Европо стара, зар ти немаш стида?

Јевропи... Теби да певам, теби, тиранко!

А дах ми мори отров и гнев,

Увреда твојих жаоци јетки

Потпаљују ми племенити гнев.

Ђура Јакшић

Мудри и незаборавни Душко Радовић је својевремено у својој легендарној емисији „Београде, добро јутро“ рекао: „Колико ме растужи поскупљење, толико ме одушеви објашњење“. Ове његове речи најбоље одражавају мој утисак након још једног „историјског“ Самита Европска унија – Западни Балкан, одржаног у Црној Гори.

Једна од најважнијих тема овог скупа била је Иницијатива за успостављање новог и иновативног модела проширења ЕУ на Западни Балкан. У њеној суштини је предлог Немачке и Француске да се земљама кандидатима за пријем омогући фазни приступ европским програмима и јединственом тржишту, чак и пре пуноправног чланства у ЕУ. Овај иновативни предлог је означен као велики и одлучујући замах у политици проширења ЕУ, као и да је сада прави политички и историјски тренутак да се озбиљно приступи његовој реализацији.

На овај начин је неприкривено показано, и то не први пут, да за заједницу европских народа оличену у ЕУ постоје земље другог реда за које не важе тзв. универзалне европске вредности. Александар Вучић и његова медијска машинерија су оберучке прихватили овај недостојни предлог, проглашавајући га за изузетну прилику у процесу европских интеграција.

За власт у Србији је најважније да подржи тзв. поступну интеграцију, без обзира на то што се на тај начин доводи у питање национални и државни интерес Србије као суверене земље (на шта се А. Вучић непрестано позива). Јер овакав поступни процес приступања ЕУ само отвара додатни маневарски простор за његове политикантске манипулације, давање празних обећања и поигравање са основним процедурама и вредностима које чине суштину процеса европских интеграција, за које он упорно тврди да су главни политички циљ и политичко опредељење његове напредњачке власти.

Напредак у спровођењу овако предвиђеног начина приступања ЕУ обезбедио би видљивију и осетнију корист (пре свега за буџет Србије), а стварни напредак би зависио од резултата у вођењу приступних преговора, што би значило да постоји и могућност суспендовања преговора ако се одступа од основних вредности ЕУ. Приступни преговори Србије су већ на известан начин суспендовани, али то не брине много А. Вучића јер је он остварио свој главни циљ, а то је избегавање суочавања са стварним резултатима његовог похода на ЕУ и добијање додатног времена за обезбеђивање њихове даље подршке.

Шта још треба да се деси у Србији да би престала та конструктивна и кооперативна сарадња Европске комисије и А. Вучића? Који још доказ треба да се пружи бирократским функционерима ЕУ и њиховој политичкој олигархији о диктаторској, криминализованој, корупционашкој и пљачкашкој природи овог погубног напредњачког режима?

Овај предложени нови замах у процесу проширења ЕУ само је очигледан доказ да Европска комисија и даље упорно подржава А. Вучића као гаранта стабилности и главног преговарача у процесу европских интеграција, јер он већ испуњава њихов новопронађени фазни и постепени приступ преговорима, купујући и даље време, а да не испуњава ниједну преузету обавезу. Он и даље, као њихов фактор стабилности, само даје низ испразних обећања које нема намеру да оствари, што јасно говори његов приступ спровођењу препорука ОДИХР-а, Венецијанске комисије, те стварању услова за слободне и демократске изборе формирањем РЕМ-а.

За бирократску олигархију Европске уније, посебно Европске комисије, најважније је да А. Вучић и његова клептократска камарила „испуњавају“ задату агенду доношењем „реформских и проевропских“ закона, без обзира на то што ти закони остају мртво слово на папиру, а у Србији је на делу отворена диктатура и брутално разарање свих елементарних претпоставки за функционисање демократски уређеног политичког система.

Марта Кос, комесарка ЕУ за проширење, недавно је похвалила усвајање сета изборних закона у Скупштини Србије и то назвала првим важним кораком у подршци одржавању слободних и фер избора. Инсистирајући на томе да Европска комисија наставља блиску сарадњу са властима у Србији на усвајању два преостала кључна закона – о борби против корупције и финансирању политичких активности, а све у складу са препорукама ОДИХР-а. Посебно је нагласила да се правилно функционисање демократских институција налази у самој сржи процеса приступања (додуше, фазног) Србије ЕУ.

Председник Француске Републике Емануел Макрон превазишао је у својој „конструктивној подршци“ и саму кооперативну Марту Кос. Он је на овом Самиту изјавио: „Верујем у позитиван замах са Србијом и председником А. Вучићем, да Србија напорно ради и има европску будућност. Европљани морају да направе велики корак у отварању нових кластера. И то је моја спремност. Зато верујем у позитиван замах за Србију и с вашим председником и мислим да су овде многи од нас, укључујући и мене, прихватили црногорске власти и њихов добар посао. Србија напорно ради и Србија има европску будућност и то је веома важно за нас. Дакле, направићемо позитивне потезе.“

Овакви ставови ЕУ бирократа и европских „државника“ само показују да је и те како жива стабилократска доктрина Ангеле Меркел и да се А. Вучићу даје грејс период да учвршћује свој диктаторски и насилни систем владавине у све бруталнијем обрачуну са опозицијом и побуњеним друштвом у Србији. Зашто се наставља лицемерно позивање на значај важења европских демократских и цивилизацијских вредности ако су у првом плану државни и економски интереси држава чланица ЕУ, што се могло видети и на овом Самиту? Онда се не треба чудити што представници ЕУ не пропуштају да изразе своју забринутост због све очигледнијег опадања подршке Европској унији у Србији, јер је она и даље главни покровитељ тзв. косовске државности и политичког деловања А. Вучића.

Наравно да су сви режимски медији листом на првим страницама донели ову изјаву Е. Макрона као најважнију вест, јер она изражава сво лицемерство и хипокризију Европске комисије и њених функционера.

Афирмисањем ове Иницијативе за нови замах у постепеном и фазном проширењу ЕУ само се додатно оснажује А. Вучић да иде даље у завођењу отворене диктатуре у Србији, што представници ЕУ очигледно третирају као узгредну и колатералну штету, јер он остаје за њих главни фактор и гарант стабилности и заступник проевропске оријентације Србије. Без обзира на то што је његов начин владавине (што добро знају и представници ЕУ) потпуна негација основних демократских и цивилизацијских вредности на којима би требало да почива ЕУ.

Али то очигледно представнике олигархијских и бирократских структура Европске комисије не занима, јер они не живе у Србији, не доживљавају свакодневни терор и насиље ове власти коју и даље подржавају на њиховом тзв. европском путу. За њих је важно да они могу да констатују напредак оличен у доношењу „проевропских и реформских“ закона и да се остварује предвиђени фазни и постепени наговештај усвајања европских вредности.

У њиховом стварном видокругу нису судски процеси против студената, универзитетских професора и наставника у средњим школама, осветнички откази за све оне који су дигли глас против ове диктаторске власти, полиција која је у апсолутној служби А. Вучића и његових криминалних структура, апсолутна контрола медија и доминација извршне власти у односу на судску и законодавну власт, негирање основних социјалних и радних права, тортура којој су изложени запослени у јавним предузећима и установама, као ни потпуно разарање културних манифестација и културног живота.

Шта још треба да се деси у Србији да би престала та конструктивна и кооперативна сарадња Европске комисије и А. Вучића?

Шта још треба да се деси у Србији да би престала та конструктивна и кооперативна сарадња Европске комисије и А. Вучића? Који још доказ треба да се пружи бирократским функционерима ЕУ и њиховој политичкој олигархији о диктаторској, криминализованој, корупционашкој и пљачкашкој природи овог погубног напредњачког режима, да би они коначно довели у питање нужност њихове блиске сарадње са напредњачким режимом у процесу европских интеграција који стоји закочен већ годинама? Да ли треба да у овој напаћеној земљи дође до отвореног грађанског рата и увођења ванредног стања, што подразумева још бруталнији прогон политичких неистомшљеника (стигматизованих као блокатори, страни плаћеници, издајници, отпадници, усташе) и додатно дивљање напредњачких батинашких фaланги? Вероватно би и тада уследило још једно јалово саопштење ЕУ о великој забринутости за стабилност региона Западног Балкана.

Наравно да су након овог већ „историјског“ Самита ЕУ о Западном Балкану уследили наступи сијасет „стручњака“ и аналитичара како би нам растумачили тај „истанчани“ и реалистички заснован начин комуникације представника и функционера ЕУ у аргументовању изузетног значаја и изразите луцидности и прагматичности ове Иницијативе о постепеном приступању земаља овог дела Балкана, који ће им донети велику предност и економску благодет. Није никаква новост да се и на овај веома груб и перфидан начин потцењује наша интелигенција, здрав разум и достојанство. Јер се ради о настојању да се одбрани лицемерство и хипокризија ЕУ у заступању, пре свега, њихових геополитичких и огољених економских интереса (управљених, пре свега, против интереса Русије на Балкану и њеног „малигног“ утицаја).

У овој баруштини непринципијелности и одсуства стварног заступања европских и демократских вредности своје место проналази и А. Вучић, зато он није могао да сакрије своју велику срећу и одушевљење што је присуствовао још једном „успешном“ Самиту о Западном Балкану. Јер он му је послужио само за његову унутрашњу политичку употребу и куповину времена као гаранта стабилности, знајући да је и даље у игри, заједно са представницима олигархије ЕУ чију подршку он непрестано добија као, по њима, једина политичка снага способна да спроведе фазно приступање Србије ЕУ, али и обезбеђивање нормализације односа са тзв. „косовском државом“ на чему они заједнички раде.

У овој баруштини непринципијелности и одсуства стварног заступања европских и демократских вредности своје место проналази и А. Вучић, зато он није могао да сакрије своју велику срећу и одушевљење што је присуствовао још једном „успешном“ Самиту о Западном Балкану

Без обзира на то што је његова владавина након 14 година у најдубљој политичкој кризи, очигледно је да се у политичким калкулацијама ЕУ не одустаје од опредељења да је његов режим и даље лојални гарант стабилности и спровођења њихових политичких и економских интереса. Пренебрегава се чињеница да је на политичкој сцени Србије настао политички покрет који представља борбу студентског покрета и побуњеног друштва за слободу и правду и да је он данас најрелевантнији и најмасовнији политички фактор у Србији. Тако се доводи у питање политикантска мантра представника ЕУ како у Србији не постоји снажна активистичка и организована демократска алтернатива и да ЕУ нема јасно политички профилисаног саговорника и политичку алтернативу која би донела радикалну промену овог погубног диктаторског режима.

Овакав тзв. реалистички политички приступ ЕУ само показује сву њихову заглибљеност у јалови и непринципијелни политички прагматизам чији је резултат даље давање отворене подршке А. Вучићу, делећи му спорадичне и изнуђене примедбе и пацке као неваспитаном деришту које ипак, због мира у кући, треба толерисати и подржавати.

Зато је он, по повратку са Самита о Западном Балкану (знајући да је купио још толико неопходног времена до председничких и парламентарних избора), послао низ славодобитних и демагошких изјава о срећи коју осећа што се изнова може обратити обичном и малом човеку, проглашавајући још једну, до сада у историји невиђену „државничку“ победу у одбрани достојанства Србије – као једини лидер у свету који „храбро“ стоји на бранику државног суверенитета Србије, увек спреман да се заложи за одбрану српских националних интереса, што је најјасније показао отвореном велеиздајом српског народа на Косову и Метохији.

Није свакако први пут и у нашој историји да су Европа и представници међународне заједнице подржавали разне опскурне демагоге, умишљене историјске величине и народне спаситеље, ирационалне популисте и усрећитеље, и то све до самог њиховог краха који је знао да донесе и велике људске жртве. И ми сада, нажалост, присуствујемо сличној друштвеној прилици и ситуацији да политичка олигархија ЕУ континуирано подржава А. Вучића, и поред јасних доказа да је на делу политичар који представља апсолутну негацију и брутално поништавање свих елементарних и базичних демократских начела и европских вредности. И то не марећи много што он не пропушта да ритуално и без икаквог стварног резултата понавља да су европске интеграције и улазак Србије у ЕУ његов главни и одлучујући политички и стратешки циљ и програм.

А ради се о диктаторском и антицивилизацијском начину владавине ослоњеном на голу силу, терор батинашке фаланге, криминализацију друштва, ендемску корупцију, апсолутну контролу судства, тужилаштва, медија, али и свих економских и политичких ресурса ове земље.

Крајње је време да водећи политички представници Европске комисије, као што то већ чине многобројни посланици Европског парламента, схвате да су се у Србији десили неповратни демократски политички процеси и да је на политичку сцену ступила нова политичка и друштвена групација и генерација

Крајње је време да водећи политички представници Европске комисије, као што то већ чине многобројни посланици Европског парламента, схвате да су се у Србији десили неповратни демократски политички процеси и да је на политичку сцену ступила нова политичка и друштвена групација и генерација која у средиште своје борбе ставља остваривање идеала слободе и правде као темељних одредница за обликовање друштва у коме ће бити створени услови за функционисање државе у којој ће деловати начела поделе власти, функционисање истинског политичког плурализма уместо доминације партијског интереса, одбрана републиканских вредности, поштовање уставности и владавине права, једнакост пред законом, социјална правда и, изнад свега, уважавање људског достојанства, компетентности и неупитног знања.

Племенити гнев побуњеног народа и младости Србије није довео у питање само диктаторски систем владања А. Вучића, већ и доследност у стварном и доследном заступању и спровођењу универзалних европских и демократских вредности и принципа.