Ко је заправо "ћаци"?

Прије мање од годину дана у оптицај је ушао чудни облик, који је одмах масовно прихваћен, најприје с једне, а онда и с друге стране идеолошко-политичког зида који дијели Србију. Чак и да је ријеч само о језичком феномену, он би завријеђивао пажњу теорије, дакако, његове језикословне гране. Но уобичајење овог назива има вишеслојне, друштвене и културне посљедице, изразито негативне. У ономе што слиједи, покушаћемо да разумијемо његову „логику“.

Конкретан повод за изумијевање ове (без)умотворине, мутан је и врло могуће измишљен. Но свеједно, он указује на енергију унутарсоцијеталне мржње каква није виђена од враћања вишестраначја у Србију. А та се мржња само једним дијелом може разумјети као реакција на изразиту непопуларност режима, а прије свега особе која га оличава – која већ годинама, готово свакодневно, својим безочним јавним наступима производи омразе и фрустрације грађана Србије, чији се бијес гомилао из беспомоћности пред његовом безумничком самовољом. Но то нијесу једини извори ове мобилизационе противмржње, коју симболизује изум „ћацизма“.

„Чињенична“ позадина увођења „разријечи“ ћаци јесте да они који су били, макар и измишљени повод њеног настанка, тобоже не разикују слова ћ и ђ. Притом се полази од тога да су ти, са словима несигурни, репрезентативни представници присталица актуалног режима. Није, нажалост, искључено да има појединаца у нашој земљи који би се, суочени с штивом, двоумили пред разликом ћ и ђ, али је у употреби овог „стигматизма“ поента да се граматички, а онда и ментално неписменима, а најпослије и морално некомпетентнима, проглашава свако ко подржава режим. Узгред, знам за неке врло образоване, некад мишљах и мудре људе, од којих су неки и у највишим научним установама овога народа, који, нажалост, директно подржавају овај свеиздајничко-свеуништитељски режим. Они су интелектуално не само далеко изнад блокаторског просјека већ су у том погледу и изнад највећег дијела јавно највидљивих „интелектуалних“ перјаница блокатуре. Зашто подржавају овај режим садистичког затирања Србије – у то није једноставно проникнути.

 Но с присталицама режима се не завршава означитељско поље ове вербално-менталне „склепотине“. Наиме, ћацијима се означавају и они који за себе вјерују да су „неутрални“ и/ли аполитични; а најпослије и они који се на другачији начин од блокатуре покушавају одупирати Систему непомјаништва, који све неуспјелије фингира „власт у Србији“.

У поређењу с текућим, застрашујуће успјешно имплантованим ћаци-дискурсом, степен дехуманизујућег подругојачења другога био је кудикамо нижи рецимо у хеленској варварологији, тј. у дискурсу о варварима древних Хелена. Они су (многим) варварима признавали“ више људскости него адепти ћаци-дискурса ћацијима. Они их понекад називају и „ћацађу“ (опет та „сложена“ ријеч гдје се мијешају ћ и ђ – од номинатива ђацад) – алудирајући овим граматичким обликом да је у питању (бесловјесна) стока, попут телади, крмади, пашчади.... Узгред, тим обликом неки професори универзитета означавају колеге који су противници блокаде Универзитета (а, случајно, не и присталице актуалног режима), јер: Ко не блокира – тај човјек (више) није...

Ћаци је конструкт текуће псеудополитичке антимитологије, хибридна фигура која, у приближном опису, сажима булајићевско-драшковићевског „четника“ (из Битке на Неретви, односно инсценираног брукања на Равној гори), милошевићевског контрамитингаша (1996/7) и оне које актуална власт, кажу (врло вјероватно с основом) „танкује“ сендвичима и иним „животним радостима“. Суштинско исходиште ове злосрећне игре словима јесте, за конкретне творце ове неријечи неосвијешћено интериоризовање циничног, па и непријатељског обрасца Србину, што упућује изван Србије и српских земаља. То не значи да је ћацологију изумио неко у иностранству – већ да је такав из(без)ум заправо рефлекс западњачког антистереотипа Србина, који је пуштен у свјетски оптицај почетком деведесетих, с разбијањем Југославије. Дакле, корисници ћацологије интелектуално су несамостални духовни маргиналци, који у културалном смислу предочавају, осјећају, „мисле“ путем увезених, културрастистичких категорија, које, у крајњем, и њих саме жигошу,

Ипак, овдје постоји један додатни, суштински важан момент. За разлику од генерално негативне слике о Србину, код творбе обрасца ћација направљена је самоизузимајућа модификација, тако што је њена непожељна афективно-емотивна енергија пренесена на митског ћација, који је функционално еквивалентан унутрашњем оријенталцу. То је изведено идеолошкодискурзивним двокораком: аутосубалтеризовањем (дијела) сопственог народа, али уз самодиференцирање од непожељних других међу нама. Одлучујући момент тог процеса је перформатвни чин вербалне употребе ознаке ћаци, будући да онај ко на друге указује као на ћације, сходно (конктекстуалној) „дефиницији“, сам то не може бити, или макар вјерује да сам не може потпасти под удар те ознаке-осуде. Ћаци је, дакле, негативни образац Србина трансферисан (или теслимљен) другима међу нама, који су симболички жртвеник јарац који ритуално преузима све мане цијеле заједнице. Функција ћација је очишћење, имунизовање и самоидеализовање „антићација“, тј. субјективно-објективно разлучивање „грађанске“, „толерантне“, „европске“, „исправне“ Србије – од оне друге. Увођењем, а масовном употребом и фактичким легитимисањем оваквог дискурзивнокомуникативног режима, „антићацији“ себи додјељују апсолутну моралну исправност, чиме за убудуће, предохрански – а заправо некритички-инфантилно – са себе скидају било какву конкретну одговорност при спровођењу „свете“ мисије потискивања и искорјењивања „ћаћизма“.

Унутар псеудополитичког назора усредиштеног дихотомије ћаци – антићаци, ствари су постављене тако, да као да је довољно изговорити ћаци, упирући притом прстом у некога или неке, и самим тиме се обрести на страни не само „истинитих“, већ и „непогрјешивих“, који се налазе усред борбе за правду и истину, насупрот злу и неправди. Истини за вољу, морална и метафизичка „гранична вриједност“ овога режима заиста је квинстенције неправде и зла, са свима одатле произлазећим посљедицама. Но из тога – ни логички, нити стварно – не слиједи нужно да се било какав облик порицања и проказивања ове канцерогене структуре дубинске окупације Србије обавезно мора наћи на суштински супротној страни, без икаквих структурних додирних тачака са проказаним.

Иако је основни modus operandi дисвалификатива ћаци културрасистички, постоји и његов секундарни комуникативнонормативни модалитет, који је у контексту унутарсрпске комуникације и важнији. Ријеч је о тоталитарноидеолошком жигосању свих неподржавалаца блокаде Универзитета, а не само присталица режима. Радикалним (про)блокаторима државног система образовања, ћацији су сви који их не подржавају, јер не постоји разборит начин образалагања антиполитичког и антикултуралног пројекта „ослобађања правосуђа“ уништавањем високог и осталог државног образовања. Дакле, милитантним једно(безу)умљем жели се имунизовати од потенцијалних приговора за иницијални цивилизацијски бесмисао и моралну лаж антинационалног пројекта блокаде Универзитета.

Зато, колико год да је режим ћацологије мањкав у когнитивно-рационалној равни, он силовито дјелује у емотивно-афективној, и то не само спрам оних који су тако означени, већ – и то је, чини се, важније – спрам њених корисника, јер она тако беспријекорно ослобађа од „терета“ мишљења, о другима, о себи, о читавој ситуацији у којој смо се нашли. Од баука „ћацизма“ гради се апсолутни унутрашњи непријатељ, а у предличју „апсолута“ све накнадне рефлексије су сувишне, неотребне, штетне, и, у ствари, представљају субверзивну појаву „квазиинтелектуалног ћацизма“, „резервну колону режима“ и сл. Крајње одредиште ове мисаоне инсуфицијенције, која, самозаогратањем патосом трагикомичне „моралне надмоћи“, иницијално и неповратно запада у сферу пуког идеолошког привида, јесте параноја. То је, уосталом, симптоматски очевидно у јавном говору неких од интелектуално посрнулих професорских ведета блокаде.

За њих, без икакве сумње, важи блокаторски си(идео)логизам: Ко не саблокира – тај је, нема никакве сумње, ћаци. А сумња, то је највећи „рушитељ блокада“, и – у њиховом систему параноје – савезник режима. Зато, намјесто унутрашњег оријенталца, што је прволик ћација, он сада дискурзивнопрактично као противник више фигурише хостилизовани, до крајности дехуманизовани политички неистомишљеник, јер ко не блокира – такав је позадински диктум овог, у основи другосрбијанског, конструкта – тај је получовјек, морално изрођен, нељудски биоотпад. Одатле, па до – да парафразирамо „оца хрватске нације“, Анта Старчевића – „накот зрелог за сјекиру“ – суштински и није потребан тако велики корак.

Александар Вучић и Милош Павловић Ћаци у „Ћациленду“

Звучи претјерано? Недавно је на једној групи, гдје би, макар по идеји, требало да се окупе интелигентни људи (њени чланови, ако ово буду читали, знаће о чему је ријеч) – један њен члан је написао да „не постоји неоправдан напад на ћација“. Дакле, свако насиље над ћацијем је оправдано, па утолико заправо, и није насиље, јер је у његов објект само ћаци, дакле ни-ко. Наиме, ћаци је онај ко не мисли, ко нема достојанства, ко није човјек. Тиме се прави кратки спој између булајићевско-драшковићевског крезавог „потчовјека“ и, у јакобинском стилу изумљеног, унутрашњег (неблокирајућег) непријатеља. С обзиром на први момент, сваки ћаци смије се опажати као социјални отпад (друго)србијанског друштва, који, сљедствено томе, треба бити „изрегулисан“ – на начине на који блокаторско-антићастички „ум“ нађе за сходно. Ако би се оваква позадина ћацологије даље развијала – а сигурно је да међу корисницма ћаци-дискурса, поред човјека којег имам у виду, има још оних који сматрају да је немогуће огријешити се о ћације, мада је, с друге стране, извјесно да многи (па и неки, макар према саморазумијевавњу, родољуби) користе ту „неријеч“, без свијести о њеним крајњим морално-практичним консеквенцијама – „ћацијевско питање“ треба бити ријешено искључиво по начелу социотехнолошке цјелисходности. Ћацијима, наиме, нико – што су освијестили само „еманциповани“, радикални блокатори – није дужан никакав људски обзир, према њима не постоје моралне дужности, нити обавезе. А за „ћацозборце“, ћацији, како рекосмо, нијесу само присталице криминално-антицивилизацијске СНПС-клике, већ сви „неантићацирајући“. Има ли потребе наглашавати да је апсолутно морално неприхватљиво бити поборник неке, резидуално „шестооктобристичке“ верзије „коначног рјешење ћацијевског питања“ – на кога год да се односи тај новопатентирани означитељ, па макар и на, још одвећ бројну, скупину несрећника која, однекуд, и даље може да подржава најгори запамћени режим у Србији – послије четири дахије. (За вријеме аустроугарске окупације дјеловала је војна администрација).

Но, након свега и упркос свему, и ти људи су наши суграђани и сународници, а не отпад који неко треба да одвезе, док би „терен“ преостао након обављања тог поступка, ваљало ваљда, подврћи процедури асанације. Наравно, ово није никакав позив за екскулпацију свих непочинстава изведених од 2012. (а ни прије те године, као и прије 2000) – а под директним окриљем актуалних „власти“. Борба против режима непомјаништва на сваки начин представља политичко-морални императив. Но моралне норме, поред осталога, служе да би се држало на памети – код оних који желе остати људима у нормативном смислу – шта НЕ СМИЈУ да чине, радећи на остварењу циљева које сматрају исправним. То, конкретно, значи да у борби за „бољу Србију“ није легитимно/допустиво/замисливо прибјегавати средству уклањања (комуникативном искључивању, моралном жигосању, најпослије, евентуално, и физичком одстрањењу) ћација. На сличан начин, зарад склањања с власти издајничко-психотично-криминалне креатуре, која је уништила све чега се докопала, не смије бити дозвољено уништавање српског система образовања. Цијена за удаљење с власти најгорега међу нама не смије бити онеписмењавање, културално посувраћење – најпослије ако ћемо се играти баш те малигне језичке игре: „ћацификовање“ дјеце и омладине, тј. будућности ове земље. Моралан човјек зна да му није допуштено било шта у слијеђењу исправних циљева.

Друштво које зна за морал, требало би да, према аналогији, исто тако зна да му није баш све дозвољено у борби против режима који је окупирао његову државу. Раширеност ћацологије, међутим, злокобно свједочи о томе да је знатан дио српског друштва – заслугом превасходно колосалног необразовања доброг дијела српске „интелектуалне елите“, укључујући нарочито ону универзитетску – преступио ту границу, и пошао путем вербалног грађанског рата. А стварни грађански ратови неријетко почињу као вербални. Тај вербални грађански је поодавно, још доста прије Надстрешнице, иницирао – да парафразирамо својевремено за Броза коришћену панегиричку формулу – управо „Најгори син нашега народа“, мада неки вјерују да је ипак у питању „допринос“ једне „народности“... Управо је та особа била она која је увела срамотану праксу јавног ниподаштавања, све до дискурзивно-моралног поништавања, свих својих политичких и друштвених противника, чак и само „несагласникā“. То се односило не само на њих персонално већ и на њихову политичку оријентација, па је тако посредно погађало анонимне масе, а временом све шире и шире слојеве становништва. По тој „логици“, „непријатељи Србије“ су сви они који су против њега, а то је – већ је неко вријеме многима, па, вјероватно и њему самоме, јасно – већина грађана Србије.

Ћацологија, дакле, на изокренут начин понавља АВ-овску дехуманизујућу, антиполитичку еристику, с тиме што је она доводи до крајности. Ако АВ своје нељубитеље „само“ дехуманизује – мада је на тој претпоставци увијек могуће отићи и даље, што је у неким случајевима он и чинио – заговорници тоталног диференцирања Србије, по линији апсолутне дисјункције између ћација и антићација, латентно, макар у равни политичкодискурзивно несвјеснога, заговарају свеобухватни и коначни обрачун с ћацијима. Утолико, ћацолошки дискурс потенцијално је аутогеноцидан.

Борци против „Првоћација“ и његових подржавалаца, реално, макар на изокренут начин, довршавају његово дјело, објективно су његови савезници, као што је, уосталом, и блокада државног Универзитета, а затим и државних школа, објективна значило колаборацију с АВ-овим, у рану јесен 2024. откривеним планом уништења државно високог образовања, од које он и његови прислужници, судећи по њиховим изјавама, ни до данас нијесу одустали. Слијеђење дискурзивне парадигме антићацологије, која у себи, у заметку, носи радикални, тоталитарни „социополитички програм“, заправо представља довршење АВ-овог квислиншког, хипердеструктивног пројекта уништавања Србије. Такав начин борбе против њега и његових „тековина“ – суштински, на метанивоу, ако би био доведен до краја, представљао би побједу његовог „принципа“. Да, звучи запањујуће, ,нарочито, претпостављам, заклетим борцима против „ћацизма“; али дијалектика зна бити дрска и неумољива дама...

А како се, да још на тренутак прихватимо овај праксеолошки штетни друштвени дискурс, заправо постаје ћаци, тј. необразована, неука, непросвијећена особа? Рецимо блокирањем себи школа и факултета – а то су чињенично радили не само дио студената, ученика и њихових наставника (који су у том погледу далеко најодговорнији) већ, суштински, и онај дио друштва који је подржавао ову сулудост. А онда, да би се од себе сакрило колико је то далеко од свега прихватљивога – изуми се социо-ментална „класа“ ћација, на коју се пренесу, поред осталога, и своји, актуални и потенцијални недостаци, оличени поред осталога и култур-политичким дадаизмом, осмишљеног ко зна гдје и ко зна од кога, блокирања, а по интенцији уништавања, универзитета, школа и уопште образовања и културе – не само као културалних установа већ и унутрашње култивисаности српског човјека. Телос овакве борбе против ћација – јесте побједа ћацизма. Насилни истјеривачи ћацизма нас утјерују у њега, односно функционално га петрификују.

(Аутор је професор Факултета политичких наука у Београду)