недеља, 26. март 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Александар Вучић и приватни сектор – једна аналогија
Политички живот

Александар Вучић и приватни сектор – једна аналогија

PDF Штампа Ел. пошта
Гордић Петар   
петак, 30. децембар 2016.

Људима који, макар и летимично, прате српску друштвену сцену, није могла да промакне “наклоност” Александра Вучића, садашњег председника Владе Републике Србије, ка приватном сектору. Многима је чудна његова фасцинираност економијом уопште, а посебно приватним сектором. Нити је у том сектору радио, нити зна шта се у њему дешава. Његово знање је књишко, односно теоријско. Приватно предузетништво је једна, теоријски гледано, одлична ствар. Корисна и за државу, и за друштво, и за власнике и за раднике. Моје занимање ((мастер) филозоф) углавном није везано за приватну сферу деловања. Филозофи су, и то није тако само код нас, углавном ослоњени на државу и њене институције. Стицајем околности, ја радим у приватном сектору (додуше, не као филозоф). Радио сам и тренутно радим у „добрим“ и “успешним” приватним фирмама, “окићеним” бројним признањима и наградама. Као обичан радник (дакле, неко ко није у руководећим структурама), нагледао сам се буквално “свега и свачега”; ствари које, не само да доводе у сумњу тврдњу да је реч о успешним фирмама, него је чине гротескном. Реч је о кабадахијским фирмама, без система и правила пословања, фирмама у којима се “свакога дана” крпе рупе и малтретира доста запослених. Статистике и награде не показују бруталности и ненормалности свакодневног рада у тим фирмама. Ако је то успешан приватни бизнис, “далеко му лепа кућа”.

Филозофи се, између осталог, баве испитивањем појмова и “пукотина” у језику (како то, ако се добро сећам, Фридрих Вајсман каже у једном свом тексту). Занима ме шта то Александар Вучић подразумева под приватним сектором. Мислимо ли ми на исту ствар када изговарамо синтагму “приватни сектор”? Њега занимају две ствари. Прво, бројке и параметри, као резултати сваког пословања. Друго – рад и ред, који су у основи приватног пословања. Са овим се потпуно слажем, уз један додатак. Чему све то, ако су људи несрећни и обесправљени! А јесу, није тешко уочити да јесу. Управо тај момент је оно што мене највише занима. У том смислу су и  моје оцене приватног бизниса потпуно супротне онима којима нас “обасипа” Александар Вучић.

Већина радника у таквим фирмама није образована из области у којој раде; приучени, подучени, доучени...ако их је случајно “допала” нека обука или курс, имали су среће. Већина их је слабо плаћена (послови које обављам последње четири године плаћени су од 180-200 евра месечно). Већина их је слабо мотивисана да ради, трпе увреде и иживљавања својих претпостављених. Већина сања о одласку у другу фирму или на боље место. Успешне су оне фирме (државе) у које људи долазе (задржавајау се или опет враћају). Другим речима, у којима су срећни и задовољни!

Оно што ме је мотивисало да напишем овај текст је велика сличност између људи који воде овакве фирме и тренутно “првог човека” Републике Србије. На речима је све дивно – инвестиције, рад, извоз, тржиште, права радника, напредак, и слично. У стварности је ситуација, благо речено, катастрофална. “Три дана” могу да набрајам неправилности, пропусте, нелогичности и обесправљености које сам у тим “успешним” приватним фирмама уочио и доживео. За све њих криви су углавном ти “паметни, вредни и способни” руководиоци, „креатори успеха и привредног раста.” Када погледате на шта личи тај успех изнутра, видећете хаос, неорганизацију и неспособност.

