Sa prijateljskom Rusijom pored sebe, Srbiji će biti lakše da odgovori na pitanje kako i kuda dalje. Sa prijateljskom Rusijom pored sebe Srbiju će možda ponovo poželeti da pridobiju i njeni američki i evropski „partneri“.

Kao što nijednu uvredu na račun NSPM ne smatra preteranom, BKV nijednu vulgarnost na račun srpskog naroda ne smatra ni govorom mržnje. Štaviše, ona tvrdi da ništa što se izgovori protiv Srba ne može biti govor mržnje, jer srpski narod nije ranjiva grupa!

Postoje u vladi i oni koji bi da se od Rusije dobije dragocena politička i ekonomska podrška, a da bi istovremeno rado ušli u NATO. Takva licemerna politika je štetna po Srbiju. Čini se da im je glavna prepreka kako da uvedu Srbiju u NATO, a da to Srbi ne primete.

Možemo li zaustaviti vrzino kolo Prve i Druge Srbije, može li se podeljena Srbija ponovo sastaviti, može li za svakog građanina Srbije postojati samo jedna Srbija kao njegova država kojoj ima sve razloge da bude lojalan, eto koliko razloga za postojanje Treće Srbije.

Ritualnim odlaskom u Vašington i još obrednijim susretom sa „desk ofiserom“, Vučić je, na neki način, izgubio svoju „dušu“. On se, naravno, nada da će nešto dobiti za sebe i svoju stranku – a u konačnom skoru i za svoju zemlju. Njemu ostaje da se bori da ipak svoje planove ostvari.

Da je moć jedne riječi toliko jaka iako se ona sama izvitoperila do neprepoznatljivosti. I protiv toga se treba boriti, kritikovati i nastupati što jače. Zato je potrebno stalno voditi dijalog, a ne postavljati apriorne sisteme vrijednosti. Jedna riječ ne smije da ima takvu i toliku moć. 

Šta se zapravo zabranjuje? Vrednosti jedne ili više organizacija, sama organizacija ili pojedini članovi organizacija? Radi se o tome da su predmet zahteva za zabranu organizacije koje afirmišu nacionalne, a ne građansko-egoističke vrednosti. 

Evroatlantske snage, a pod njima podrazumevam zagovornike punog uključivanja Srbije u američki sistem klijentskih država, kontrolišu sve značajne elektronske i većinu štampanih medija, u obimu o kome je Miloševićev režim samo mogao da sanja.

Postoji konsenzus Druge Srbije i mnogih političkih stranaka, koje su sada okupljene u jednoumnoj i svemoćnoj vlasti, najmanje osam godina, da su njihovi najveći neprijatelji Vojislav Koštunica i DSS. I kada su na vlasti i kada nisu. I da su DSS i Koštunica dežurni krivci za sve.

„Država“ koja je izneverila njih, nije ista „država“ koja je izneverila nas. Njihov problem sa „državom“ leži u fizičkoj nemogućnosti vladajuće elite da zaštiti njihove političke i socijalne kaprice. Problem koji njihova „država“ ne može da reši smo mi, svi mi koji mislimo drugačije od njih.