Izveštavanje Druge Srbije o "Porodičnoj šetnji" je bilo važno, jer je pokazalo pravu prirodu medijskih pripadnika te ideološke grupacije. Ono je bilo znakovito, jer su sada svi lepo mogli da vide to neiskreno i našminkano lice kako se krivi od zlobe i mržnje. 

„Povorka ponosa“ nema nikakav politički legitimitet. Štaviše, ona bezobrazno krši prava populacije koja zastupa tradiciionalne vrednosti, jer ih primorava da čak imaju finansijskog udela u njoj (posredno finansirajući državne činovnike koji će se tamo pojaviti, policiju koja će to obezbeđivati).

Socijalnost demokratije i demokratičnost socijalnosti ne mogu izazivati strah kod kupaca nekadašnjih društvenih preduzeća. Ne kruži ovom zemljom bauk etatizma, već bauk tvrdokornog podržavanja neoliberalnog ekonomskog koncepta koji je i stvorio ekonomsku krizu.

Predlog Svetske banke o razionalizaciji osnovnih škola svodi se na pogled na obrazovanje u Srbiji iz vašingtonskih daljina, bez poznavanja činjenica i lokalnih uslova i bez odgovornosti.

Makedonski ministar je otišao iako brod koji je potonuo nije bio u državnom vlasništvu. Srpski ministar nije otišao, iako je fabrika u kojoj se eksplozija desila u potpunosti državna svojina. Štaviše, ni jedno javno glasilo u Srbiji nije mu do sada ni tražilo ostavku. 

Svekoliko odustajanje u strategijama, razvojnim projektima, besomučno zaduživanje budućnosti i stavljanje dužničke omče Srbiji oko vrata svedoči o moralu sadašnje vlasti. Zato su izbori rešenje.

Uz uvažavanje argumenata koji su navedeni u svrhu odbrane najnovijih spoljnopolitičkih poteza MIP-a, ti potezi su, uz izvesne ograde, ipak umniji od onih koji su se povlačili u periodu od 1989. do 2000. i od 2000. pa sve do 2007. godine. 

Neke sličnosti između onoga što je govorio Nedić i što danas govori Druga Srbija zaista su upadljive. "Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru", upozoravao je Milan Nedić Srbe, "nemoj da se mešamo u tuđe stvari, gledajmo svoje interese". Politika, treba da bude "najkrući izraz stvarnosti i razuma".

Jovanovićev diskurs je revolucionaran i isključiv, a njegova partija izuzetno podseća na boljševike iz vremena obrazovanja ruskog parlamentarizma. Odnosi vlast-opozicija nerelevantni su, dokle god se država usmerava ka „svetlim horizontima“.

Ako je Tadić napravio radikalan zaokret ka Moskvi i Pekingu, a po svoj prilici jeste, koliko nas košta što takav zaokret nije napravio pre godinu i po dana, kada mu je ključni partner u vlasti bila DSS, neuporedivo korisnija za kontakte sa Moskvom i Pekingom nego Čanak, Dinkić, Krkobabić i Ugljanin?