Његош о односу вере и нације

Црногорски владика и српски песник Петар II Петровић Његош није остављао равнодушним ни своје савременике, а још мање људе на овим просторима у XX и XXI веку. Оно што посебно пада у оку је то што је у питању личност која је изазивала поштовање појединаца најразличитијих светоназора – довољно је рећи да је реч о православном митрополиту чији су лик на поштанске марке стављали (и) југословенски комунисти! А поред Срба –  чију је борбу за ослобођење и уједињење подржавао – ужива(о) је респект и оних Црногораца који су одлучили да у потпуности раскрсте са српским идентитетом својих предака. 

Међутим, за Монтенегрине то је представљао својеврсни проблем, јер је потребна велика интелектуална и етичка акробација како би се помирили србофобија и позитиван став о некоме чији је књижевни и политички рад био посвећен борби за српско ослобођење и уједињење. Имали су разних покушаја да Његоша сместе у Прокрустову постељу, а један од њих била је тврдња да за Његоша термини „Србин“ и „српски“ представља ознаку за православца/православље тј. да је у питању верска, а не национална одредница. Тако је још Саво Брковић, друштвено-политички радник и публициста из времена СФРЈ, у својој књиги О постанку и развоју црногорске нације [1] из 1974. на 82. страни написао: 

„Његошева народносна оријентација је јасна. Она је, као и његових претходника – митрополита и уопште Црногораца – црногорска; а њихово српство је синоним хришћанства, односно квалификатив њиховог припадништва источноправославној вјери“

Већ на следећој 83. страници Брковић износи поново исту тврдњу:

„Да је код Његоша, а самим тим и код Црногораца, у оно вријеме, па и касније, српство и Србин било вјерско обиљежје, потврђују и сљедећи стихови које говори Томаш Мартиновић:

'Чујите ме добро, Црногорци:

Траг по трагу мени погинуо,

Да је бјеше Србин уграбио,

Ако хоћас главе обртати...'“

Овакви „аргументи“ не само да су надживели Сава Брковића, већ су у периоду позне монтенегринске етногенезе доживели праву пролиферацију. Па тако портал Актуелно има текст који су самом наслову носи поруку „Име 'србин' означава православног“ [2]. Без потребе да нешто доказујемо онима који (скоро) никакве контра-аргументе не уважавају за нас саме може бити корисно разматрање тога како је Његош видео однос верског и националног и чему је давао примат. А уколико желимо видети шта је он мислио о тим и о другим питањима, најбољи извор је ипак он сам, а не накнадна тумачења.

Тако је у песми „Поздрав роду“ из 1847. јасно је изражен Његошев став о примати националног над верским, те пише:

„Не пита се ко се како крсти, 

но чија му крије крвца душу, 

чије га је мл’јеко задолјило. 

То је вопрос светога символа.“ 

Још јаснији бива у песми „Србин Србима на части захваљује“ из 1833. која описује његову посету Србима католицима у Котору. На самом почетку најпре следи његова бојазан да услед тога што је друге вере не буде међу њима лоше дочекан:

„Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Српство оставити,
а међ’ туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере – свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у српскојзи кући Лумбардића“

Да би на крају исте песме послао јасну поруку како различите вероисповести никако не требају бити нешто што ће бити препрека за међусрпску сарадњу:

„О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност дјелом и врлином!“

Нешто је сложенији Његошев однос према Исламу, с обзиром да је главнина његовог целокупног дела посвећена српској ослободилачкој борби против једне муслиманске империје. То је на терену значило сукоб са главним стубом окупације Османлијског султаната – са домаћим исламизованим становништвом које се на крају XX века национално определило као Бошњаци. Они данас неретко и самог Његоша инспиратора геноцида [3] Његош је користио термин „Бошњак“, и у Горском вијенцу помињући их као суседе Црне Горе, тако да није искључено да ће доћи до парадокса да они који га оптужују као архитекту њиховог затирања заправо покушају у њему пронаћи и једно од властитих упоришта, односно доказ о наводном вековном континуитету властите нације. Но, Његош је врло јасан онима који су спремни да његово дело сагледају непристрасно и у целости, па тако у трећој песми „Свободијаде“ пише:

„Али Бошњак, Херцеговац -

Срб је турске вјере збиљски“

Ово је јасан показатељ да он босанско-херцеговачке муслимане сматра Србима исламске вере – што је још један прилог тврдњи Срби за њега не представљају верску, већ етничку категорију. А што се тиче односа према самој муслиманској вери, пажњу су често привлачили цитати попут оног из Лажног цара Шћепана Малог:

„Како бисмо ми то урадили 

без помоћи некога другога кад 

Бошњаци, наша родна браћа, 

слијепи су те не виде ништа? 

Куран им је очи извадио, 

куран им је образ оцрнио; 

код њих нејма душе ни образа 

који не би за куран умро. 

То је њина кукавна светиња“

Можда на први поглед изгледа као исламофобија, али пажљивијом анализом се може видети да је Његошу заправо жао због тога што су они променом вере сами себе својевољно исписали (и) из српског корпуса. То се нарочито види у наставку поменутог дела где јасно пише:

„Ми смо Срби народ најнесрећни: 

сваки Србин који се превјери - 

просто вјеру што загрли другу, 

но му просто не било пред богом 

што оцрни образ пред свијетом, 

те се звати Србином не хоће. 

Ово ти је Србе искобило, 

робовима туђим учинило“

Овај правац мишљења није био присутан само у његовој поезији, по којој га највише памтимо. Исто светоназор можемо видети и у Његошевим писмима.Тако у писму скадарском везиру Осман паши Скопљаку јасно каже:

„Када са мном говориш као мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин као Азијатин, као непријатељ нашег племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било.“

А у песми „Синови Иванбегови“, која чини саставни део Српског огледала, имамо постоје и стихови за које се може рећи да представљају најдиректнији Његошев став о томе какав треба бити однос између вере и нације:

„брат је мио које вјере био

када братски чини и поступа;

али они братски с нама неће

већ крвнички, по турском начину“

Чувајмо дакле сећање на нашег песника, владара и владику из XIX века, не само да би га одбранили – било од оних који би да нам га украду, било од оних који га клевећу – већ и да би боље разумели сами себи и своја искушења.

Извори:

[1] Brković, Savo. (1974). O postanku i razvoju crnogorske nacije. Grafički zavod: Titograd

[2] https://www.aktuelno.me/clanak/pavel-rovinski-ime-srbin-oznacava-pravoslavnoga

[3] https://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=39220

[4] Петровић Његош, Петар (2001). Дјела. Подгорица: ЦИД