Као што председник Владе Републике Србије свакога дана “купује, продаје, одузима и додаје”, “трчи” по држави и спашава поплављене и у сметовима заглављене грађане, качи новогодишње осветљење у престоници, петља се у све и свашта, дели лекције свима који се са њим не слажу, “решава” све постојеће и непостојеће проблеме ове земље (да скратим причу, у доста случајева ради оно што не треба да ради), тако и разни управници, шефови, пословође и остали људи из света бизниса “трче” од касе до магацина, преко кухиње и гардеробе, до канцеларије и централе фирме, и „убијају се од посла“. Као што Александар Вучић константно преко медија преваспитава свој народ (који се уистину не може похвалити марљивошћу и врлинама) и труди се да одржи контраст о себи као раднику и нерадницима око себе, тако и руководиоци приватног сектора “сваког божијег дана” преваспитавају своје подређене. Деру се, урлају, вичу, бече се, машу рукама, држе монологе…као да су на конференцији за медије у Влади РС! Потпуно исти модел управљања државом и приватним фирмама! Успешне фирме, одлична зарада и сва та економска чудеса којима смо бомбардовани из медија, а у основи свега тога јад и беда обичног човека. Проблеми са мотивацијом и стручношћу радника постоје, али нису они криви за унутрашњи “хаос” ових “успешних” фирми, него неспособност оних који воде и организују посао. Они не раде једино оно што треба да раде, а све друго успешно обављају!!! Уместо да седе у канцеларијама и добијају извештаје о послу од структуре коју су осмислили, они “лове” раднике по магацинима, рафовима, на паузама…Уместо да запосле довољан број радника, да их обуче, заштите, плате и мотивишу да боље раде и напредују, они свакодневно понављају своју мантру о томе како су “сви замењиви”/ како смо “народ нерадника”. И нагоре од свега, то називају напретком, рационалношћу и најбољим могућим начином пословања. Како и не би када даје одличне резултате! У смислу профита, наравно! Наш “либерално оријантисани” председник Владе свакога дана моли кинеског председника или неког имућног светског инвеститора да купе “наше” фирме, како исте не би пропале и како би сачувао радна места и обезбедио тржиште за робу из Србије. Он има слободу да то ради, али нема право да то назива успешном либералном (тржишном) економијом. То не само да није либерализам, него је и његова супротност.

Класични либерализам се темељи на слободи и индивидуалности. Ово су две претпоставке за оно што се обично назива срећа. Другим речима, да би људи живели достојанствено и нормално, потребна им је слобода и индивидуалност (као претпоставка слободе). Ко уме да чита између редова, брзо ће схватити да Вучић у петој реченици побије оно што је рекао у првој!!! Посао премијера је да направи амбијент у који ће привредници и сви други заинтересовани субјекти моћи да дођу и послују (у обостраном интересу). У такав амбијент сви желе да дођу јер у њему добијају (и то не само економски) – и држава, и инвеститори и запослени људи. А амбијент се не прави у сметовима, на конференцијама за штампу, и слично. Ако неког молите да додје, потписујете са њим тајне уговоре и све је под неким “велом незнања”, нема ту ни трунке либерализма. Либерализам је осмишљен да заштити сваког човека једне заједнице, да заштити његова права и својину,... У његовој основи је једна, обичним језиком речено, домаћинска логика (вредно радим, дајем “Цару царево, Богу божије” и опет ми остане довољно за пристојан живот, волим оно што радим и мотивисан сам да унапређујем друштво у којем живим). Такви српски домаћини су се боље односили према својој стоци него ови данашњи домаћи и страни бизнисмени према људима. Да не буде забуне, класични либерализам везујем за филозофе Лока, Мила или Попера, да неко не би помислио на Латинку Перовић и Чедомира Јовановића!

Рад, производња, тржиште, роба, куповина, БДП, профит,…, све то би требало да буде у служби живота и људи. А овде је живот у служби свега тога!!! Ово што данас зову неолиберализмом нема никакве везе са клсичним либерализмом. Неолиберални монструм темељи се на мачу и бичу, на плачу, јауцима и зноју обесправљених људи, на једној свеопштој беди и немаштини! Ту нису срећни ни они који имају ни они који немају! Српски бизнисмен хоће да зарађује као немачки. Да би то постигао мора да снизи цену трошкова, а за њега је трошак све (и радна снага, и радни простор, и радно време). Процентуално гледано, верујем да ови наши “приватници” зарађују и више од немачких. Не верујем да Немци “гуле кожу” са леђа својих радника да би боље зарађивали. Тамо се пристојно живи и нормално ради. Овде људи раде по месец дана без слободног дана и једва да имају да купе обућу и одећу!!! Што би рекао један бивши колега:”Срам да вас буде, нисте захвални што вам је неко дао посао него бисте још и плату да примате!”

Основа либерализма је јака, што је могуће мања и функционална држава, а Србија нити је јака, нити је функционална. Сасвим сам сигуран да је неће спасити искључиво економски раст од неколико процената или повећани извоз! У основи економског раста, који наводно доносе “успешне” домаће и стране фирме, лежи брутална и болесна експлоатација људи. Тачно је, ја сам крајње субјективан када ово пишем. У основи је моје лично (радно и посматрачко) искуство из тих фирми. Разумем и то да неко мора да води рачуна о статистици, бројкама и новцу, али не разумем зашто су те теме потиснуле све остале. Вишак вредности који таква привреда створи базиран је на мањку вредности, односно недостатку вредности на другој страни ове приче. Председник владе задовољан, власници фирми “трљају руке”, надзорници добили унапређење, једино се зној и “душевно стање” запослених не рачунају. Чак и да су израчунљиви, то се не рачуна. То не улази ни у буџет, ни у финансијске извештаје, ни у експозе. А све док постоји бар један такав у овој земљи, обесправљен и угњетен, неће нам бити боље.

Решење? Свакога дана очекујем вест да је Александар Вучић успешно оперисао слепо црево неком на кога је “случајно налетео” на путу ка Јајинцима!!! Још га само у операционој сали нису сликали! Мислим да ће и после Вучића доћи неки нови Вучић јер овакав систем не може без таквог водје. Људи захтевају таквог и гласају таквог! А Вучићу бих препоручио да запосли своју децу у те успешне фирме које су његови “пријатељи” отворили! И да по могућству раде бар 10. сати дневно без слободног дана! Да тата буде поносан!!!

Није најгоре то што проблеми постоје, најгоре је што смо ми на њих “огуглали” и што су нам на неки начин постали прихватљиви (што додатно отежава њихово уклањање). Кога је брига што радиш месец дана без слободног дана, што немаш здравствену књижицу, што покриваш неколико радних места, што ти “закидају” дане одмора,…то више није брига ни нас који у свему томе учествујемо и који све то трпимо. А није нас мали број! Зашто би онда било брига неког другог?!! Са једне стране, сви причају о људским правима, демократији, напретку, законима, процедурама и правилима, итд. Са друге стране, свакога дана гледамо како се све то пред нашим очима извитоперује и негира. У држави у којој људи раде за 200. евра месечно треба под хитно “све” ставити на “стенд бај” па се лепо договорити коме шта припада и направити законе сходно том договору. Шта ће нам напредак ако већина друштва стагнира (и тек ће да стагнира). Друга опција је - ћутање и трпљење. И трећа опција је – устанак (да не кажем револуција). Нема демократије без слободе и договора, нема демократије без јавности и индивидуалности, нема демократије без храбрости и искрености, нема демократије док се не чује и уважи глас сваког човека. Нема демократије без “отвореног” друштва, где ћемо се сви “погледати у очи” и договорити око правила понашања. Овде се, насупрот томе, дуго времена све потискује, затрпава и крпи! Ове коју владају приватним и друштвеним секторима ја само понекад и понешто разумем. Делимо физички простор, али нити говоримо истим језиком, нити живимо у истој земљи. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће на предстојећим председничким изборима бити другог круга?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер