Početna strana > Rubrike > Politički život > Katalonija, Škotska, Republika Srpska – kako se pravilno boriti za samoopredeljenje
Politički život

Katalonija, Škotska, Republika Srpska – kako se pravilno boriti za samoopredeljenje

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
ponedeljak, 09. oktobar 2017.

Katalonski referendum i srpski navijači

Referendumsko glasanje o nezavisnosti španske pokrajine Katalonije i njeno proglašenje u republiku, koje je 1. oktobra ove godine dovelo do masovnih sukoba građana pokrajine sa španskom Nacionalnom policijom i Civilnom gardom, srpsko javno mnjenje je u najvećoj meri propratilo – sa zluradošću. Deo srpske javnosti koji Španiju (s razlogom) smatra saveznikom Srbije zbog njenog kategoričnog stava prema pitanju Kosmeta navijao je za policiju centralnih vlasti, videvši u buntovnim Kataloncima neku vrstu „španskih Slovenaca/Hrvata/Albanaca“, koji svojim separatističkim težnjama žele da razore još jednu evropsku državu. Izrazito prozapadni deo srpske javnosti je u velikoj meri navijao za Katalonce (uz nežne taktove medijske pripreme zapadnih i globalnih medija), ne videvši dalje od bogatstva Barselone i konzervativizma madridskih vlasti, pri čemu je u „represivnim i nasilnim centralnim vlastima“ nekako prepoznata ona ozloglašena „nacionalistička Srbija“ protiv koje se oni i ovde kod nas bore. Najzad, veoma veliki deo naših sugrađana nije se uopšte preterano udubljivao u političku problematiku ustavne krize u Španiji, i navijao je za jednu ili drugu stranu otprilike sa provizornošću sa kojom navija za „Real Madrid“ ili „Barselonu“, ali najčešće priželjkujući da „kosovski presedan“ i zapadno sistematsko parčanje Jugoslavije dovede do što većeg haosa na međunarodnoj sceni, nadajući se, valjda, da će u tom mutljagu „zapadna imperija da propadne“, a da će srpske žrtve u poslednjim ratovima u nekoj meri da se „osvete“.

Ovo najvijanje za dve strane poprimalo je na momente pomalo bizaran kontekst. Popularno (i samo donekle utemeljeno) viđenje izjadnačavalo je špansku policiju i gardu sa „frankistima“, a Katalonce sa „republikancima“ iz Španskog građanskog rata 1936-1938. Tako su se u više navrata iz usta srpskih desničara mogle čuti pohvale na račun Franciska Franka (inače fašiste, diktatora i pokrovitelja hrvatskih ustaša), koji je „Kataloniju doveo u red“, dok su domaći liberalni levičari iskoristili katalonski referendum da se obruše na sve ono što ne vole u sopstvenom društvu – nacionalni identitet, etatizam i Crkvu, iskoristivši višak slobodnog vremena i političkog entuzijazma da čak Kataloniju izjednače sa Vojvodinom. Ulje na medijsku vatru je dolila Evropska komisija, čiji je portparol MargaritisShinas nezgrapno odbranio očigledno licemerje zapadnih elita koje su referendum proglasile „nelegalnim“, izjavivši da je da su granice Španije nepovredive za razliku od, recimo, granica Srbije „jer je u pitanju članica EU“. Ovo je dovelo mnoge – uključujući tu i predsednika Srbije Aleksandra Vučića – do toga da se zapitaju da li to za članice EU i zapadnog „kluba uspešnih“ važi neko drugo međunarodno pravo nego za zemlje Drugog i Trećeg sveta.

Ono što je naročito uzjogunilo srpsku javnost jesu upravo implikacije katalonskog referenduma po dva goruća nacionalna pitanja – Kosovo i Republiku Srpsku. I dok su pristalice španskih vlasti naglašavale da je španska kriza posledica „kosovskog presedana“ i poziv da se preispita međunarodna politika prema samoproglašenoj „Republici Kosovo“, pristalice separatista su trčale da naglase da je „licemerno podržavati Madrid, a podsticati otcepljenje Republike Srpske“. Naravno, jedan deo srpskih patriota je javno navijao za Katalonce iz prostog razloga što smatra da je „Kosovo već izgubljeno“, ali opšta plima samoopredeljenja može da otvori prostor za nezavisnost Srpske. Slično tome, jedan deo srpskih građanista je podržavao centralne španske vlasti jer smatraju da je „Kosovo već izgubljeno“, ali kategorični stav protiv separatizma šalje jasnu poruku nepoćudnim Srbima u BiH i na severu Kosova da se „okanu ćorava posla“.

Sličnosti i razlike između katalonskog i škotskog referenduma

Srpsko navijanje na stranu – bilo bi naivno smatrati da situacija u Španiji nema nikakve implikacije po (geo)politička kretanja u Evropi, i da njen rasplet neće imati svoje posledice na Balkanu. Stoga je neophodno da se situacija sa katalonskim referendumom pravilno razume, i da se uporedi sa jednim sličnim događajem – Škotskim referendumom o nezavisnosti iz 2014. god., koji je imao znatno različit rezultat, ali istovremeno i univerzalno međunarodno priznanje. Srpski narod bi trebalo da izvuče dobre nauke iz ova dva događaja, kako bi bio u stanju da na najbolji mogući način brani svoje vitalne interese na Balkanu.

Pogledajmo pre svega katalonski referendum. Katalonija nije federalna jedinica Španije (Španija je centralizovana država), već isključivo lokalna autonomija, i Ustav Španije ne predviđa pravo na samoopredeljenje za svoje regione. Regionalne katalonske vlasti su nizom nelegalnih poteza ignorisale ustavne i zakonske okvire Španije, organizujući referendum bez obzira na to što su nadležne državne (i čak regionalne) institucije taj čin proglasile nelegalnim i neustavnim. Tokom referendumskog glasanja došlo je do „tihe pobune“ katalonske regionalne policije (Mossosd'Esquadra) koja je odbila da spreči referendum, što je isprovociralo angažovanje Nacionalne policije (CuerpoNacionaldePolicía) i Civilne garde (GuardiaCivil), a ovo je opet dovelo do masovnih nereda i sukoba sa građanima, koje je dodatno polarisalo situaciju u zemlji. U tim uslovima rezultat referenduma nije bio iznenađujući – na glasanje je izašlo samo 43% građana (što se može pripisati državnoj kampanji protiv referenduma), od kojih je 92% podržalo nezavisnost i proglašenje „Republike Katalonije“ (što je opet posledica činjenice da je stanovništvo lojalno Španiji bojkotovalo referendum). Obe ove brojke učinile su katalonski referendum de factonelegitimnim, a budući da je već odranije bio de jurenelegalan, odsustvo međunarodne podrške Kataloncima ne bi trebalo nikoga previše da iznenadi. Ono što je separatistima najviše išlo na ruku jeste nasilje kojim je Madrid pokušao da spreči referendum, što im je svakako obezbedilo deo simpatija lokalne i međunarodne javnosti, ali, ruku na srce, nije previše odstupalo od uobičajenih nasilničkih praksi policije u drugim zapadnim demokratijama.

Škotski referendum je, međutim, bio sasvim druga priča. Škotska od reformi političkog ustrojstva Velike Britanije 1999.god.  predstavlja posebnu autonomnu jedinicu sa sopstvenom izvršnom, sudskom i zakonodavnom vlašću. Sve punomoći škotskih vlasti zakonskim putem im je ustupila centralna vlada u Londonu, a referendum o nezavisnosti je raspisan legalno, nakon političkog dogovora škotskih i britanskih vlasti. Bez ikakve sumnje, i London i Brisel su vršili značajan pritisak na Škote koji su izašli na referendum da podrže opstanak zajedničke države, ali je celi proces nedvosmisleno prošao u potpuno demokratskim uslovima, uz otvoren dijalog obe političke grupe, i bez ikakvih narušavanja ili ograničenja građanskih prava škotskih građana, a kamo li nemira ili sukoba sa policijom. O regularnosti celog procesa svedoči i rezultat referenduma – uz zaista impresivnu izlaznost od 85% ostanak u Velikoj Britaniji podržalo je 55% glasača, dok je za nezavisnost glasalo 45%. Rezultate referenduma su prirodno podržali svi politički činioci na unutrašnjem i međunarodnom planu, uključujući tu i pristalice nezavisnosti, dok su poslednji izbori u Britaniji pokazali ogroman pad podrške Škotskoj nacionalnoj partiji (SNP), što svedoči o tome da velika većina građana Škotske tretira rezultat referenduma kao konačan (bez obzira na kasniji referendum o izlasku Britanije iz EU, gde su Škoti značajnom većinom glasali za ostanak).

Ako ćemo ova dva događaja porediti sa sličnim procesima u bivšoj Jugoslaviji, onda svakako katalonsko stremljenje ka nezavisnosti više podseća na strategije bivših jugoslovenskih republika Slovenije i Hrvatske, kao i kosovskih Albanaca, gde su republičke/pokrajinske vlasti uzurpirale ustavna ovlašćenja centralne države i zatim provocirale krvave sukobe sa centralnim vlastima, kako bi se izborili za međunarodnu podršku jednom inače nelegalnom procesu secesije. Škotski referendum više podseća na situaciju sa otcepljenjem Makedonije i Crne Gore iz savezne države sa Srbijom, gde su referendumi o nezavisnosti sprovedeni bez osporavanja na saveznom nivou, u skladu sa postignutim političkim dogovorom, i bez kasnijeg osporavanja njihovih rezultata (brojne neregularnosti tokom ova dva procesa ovde nisu tema).

Ako su Katalonija i Škotska po nečemu slične, ona je to svakako njihovo uklapanje u jedan opšti trend razgradnje tradicionalnih država za račun naddržavnih saveza i organizacija. Specifičnost i katalonskih, i škotskih nacionalista, jeste njihova averzija prema „tlačiteljskoj“ i „kolonizatorskoj“ centralnoj vladi u Madridu, odnosno Londonu, ali i skoro fanatična naklonost prema strukturama Evropske unije sa njenom otuđenom i nedemokratskom elitom i potpunim odsustvom odgovornosti transnacionalne tehnokratije. Obe grupe stoga, u velikoj meri paradoksalno, insistiraju na svom demokratskom pravu na samoopredeljenje, suverenost i samosvojnost pred svojim u najvećoj meri demokratskim državama, samo da bi tu suverenost i samosvojnost predali u ruke u nedemokratske i oligarhizovane EU, koja ih kudikamo više podriva i ugrožava.

Dva puta samoopredeljenja za Republiku Srpsku

Kakve su reperkusije svega rečenog po Republiku Srpsku, čije vlasti i same već godinama najavljuju referendum o samostalnosti? Katalonija i Škotska predstavljaju dva modela po kojima se RS može boriti za ostvarenje ovog cilja, ukoliko su njeni građani za to voljni. Katalonski model predstavlja dobro uhodanu matricu proizvodnje regionalne krize i konflikta sa centralnim vlastima, u nadi da će se naći dovoljno moćan međunarodni pokrovitelj koji će sprečiti centralne vlasti u ispunjavanju svojih zakonskih i ustavnih ovlašćenja. Ovakvu vrstu pokrovitelja su kosovski Albanci našli u SAD, a krimski Rusi u Rusiji, i ova podrška je fizički onemogućila njihove centralne države da njihove separatističke težnje osujeti u skladu sa svojim međunarodnim ovlašćenjima. Ovaj model se pokazao uspešnim širom sveta – a mi smo, pored Kosova, imali prilike da ga gledamo i u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Ono što ga karakteriše je apsolutno odsustvo poštovanja međunarodnih normi i zakona, a veoma često i potpuno otvoreni zločini (ubistva vojnika JNA u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH, masovno etničko čišćenje u Hrvatskoj i BiH, teroristička delatnost UÇKi trgovina organima na Kosmetu), uz uverenje da će međunarodni sponzori obezbediti uslove da sve sva kršenja zakona i zločini post hoc„učine legalnim“ (u duhu čuvene rečenice senatora, budućeg imperatora Palpatina iz „Zvezdanih ratova“ – I will make it legal).

Osnovni problem ovog modela – pored njegove sklonosti ka nasilju i nemara prema zakonima – jeste što uspeh takvog projekta u potpunosti zavisi od spoljašnjih okolnosti, a narod koji na ovaj način „teži nezavisnosti“ najčešće upada u još gori vid zavisnosti od svojih sponzora i pokrovitelja (što jasno vidimo u praktično svim zemljama bivše Jugoslavije, kao i u činjenici da je „nezavisni Krim“ već sutradan postao subjekat Ruske Federacije). Takva „nezavisnost“ je nepostojana, neizvesna i nerealna, i ka njoj ne treba stremiti niko ko istinski želi dobro svom narodu. U uslovima trusnog balkanskog okruženja, ovakva strategija Republike Srpske sigurno bi otvorila najmanje jedan oružani sukob na Balkanu, nanela bi dodatnu štetu njenoj ekonomiji i stanovništvu koji se još ni blizu nisu oporavili od prethodnog konflikta, i, što je najvažnije – ne bi mogla da garantuje nikome zadovoljavajući rezultat.

Škotski model je svakako znatno primamljiviji, ali istovremeno znatno teže ostvariv. Škoti su se skoro 300 godina borili za povratak svog parlamenta i za pravo da se sami izjasne da li žele, ili ne žele da žive u zajedničkoj državi sa Englezima. Ono što je bio njihov najveći politički uspeh bilo je upravo dobijanje pristanka svojih mnogobrojnijih engleskih sugrađana da se takvo jedno izjednačavanje dogodi, i u tom smislu škotski referendum bio je istinski praznik demokratije, i (bez obzira na rezultat) dokaz političke zrelosti škotskog naroda. Republika Srpska je nastala u haosu Bosanskog rata, i za dvadesetak godina svog postojanja izgubila je veliki broj ovlašćenja za koja se oružjem izborila, ali i dalje predstavlja de factofederalnujedinicu BiH. Ona raspolaže ogromnim prostorom za političku borbu, ali ta borba ne treba da bude borba za privlačenje „stranih pokrovitelja“, već borba da se drugi narodi BiH u jednom demokratskom dijalogu ubede u to da Srbi imaju pravo da brane svoje nacionalne interese u BiH, pa makar ti interesi uključivali i samoopredeljenje.

O demokratiji i političkom idealizmu

Srpska ima kudikamo više instrumenata preko kojih može da ostvari pritisak na državne vlasti BiH nego što ih ima Katalonija u Španiji, i odatle je veoma lako ući u spiralu osporavanja legitimiteta vlasti, nasilja i ustavne krize. Takva strategija pre svega traži hrabrost i odlučnost da se uđe u direktni sukob sa drugim političkim činiocima u BiH, koje Srbima u RS do sada uglavnom nije nedostajalo. Insistiranje na demokratskoj i političkoj borbi, međutim, zahteva jednu drugu vrstu hrabrosti – hrabrosti da se dozvoli drugoj strani da te ubedi u suprotno, ako su njeni argumenti bolji. Odgovorna i uporna politička borba za legalno i sporazumno samoopredeljenje Srpske mogla bi, a i ne bi morala da dovede do nezavisnosti. Pošten i otvoren dijalog otvorio bi prostor da se položaj Srpske u okvirima BiH do te mere poboljša (recimo kroz vraćanje tzv. „dejtonskih ovlašćenja“ i konfederalizaciju BiH), da nezavisnost više ne bude neophodna, niti nacionalni prioritet.

Sve rečeno je, naravno, stvar izbora građana Republike Srpske, i njihovog dogovora sa građanima Federacije BiH (i distrikta Brčko). Ukoliko bi se bosanski Srbi odlučili da pođu putem Katalonije (ili Kurdistana, Krima, Abhazije ili Kosova), Srbija bi kao garant Dejtonskog sporazuma bila u obavezi da njihovo stremljenje razume, ali i da podrži centralne bosanske vlasti, svesna da je međunarodno pravo jedini kontekst unutar koga ona nedvosmisleno može da očuva Kosmet u svom sastavu. Ukoliko, međutim građani Republike Srpske upornom, doslednom i demokratskom borbom odluče da se bore za pravo na samoopredeljenje u okvirima BiH, koristeći inteligentno i zakonito sve instrumente koji im stoje na raspolaganju u političkom ustrojstvu BiH, Srbija kao matična država srpskog naroda ima puno pravo da ih u toj borbi podrži, i u takvom stavu nema ničega protivrečnog, niti licemernog. Jer šta je borba za Kosovo i Metohiju, ako ne insistiranje na tome da kosovski Albanci svoje nacionalne interese – makar oni bili i nezavisnost i „Velika Albanija“ – mogu legalno da brane samo u institucionalnim okvirima Srbije, i u demokratskom dijalogu sa većinskim srpskim narodom.

Bez ikakve sumnje, mi živimo na podneblju gde ni građani ni političke elite nemaju previše strpljenja za demokratske procese (da se razumemo – „strani pokrovitelji“ iz EU, NATO i SAD ga imaju još manje), i tako gledajući novu krizu u Španiji i naši sugrađani otvoreno priželjkuju brza i nasilna rešenja – bio to „narodni ustanak“ u Kataloniji, ili „zavođenje reda“ pendrecima Nacionalne policije. Problem je u tome što pristalice tih scenarija u suštini ne žele dobro ni Kataloniji, ni Španiji. A zle namere su, dugoročno gledano, loša osnova za političku praksu, koja god bila, i u čije god ime se sprovodila. Bez obzira na varljivu sreću i geopolitičku (ne)moć, Srbija će istinski vratiti Kosovo tek kada ubedi kosovske Albance da je autonomija u Srbiji više u njihovom interesu od aktuelne američke kolonije pod upravom kriminalaca i terorista. I Republika Srpska će istinski postati samostalna tek onda, kada Sarajevo u tome više ne bude videlo neprijateljski čin.

A to će sve niti „na kukovo leto, limburga meseca, kad na vrbi rodi grožđe“, reći će neko. Možda. Ali možda je upravopovratak idealima političke borbe ono čemu treba težiti, pogotovo kada je politička stvarnost već toliko sumorna i toliko opterećena surovim realizmom, kao na Balkanu. Jer za proteklih 150 godina smo isprobali sva moguća ishitrena i brzinska rešenja, skoro bez ikakvog trajnog i dugoročnog uspeha. Brzinska rešenja „preko kolena“ su ono što nam i sada nameće Evropska unija na Kosmetu, u BiH, u Crnoj Gori. To je put kojim smo već toliko puta išli, da sa sigurnošću možemo znati da nas nigde neće odvesti. Možda je vreme da pokušamo sa drugačijom politikom – sa manje ishitrenosti, zluradosti i praznoslovlja čiji je jedini cilj prazna provokacija neprijatelja, a sa više odlučnosti, kategoričnosti i upornosti oko vitalnih nacionalnih interesa, kakvi su, svakako, očuvanje Kosmeta u sastavu Srbije, opstanak Republike Srpske i očuvanje srpskog identiteta Crne Gore. Ko zna, možda se prijatno iznenadimo?

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će opozicija na beogradske izbore izaći u
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner