среда, 21. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > „Соло“ – најпознатији свемирски каубој поново потеже први
Културна политика

„Соло“ – најпознатији свемирски каубој поново потеже први

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 09. јун 2018.

Први неуспех „Звезданих ратова“ на благајнама

И то је морало да се догоди. „Соло – прича о Звезданим ратовима“ редитеља Рона Хауарда постао је први филм из Лукасове франшизе за који се очекује да ће пропасти на биоскопским благајнама. (Само се очекује, јер „Дизни“, наравно, има на располагању мноштво комерцијалних механизама који ће им омогућити да поврате уложени новац без обзира на све).

Вест да је најновије издање филмова о далекој, далекој Галаксији, и друго у серији „самосталних“ филмова који нису део ниједне трилогије (тзв. „прича“), млако примљено код публике током прве две недеље приказивања многи су дочекали са злурадошћу, а стручни часописи и дневна штампа се утркивала са анализама „пропасти“ и саветима мултикорпорацији како да паметније располаже са својим парама.

Објективних разлога за релативно лош успех „Солоа“ је много, али срећом по редитеља и екипу филма, ниједан од њих у основи нема никакве везе са квалитетом филма који су снимили. Најочигледнији разлог свакако се тиче скандала са отпуштањем редитеља филма Фила Лорда и Кристофера Милера практично након завршетка снимања, да би затим Рон Хауард приступио екстензивном снимању додатних сцена, које су, како је ћеретала глобална чаршија, значајно измениле првобитну причу.

„Соло“ није ни први, ни последњи филм са таквом судбином, а слична прича о преправкама његовог претходника – „Одметника 1“ – завршила се без већих последица по пријем филма код публике.

„Соло“ је, међутим, наишао на зид неразумевања и агресивног одбацивања код своје примарне публике – пасионираних љубитеља „Звезданих ратова“, који су се бојкотом овог филма светили за, по њиховом мишљењу скандалозну (а у ствари генијалну) епизоду VIII основне саге – „Последње џедаје“ Рајана Џонсона.

„Соло“ је ту завршио ни крив ни дужан као колатерална штета у конфликту креативног тима „Лукасфилма“, који настоји да „Звездане ратове“ стави на ноге које ће оправдати избацивање по једног играног филма сваке године у недоглед, са публиком која је својом пожртвованошћу у љубављу током деценија уздигла ову причу до глобалног феномена (сасвим слична ситуација се догодила приликом последњег филмског васкрсавања франшизе „Звездане стазе“, која је остварила одличне резултате у биоскопима, али је у потпуности отуђила од себе велики део своје примарне публике).

У овом, слободно га можемо назвати, „Звезданом рату“ морале су да падну жртве, а једна од њих – и то крајње незаслужена – јесте Хауардов одлични филм.

Још се неколико фактора негативно одразило на успех овог филма. Први, и можда најбизарнији – публика је веома негативно реаговала на рутинску одлуку да се улога главног јунака, свемирског шверцера и револвераша Хана Солоа повери новом и млађем глумцу, јер Харисон Форд ни на који начин није могао да игра самог себе од пре четрдесет година. Испоставило се да је Соло у већој мери од других измишљених ликова везан за лик глумца који га је изворно играо, и публика једноставно није хтела да пружи шансу младом Алдену Еренрајху, иако је он у овог лика уложио више енергије и духа од Форда у последња два од четири филма у којим је играо ову улогу. (Забаван детаљ је да је публика једнако јадиковала када су аутори „Одметника 1“ једнако незамењиве Кери Фишер и Питера Кушинга у улогама принцезе Леје и Великог мофа Таркина заменили компјутерски анимираним двојницима.)

