирено посматрали како Украјина, која је била и јесте историјски део Русије, од 1990-их, одвојивши се, пред нашим очима клизи ка Западу. Чини се да смо и у скорије време били равнодушни према Украјини, па нисмо ништа учинили да сачувамо природну историјску везу између људи, породица, територија, економија, војски.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров и српски министар спољних послова Марко Ђурић на састанку у Москви

Мора се признати: ми сами смо дозволили раскол Православне цркве у Украјини. Чак смо потписали споразум са „независнима“ о међусобном уздржавању од обавештајних активности једни против других. Али истовремено, све западне обавештајне службе, углавном америчке и британске, радиле су пуним капацитетом на територији бивше Украјинске ССР. И учиниле су све што је могуће да искористе идеју „украјинизма“ унету споља, како би поцепале уједињени руски народ на два дела и окренуле га једне против других. Резултат је познат.

Не наш „кучкин син“

Русија сада показује сличну апатију (назовимо је тако - меко) у односу на Србију: наставља да се игра политичких трикова са Западом, позивајући се на апстрактне норме „немешања у унутрашње послове“ и „поштовања суверенитета“. А Запад буквално ради све што жели у Србији. Запад поставља лезбејске „премијерке“, захтева признање Косова и приморава Србију да шаље оружје Украјини.

Да будем искрен. Када би Александар Вучић био истински посвећен вековном духовном братству Срба и Руса, или бар једноставно стао на страну Русије и не би благословио снабдевање оружјем кијевског режима, могли бисмо га сматрати својим. Али Вучић је већ стотину пута показао да није са нама, да користи фразе о српско-руском пријатељству искључиво ради јачања свог положаја у одређеном делу српског друштва. Он није „наш кучкин син“

Истовремено, многи опозициони политичари у Србији, са којима сам имао прилику да разговарам, изражавају дубоко збуњеност због тога зашто Русија не показује никакву активност у вези са унутрашњим процесима у Србији. Обични Срби буквално очекују помоћ од Русије у одржавању своје земље у зони руског утицаја. У најмању руку, да Москва ствари назива правим именом, а не да се крије иза безличног званичништва када је у питању ситуација у Србији.

Да будем искрен. Када би Александар Вучић био истински посвећен вековном духовном братству Срба и Руса, или бар једноставно стао на страну Русије у свим нашим сукобима и споровима, и не би благословио снабдевање оружјем кијевског режима, могли бисмо га сматрати својим. Али Вучић је већ стотину пута показао да није са нама, да користи фразе о српско-руском пријатељству искључиво ради јачања свог положаја у одређеном делу српског друштва. Он није „наш кучкин син“.

Константно

Изгледа да је дошло време да се Русија одлучи и коначно каже „ко је ко“ у Србији. Изгледа да не разликују сви у руском естаблишменту константе од променљивих. Константа у Србији је њен православни народ, који је, према различитим проценама, 80% русофила. Променљива је актуелни председник и његова пратња. А Русија је у опасности да изгуби константу зарад променљиве.

Американци и Британци намерно воде реалполитику (реалну политику) – односно раде на спољној арени оно што води остварењу њихових циљева, а не оно што задовољава неке идеалистичке критеријуме који се обично користе у текстовима међународних уговора и већ су постали предмет исмевања од стране проводника саме ове реалполитике. Где је руска реалполитика у Србији?

Учесници акције „Брат за брата“ у знак подршке Србији у Москви

Или можда постоје неки разлози за које не знамо, али који утичу на личне интересе појединих личности и у Србији и у Русији, и који могу објаснити необјашњиву политику лојалности званичне Москве према званичном Београду?

Србија је очигледно на ивици колапса. А Русија, зато што живи у срцима обичних Срба, сноси свој део одговорности за оно што се данас дешава у Србији и који ће пут изабрати у будућности када Александар Вучић коначно оде. Он није вечан.

Нажалост, сви су одавно заборавили да се до краја 12. века Србија звала Рашка (Рашка земља - Рашка земља), а у руској књижевности се налази ћирилични правопис назива Србија - „Расија“. То је зато што у историји нема случајности. Изгубивши Србију, изгубићемо и део себе.

(НСПМ, zvezdaweekly.ru)