Даље, камерна атмосфера овог филма, који се бави друштвеном маргином на ободима галаксије у глобалном конфликту једноставно није била довољно епска за публику која је од „Звезданих ратова“ навикла на маневре џиновских свемирских флота и двобоје полубогова са светлосним сабљама. И на крају крајева, „Дизнија“ је најзад сустигла њихова исхитрена одлука да се више од тридесет година материјала у облику романа, стрипова, цртаних филмова, и видео-игара, „избаци из канона“, како би се новим ауторима дале одрешене руке да већ испричане приче испричају поново. Иако је Хауард са одрешеним рукама лику Хана Солоа био знатно вернији од многих других аутора који су га осликавали у различитим медијима за претходне три деценије, то није било довољно да опере уврежену укупну предрасуду да је ово враћање једном од најиконичних ликова оригиналне трилогије на неки начин фундаментално погрешан корак.

Раскошна сценографија и разиграна глумачка постава

Сви ови броји проблеми са којима се суочила постава „Солоа“ оставили су свог трага пре него што публика уопште ушла у биоскоп. Када, међутим, филм крене, он оставља утисак једног заокруженог дела, жанровски јасно профилисаног, које својим основним недостацима храбро излази на црту, и превладава их на технички беспрекоран начин. Сваким детаљем овог филма провејава велики труд целе екипе, и очигледна љубав према изворном материјалу, а пре свега према Оригиналној трилогији, њеној естетици и митологији. Ова љубав се нарочито осетила код глумаца, који су своје улоге играли са разиграношћу и скоро детињастом фасцинацијом чињеницом да су постали део свемира уз који су одрастали.

Већ поменути Еренрајт у насловној улози улаже максималан напор да истовремено остане веран лику благоглагољивог (и баксузног) револвераша, а да се ни на тренутак не упусти у имитације Харисона Форда. Емилија Кларк у лику блазираног мафијашког консиљереа са скромним почецима и мрачном прошлошћу веома убедљиво чини отклон од своје најславније улоге Денерис Таргаријен у „Игри престола“, која је толико иконична, да је озбиљно претила да јој постане камен око врата у даљој глумачкој каријери. Ветеран Вуди Харелсон слика свог циничног и превртљивог разбојника Бекета као да је он одувек био део „Звезданих ратова“, и публика не може да се отме утиску да га је у претходним филмовима „већ негде видела“. Доналд Гловер нам приказује помодног и галантног преваранта Ландоа Калризијана са бриљантно одмереном дозом кича и разметљивости, која у савремено доба верно осликава шарм који је овом лику својевремено дао Били Ди Вилијамс. Најзад, Ерин Келиман у свом приказу вође одметничке банде „Јахачи облака“ Енфис Нест преноси на велико платно дугу традицију упечатљивих ратница из далеке Галаксије, сликајући једног млађег и идеалистичнијег Сола Гереру (фанатичног побуњеника и терористу из „Одметника 1“), кога још увек нису прегазили и сломили ужаси рата.

Похвале се ту не завршавају – „Соло“ је у великој мери камеран филм са невеликим бројем улога, али све те улоге су крајње упечатљиве, остају у памћењу (ако се не рачунају традиционално генеричка имена ), и делују као потпуно природни део иконографије „Звезданих ратова“. Дословно су чак и споредне улоге без имена као што су „Империјални цариник“ и „службеник Империјалног регрутног бироа“ у потпуности поринуте у причу, и представљају мале глумачке бравуре.

Повратак постулатима свемирског вестерна

Ако је „Одметник 1“ пре две године вратио рат у „Звездане ратове“, онда им је „Соло“ вратио атмосферу и иконографију свемирског вестерна, која је доминирала првим и најутицајнијим филмом из 1977. године, да би се у свим каснијим филмовима изгубила под притиском епског наратива и раскошне фантастике. Ова каубојска естетика је, додуше, упорно опстајала пре свега у стриповима који су се бавили криминалним подземљем Галаксије, али и у бројним научнофантастичним остварењима која су се надовезивала на „Звездане ратове“, као што су „Свитац“ Џоса Видона, „Каубој Бибоп“ Шињичира Ватанабеа, или, уосталом, „Пространство“ Џејмса С. А. Корија. „Соло“ је, међутим, и по форми, и по наративу, и по естетици класични вестерн, који укључује у себе сва општа места овог жанра – брзопотезне револверашке обрачуне, пљачку (летећег) воза, карташке партије са високим улозима, и пре свега – жеђ главног јунака за слободом коју му пружа његов свемирски брод, и широко космичко пространство.

Ако је каубојска естетика у овом филму и саморазумљива и очигледна, начин на који је она уткана у атмосферу социјалне маргине галактичке империје у успону је веома суптилан, и веома асоцира на славне вестерне који су тематизовали расуло и безнађе бивше Конфедерације током и након Америчког грађанског рата, односно за време убрзане и дехуманизоване индустријализације америчког Запада. У приказивању свима добро знане Империје ми видимо једну удаљену империјалну силу, која није превише заинтересована за добробит и благостање грађана својих колонија, докле год су њихова друштва стабилна и продуктивна у складу са својим производним нормама. Приказ бешћутне империјалне бирократије на дистопичној и социјално девастираној Корелији, односно краткотрајне сцене са прве линије фронта на планети Мимбан, дају нам ограничену, али врло убедљиву слику Империје као отуђеног и неумољивог механизма галактичког угњетавања. Истовремено, разуздани криминални картели су истовремено приказани као галактичка компрадорска елита која Империју сервисира обезбеђујући јој ресурсе и услуге мимо рестрикција закона, али и као социјални слој са наглашеним култом слободе, који тако постаје природна регрутна базу да будућу Побуну. Ово бунтовништво је још једном ведро, разиграно, и распиштољено у најбољем духу класичних десперадоса из историје филма, али истовремено укорењено у „дух границе“, што се визуално дочарава класичним револверашким сценама у најбољем духу Серђа Леонеа.

Заборављена комплексност (анти)херојства Хана Солоа

Хан Соло је свакако један од најомиљенијих и најиконичнијих ликова у „Звезданим ратовима“, али истовремено лик који је током свог развоја претрпео највеће трансформације, које су за последицу имале знатно одступање од циничног шарма плаћеника доброг срца који је толико одушевио публику када се први пут појавио на сцени. Соло се у оригиналном филму (епизода IV) појављује као особа сумњивог морала, преварант и ситни криминалац, који на крају филма израста из својих чизама, и постаје херој Побуњеничке алијансе, и Коњица-која-спасава-ствар самоубилачког напада на Звезду смрти. Након тог преласка моралног хоризонта јунаштва, велики део Солоове примамљивости се изгубио – у „Империја узвраћа ударац“ нам остају његови цинични манири, презир према ауторитетима, и неодољива фордовска харизма, док у „Повратку џедаја“ он израста у потпуности у једну генеричку херојску фигуру без икаквог духа и укуса (ово је последица чињенице што Лукас није био сигуран да ли ће убедити Форда да се појави у трећем филму, па је његову улогу писао тако да се може лако заменити неким другим). Када се појавио у „Буђењу силе“ већ као старац, нестао је чак и његов уобичајни скептицизам према „фуш религијама и матором оружју“, и заблистао је свега на пар тренутака – када је неуспешно покушавао да се измигољи пред утеривачима дугова две различите криминалне банде одједном, односно када је по ко зна који пут успео да изведе немогућ маневар својим „Миленијумским соколом“, и да га „под ручном“ паркира на планетоид сакривен иза заштитног поља.

Ово „блајхање“ Хана Солоа од десперадоса и шармантног разбојника до генеричког јунака и „белог шешира“ најбоље се види у Лукасовом озлоглашеном „ретуширању“ оригиналног филма из 1977. за Специјално издање Оригиналне трилогије из деведесетих година, и то у једној од његових најиконичних сцена – када Хан у кантини у Мос Ајслију из потаје убија ловца на уцене Грида пре него што овај стигне да потегне оружје на њега. У ретушираној варијанти, Гридо потеже први и пуца, да би га Хан убио тек након што је попут Мирка ескивирао његово тане. Ова интервенција силно је разгневила љубитеље оригиналних филмова, и „Хан је потегнуо први“ (Han shot first) постао је својеврсни поклич против целокупног ретуширања оригиналних филмова, а и генерално против моралистичког глајхшалтовања и политички коректног преправљања старих филмских јунака у Холивуду.

Екипа „Солоа“ је све ово очигледно имала у виду када је приступила снимању филма о Хановој младости. Штавише, емотивни и морални развој главног лика представља вероватно највећи домет приповедања у целом филму. Ту се јасно види како један способни преварант и лопов ведрог духа и идеалистичког погледа на свет пролази кроз бруталну уличну школу у којој му леђа окрећу они којима је највише веровао – и очинска фигура Бекета, и љубав из детињства Кира. Хан са почетка филма је момак који је убеђен да га само фалсификовани пасош и хрпа новца одвајају од свега што жели у животу, Хан са краја постаје окорели циник који, према Бекетовом савету, „не верује никоме како га нико не би изневерио“. Али у свему томе он и даље задржава свој морални компас – за разлику од своје партнерке Кире која тоне у бесмисао насиља и амбиције борбе за контролу над својом мафијашком организацијом, робујући својим бившим господарима чак и у тренутку када су јој ланци прекинути.

Хан Алдена Еренрајта је стога вернији Хану Харисона Форда из „Нове наде“ и „Империја узвраћа ударац“, него што је сам Харисон Форд у наредним филмовима. Он је циник са непоправљивим оптимизмом патолошког коцкара, он је талентовани лажов коме нико никада не верује, он је добра душа која се из петних жила напиње да бар једном у животу буде професионални плаћеник, али му то никако не полази за руком. Он потеже први и најбољи је пилот у галаксији, и тиме се упорно размеће, иако му нико никада не верује. Ханов однос са својим верним пријатељем Чубаком је поготово убедљиво осликан, утолико пре што стоји у контрапункту са свиме осталим што се у филму догађа, баш као што Чубака – уз „Миленијумског сокола“ – представља једину истинску константу у Хановом животу. Прича о склапању овог пријатељства је у „Солоу“ у основи много боља од приче у одбаченим старим канонима. Према њима, Соло је спасао Чубаку из ропства, на шта се овај заклео да ће бити његов пријатељ и сапутник до краја живота (ефективно се још једном поробљавајући – то није први пут да је Чубака оштећен због предрасуда сценариста према раси вукија). У филму, њих двојица заједничким снагама беже из заробљеништва, а њихово пријатељство се рађа постепено и неприметно, без икаквог договора или пакта – како то са пријатељствима иначе бива.

Наличје империјализма, или о марксизму у либерал-капиталистичкој Галаксији

Оно што је „Солоа“ учинило незанимљивим за велики део публике јесте управо оно што овај филм чини различитим од свих осталих – у њему (не рачунајући оно сасвим узгредно појављивање Дарта Мола) нема џедаја, сита, нити мистичне Силе која протиче кроз сва жива бића у Галаксији. Ова одлука је за продуценте била једина могућа, будући да су имали задатак да Хана осликају онаквим какав је био када је упознао Лука Скајвокера – непоправљивим скептиком, који исмева џедајску „фуш религију“, и који никада није имао прилике да искуси деловање Силе. Али ово одсуство свеопште детерминистичке матрице у филму, које је криво за одсуство оне специфичне епичности која прати све досадашње филмове, истовремено нам отвара простор да боље сагледамо сценографију у којој се цела сага одвија, и друштво које она осликава. У духу естетике вестерна, далека, далека галаксија је, без обзира на огромну интергалактичку цивилизацију са центрима културе и индустрије који заузимају целе планете, пре свега замишљена као Дивљи Запад, у коме царује револверашка правда, закон јачег и – неспутано предузетништво либералног капитализма. Галаксија је простор приватне иницијативе, било да су у питању фарме влаге на Татуину, приватни превозници који робу и путнике превозе са краја на крај космичким странпутицама и богазама, не постављајући превише питања, или корумпирани и криминогени картел који ни најмање не воде рачуна о условима рада у својим рудницима опојних зачина. „Звезани ратови“ блистају када се одвијају далеко од цивилизације, на Спољашњем рубу Галаксије, по слабо насељеним планетама и у различитим „кошницама олоша и нитковлука“.

„Соло“ је први филм који нам наменски одвлачи пажњу од епохалних догађања унутаргалактичких сукоба у којим се надгорњавају различити хероји, тирани, и божански изабраници, и приноси лупу управо сценографији по којој је ова франшиза најпознатија. Оно што у томе успевамо да видимо јесте једно веома прецизно разумевање функционисања империјализма и колонијализма, са свим својим кључним елементима експлоатације, тлачења и угњетања (од запослених корпорације „Дизни“ мање од тога свакако нисмо очекивали). Империја се ту показује као отуђена метропола, која своје колоније препушта у руке криминалцима и сецикесама који су у стању да јој „гарантују неометан проток робе, људи и капитала“ (уз понеки затурен вагон горива, наравно), и затвара очи пред њиховом делатношћу чак и када су номинално на њену штету. Са друге стране, активна делатност криминалних банди служи као стално подсећање зашто је присуство и заштита Империје неопходна – што смо небројено пута имали прилике да видимо на Космету. Уопште узев, атмосфера „Солоа“ веома подсећа на окупирани и колонизовани Балкан, где се окупатори повлаче у страну и пуштају различитим паравојним формацијама и идеолошким групама да се међусобно гложе и убијају, одржавајући тако и status quo, и не задирући у империјалне интересе у региону. Зло и тиранија Империје у филму се стога снажније осећа кроз упадљиво одсуство њених структура моћи, него кроз њихове малобројне (и крајње бирократизоване) манифестације.

У датом контексту нарочито је занимљив лик Енфис Нест, вође једне групе бандита, пљачкаша и црноберзијанаца која себе отворено проглашава за „побуњенике против Империје“. Иако се по својој бруталности и агресији на први поглед ни по чему не разликују од било које друге свемирске банде у „Звезданим ратовима“, управо преко лика Нестове они прелазе танку линију између „побуњеника“ и „разбојника“ која се налази у темељу савремене империјалне геополитике, али и, рецимо, српског хајдучког и ускочког циклуса народне поезије. „Јахачи облака“ Нестове се не баве ничим другим него мафијашким и територијалним ратом против друге банде – „Гримизне зоре“, али у том рату себе виде управо као борце против глобалног поретка, и тираније Pax Romana. Велики број критичара филма, којима смета политичка коректност савременог Холивуда, видели су у Нестовој политички коректни и садржајем испражњени амалгам „борца за слободу“ и феминистичке иконе, и она то свакако у одређеној мери јесте. Али њена прича, колико год била стереотипна и шаблонска – одјекује аутентичним духом борбе за слободу, која нам је добро позната из наше властите епске традиције.

За разлику од свих других протагониста Звезданих ратова – Нест ни по чему није посебна. Она није ничија „изабраница“, никаква „принцеза“, ничија ћерка. Она је просто девојка из неког села на некој забаченој планети, чије су становништво масакрирале дахије које чине зулум по мрачним кутовима галаксије, а под окриљем „империјалног мира“. Она није узела оружје да би се некоме светила, нити зато што сматра да је у питању некакав племенити идеал – она се бори, јер је за њен народ борба једина алтернатива потпуном истребљењу. А у тој борби она нема иза себе ни дисиденте из Империјалног сената, ни економију побуњених планета, па чак ни понеку благонаклону божанску интервенцију васељенске Силе. Онако ситна и крхка, угурана у војну опрему која јој је превелика, она подсећа на толику српску децу из различитих периода наше историје која су на сличан начин одлазила у рат – не толико због идеала слободе, колико ради голог опстанка. Успостављању ове „балканске везе“ свакако помаже музика, будући да тема коју је композитор Џон Пауел одредио за „Јахаче облака“ има у себи женске вокале са упадљиво балканским призвуком.

Без икакве сумње, ова слика представља један чисто марксистички захват иначе стандардно аристократске и месијанске матрице која влада „Звезданим ратовима“, и у том ослањању галактичке револуције на „обичног малог човека“ који „ништа нема да изгуби осим својих ланаца“ иде корак даље од лика Реј из Нове трилогије, које додуше представља скупљача секундарних сировина из неке космичке бестрагије галактичког Трећег света, али која је благословена божанским додиром Силе која се стара за њено благостање и успех. Слика Нестове је, стога, дубоко патетична, једнако као што је патетична и иритантна пренаглашена карикатура дроида-револуционара (и феминисткиње?!) Л3-37 (која је, попут озлоглашеног Џар-Џара Бинкса, једнако неподношљива и публици, и својим саборцима у филму), али ти стереотипи веома верно осликавају одређене историјске и друштвене појаве, и само још једном демонстрирају ширину приповедачких хоризоната „Звезданих ратова“. То је само једна од многих „прича о Звезданим ратовима“, које заиста могу бити о било чему, и у којима је, као и у обичним ратовима, све присутно: и профитери и идеалисти, и плаћеници и фундаменталисти, и херојско жртвовање и бесмислена смрт, и бескрајна трагедија, и бескрајна патетика.

Бескрајни хоризонт митологије „Звезданих ратова“

Управо ово је највећа снага „Солоа“ као сјајног доприноса ширењу хоризонта приповедања „Звезданих ратова“, и ту управо на основама које су поставили први и најутицајнији филмови франшизе. За разлику од Нове трилогије, која делује интровертно и фокусирано на сопствени наратив, без много обзира на чињеницу да од развоја те радње зависи судбина целе Галаксије, „Соло“ у дословно свакој сцени подсећа да је далека, далека Галаксија бесконачно велика, и да се о њој може испричати бескрајно много прича, од којих је прича о Хану Солоу само једна од њих. Филм је претрпан различитим референцама на личности, догађаје и места о којима не знамо ништа, и који се појављују само да би нам показали да пратимо радњу која се одвија на историјској позорници чија се ширина мери парсецима и светлосним годинама. Неочекивана појава Дарта Мола као једног од најубедљивијих негативаца целе саге, да би просто прозборио пар реченица преко холокомуникатора, и затим се одјавио, представља квинтесенцију приповедања из „Звезданих ратова“. То је одјек оне легендарне сцене из „Империја узвраћа ударац“, када Дарт Вејдер разговара са неколико ловаца за уцене, од којих само Боба Фет прозбори једну једину реченицу, а публика опет не може да се отме утиску да се о сваком од тих ловаца може испричати изузетно занимљива прича, и да би ту причу изузетно желели да чују. Управо то се и догодило у проширеном свемиру романа, стрипова и видео-игара, и управо је та ширина хоризонта учинила „Звездане ратове“ глобалним феноменом.

Када се све то има у виду, можемо само рећи да је „Лукасфилм“ под диригентском палицом „Дизнија“ снимио још један одличан додатак свету Звезданих ратова, о коме ће се свакако још причати – знатно више, него што првобитни резултати са благајни имплицирају. Ова продуцентска кућа је показала да кормило франшизе чврсто држе људи који разумеју њену вредност, и који се труде да ту вредност даље развијају – без девалвације, и упркос озбиљној претњи инфлације. Уосталом, не треба заборавити да је дугометражни анимирани филм „Ратови клонова“ такође прихваћен хладно и незаинтересовано, па је анимирана серија коју је изродио након неколико година стекла недвосмислено култни статус. У том смислу, „Лукасфилм“ и „Дизни“ газе добро утабаним (звезданим) стазама, и тога су свесни. Могли би нас већ за две године обрадовати једним римејком Камероновог „Терминатора“ са Бобом Фетом у главној улози. Ако се буду овако строго придржавали својих узора, Боба ни у том филму неће прозборити више од пет реченица. И то ће бити спектакуларно.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер