75 година живота и 50 година истраживачког рада професора Јована Б. Душанића
| Културна политика | |
75 година живота и 50 година истраживачког рада професора Јована Б. Душанића |
|
| субота, 13. септембар 2025. | |
|
Књигу су припремили и предговор написали професорови бивши студенти којима је он предавао крајем 70-их и почетком 80-их година ХХ века – Станко Станић, Рајко Томаш и Младен Иванић. Били су то најбољи студенти првих генерација који су завршили Економски факултет у Бањалуци и на њему остали као асистенти, а касније постали и једни од најугледнијих професора у полувековној историји овог факултета. Станко Станић је магистрирао на Економском факултету у Загребу и докторирао на Економском факултету у Сарајеву, а Рајко Томаш и Младен Иванић су то учинили на Економском факултету у Београду.
Поред универзитетског професорског посла који су обављали (Станко Станић –Економско-математички модели иЕконометрија, Рајко Томаш – Микроекономија, Макроекономија отворене привреде, Економска анализа и Економија јавног сектора, а Младен Иванић – Политичка економија и Економске доктрине) сваки од њих је постигао врхунске резултате и у другим доменима – Станко Станић у менаџерским универзитетским пословима, Рајко Томаш у научним истраживањима, а Младен Иванић на друштвено-политичком пољу.
РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА Живимо у времену када се економска наука своди на трагање за начинима повећања богатства, што, на први поглед, у условима брзог раста људске популације, може дјеловати изузетно хумана мисија. Међутим, када се детаљније сагледа структура онога што је предмет и што је резултат модерне економске науке, није тешко уочити да се она бави трагањем за начином повећања богатства власника капитала, односно, тражи начин да у датим условима богати постану још богатијим. Истина, ако су богати још богатији, и мрвице са њиховог стола су многобројније и веће. Напуштајући своје филозофско исходиште по коме економија успоставља правила коришћења ограничених ресурса како би људи боље живјели, модерна економска мисао своју мисију ограничила је углавном на увећање капитала и богатства његових власника. Иако ограниченост расположивих ресурса одређује димензије економске принуде, продубљивање јаза између богатих и сиромашних у свијету, али и у структури становништва великог броја земаља, не може се правдати економском принудом. Такође, ако и робну производњу прихватимо као нужност због ограничености ресурса, тиме се не може правдати да су многе ствари, као што је истина, правда, морал, достојанство и слично, у модерном свијету постале роба. Заводљива вјера генерација економиста да су дали допринос развоју економије ако су повећавали богатство богатих лако се може довести у сумњу само ако се исти проблем погледа са аспекта сиромашних. Злоупотребљавајући слободу тржишта, али и економске проблеме сиромашних, неолиберална идеологија ширила је подаништво цијелом планетом. Људи су почели прихватати да је праведно ако су једни сиромашни, а други богати, јер је то посљедица њихових способности. На другој страни, у исто вријеме, путем економске, а често и политичке и војне моћи, широм свијета прерасподјељивано је богатство у корист најбогатијих. Бавећи се економијом током нашег радног вијека, излагани смо искушењима да постанемо поданици неолибералног глобализма. Истина, нису сви утицаји неолиберализма и глобализације негативни. У протеклих 50-так година, у добу згуснуте историје, тешко се било одупријети искушењима либералних доктрина и, у окружењу нагомиланих економских проблема, избјећи компромисе са њима. Један од ријетких наших учитеља и људи који су нам служили за примјер, проф. др Јован Б. Душанић, био је досљедан у сумњи да ће неолиберализам и глобализација трајно усрећити човјечанство. Његово полазиште да економија мора имати и моралну страну, те његове критике тенденција у економској науци у свијету и код нас, стално су нас „тријезнили“ од опијума неолибералне идеологије. Поучност његовог приступа није се исцрпљивала само у домену економије, него много шире, као својеврсна животна филозофија која те подстиче да се бориш за своје идеје, али да, при томе, поштујеш другог, његова увјерења, осјећања и припадност и, што је изузетно важно, да увијек задржиш осјећај припадности своме роду и домовини. У његовом случају, ту би се могло додати и завичају. У знак поштовања према достојанственом ствараоцу и захвалности за све добре примјере истрајности којима је утицао и на наше људско и професионално сазријевање, одлучили смо се да под насловом „Професору у част“ приредимо текстове других аутора који су писали о радовима професора Јована Б. Душанића. Наш циљ није да се јавност само упозна са тим текстовима, него, прије свега, да њима илуструјемо погледе других на професионалне и моралне вриједности проф. др Јована Б. Душанића који је, пролазећи тешка искушења и изазове, очувао своје људско и професионално достојанство. Са његовим ставовима се може слагати или не слагати, његове животне принципе или његов однос према материјалном и духовном можете прихватити или одбацити, али у свакој прилици импресиван је достојанствен начин и упорност са којима их брани. * * *
Професор Јован Б. Душанић у свом континуираном, дугогодишњем научном раду остварио је запажене резултате у неколико области економске науке и у домену научне публицистике. До сада је у земљи и иностранству објавио преко 40 књига (од којих 32 из економије), од којих су многе имале по више издања, те на стотине текстова у часописима и зборницима радова са домаћих и међународних научних скупова. Из области економије треба истаћи: Економија постмодерне (4 издања), Бећарска економија (2 издања), те Доларска алхемија и казино економија. После одласка у пензију објављује књиге из историје ужег (Усорски крај) и ширег (Република Српска и БиХ) завичаја. Међу 10-ак ових књига истичу се: Срби Босне и Херцеговине у XIX веку – борба за слободу и уједињење (11 – једанаест издања), Утемељивачи Републике Српске – на прелазу из XIX у XX век (2 луксузна издања), Страдање у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића, те Бенјамин Калај – некрунисани краљ Босне.
- транзиција постсоцијалистичких земаља; - глобална економска криза и - неолиберализам као владајућа – мејнстрим – економска теорија. У наставку овог предговора настојаћемо образложити специфичност професоровог приступа анализи у ове три тематске цјелине, јер смо мишљења да је приступ Јована Б. Душанића свим овим питањима битно различит од владајућих (неолибералних) трендова у економској науци, који од економије покушавају да створе егзактну науку засновану на претпоставкама које имају мало чега заједничког са реалним животом и гдје се инсистира искључиво на себичним личним интересима. Он сматра да се у новом концепту економије морају уважавати, поред личних, и општи интереси, те да посебно треба инсистира на моралном приступу како би се економија вратила својим моралним основама, јер она у својој суштини представља прије моралну него егзактну науку.
У корист његових погледа, последњих година, иде и најновија историјска пракса, због чега је професор Душанићвременом придобио велики број истомишљеника, обезбиједио уважавање својих опонената и постао узор генерацијама студената и младих истраживача. * * * Професор Душанић је прве године транзиције постсоцијалистичких земаља могао да прати на примјеру Русије. У Москви ће (у коауторству са супругом Татјаном) објавити и један од првих факултетских уџбеника из економије транзиције (Экономикапереходного периода) на руском језику. Поред тога, у то вријеме и у Србији објављује преко 70 радова и осврта (у часописима Финансије, Економска политика, Пословни круг…) посвећених транзицији у Русији. Овим радовима желио је да читаоце упозори на погрешан транзициони модел заснован на Вашингтонском договору, (Washingtonconsensus– разрађен од ММФ-а, Свјетске банке, Министарства финансија САД и USAID-а ) који је имао катастрофалне посљедице у Русији 90-их година. По повратку у Србију, оштар је критичар економског програма (Програм радикалних економских реформи у СР Југославији) који је урадила група од 17 познатих економиста тадашње СРЈ (на челу са проф. др Љубомиром Маџаром), а који се базирао на неолибералномВашингтонском договору. Овај програм (познатији као: програм Г-17) ће званично као свој економски програм прихватити нове власти послије 2000. године. Умјесто да се посвете изградњиадекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавине права и стварању оптималнихуслова за конкуренцију и дугорочно одржив динамичан привредни раст, српски реформатори су, по мишљењу Јована Б. Душанића, акценат погрешно ставили на стабилизацију, либерализацију и приватизацију – који чине основне елементе Вашингтонског договора.
Указујући на погрешну теоријску (неолибералну) основу овог програма, професор Душанић издваја двије основне његове слабости: - радикализам економских реформи и повлачење државе из свих сфера економског живота, - замјена циља и средстава у стратегији реформи. Радикалним економским реформама створен је системски вакум у коме су старе структуре управљања биле брзо разрушене, а нове у међувремену нису створене, или су створене у релативно кратком временском периоду у коме не могу суштински да профункционишу. Уколико реформатори једноставно брзо разруше старе структуре, норме и ограничења како би смањили утицај државе, не узимајући у обзир да процес стварања нових захтијева много времена, онда се новостворене структуре и норме, по правилу, показују неефикаснијим. Стварање тржишних структура не може да се изврши преко ноћи, односно у релативно кратком временском периоду. То је дуготрајни процес и због тога није мудро вршити либерализацију и приватизацију које не би биле временски усклађене са таквим процесима. У противном, према професору Душанићу, добија се дивље тржиште које води криминализацији економског живота и може, у великој мери, успорити кретање привреде ка ефикасности и расту.
Теоретска разматрања поткрјепљују се и егзактним подацима о учинцима економских транзиција у Русији и Србији, а који дају за право тврдњи професора Душанића да економска политика вођена на бази таквог програма неминовно производи дефиците (буџетске, спољнотрговинске...) и државу води у дужничко ропство, а њене грађане у сиромаштво и безнађе. Душанић долази до закључка да Вашингтонски договор, на основу кога су вршене реформе, у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, којим јеСрбију (као и друге постсоцијалистичке земље) требало лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, прије свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља. * * * Професор Душанић глобалну економску кризу из 2008. године посматра као озбиљну системску кризу, која означава почетак завршнице једног историјски значајног хегемонистичког циклуса САД, који је свој успон започео у другој половини XIX вијека, а тријумф достигао са завршетком два свјетска рата у XX столећу. Свјетски ратови нису вођени на територији САД, а у њима су главни конкуренти привреде САД доживјели страховита материјална разарања. Током Другог свјетског рата САД су постале кредитор читавом свијету, који им је своје дугове отплаћивао златом, те се њиховом посједу нашло 70 одсто свјетских резерви злата.
Таква позиција долара омогућиће САД да увоз реалних ресурса (материјалних добара) из других земаља плаћа доларима које саме емитују. Тако смо, како констатује професор Душанић, дошли у ситуацију у којој се чинило да су САД, напокон, успјеле да пронађу „чаробну формулу“ за вишевјековне безуспјешне покушаје алхемичара да створе богатство ни из чега. Американци су сада могли једноставним штампањем долара да долазе до огромних реалних материјалних добара из цијелога свијета. За то је само требало обезбиједити тражњу за све већом количином долара. САД користе своју политичку, војну и економску силу како би шириле зону коришћења америчког долара, прије свега, преко нових актива трговања. Како је укупна количина материјалних актива ограничена, наступа период интензивног стварања нових актива с којима се тргује на финансијским тржиштима. Од последње четвртине прошлог стољећа брзо се шире нове финансијске активе – такозвани финансијски деривати или изведенехартије од вриједности (као што су фјучерси, опције, своп), чија се вриједност изводи (деривира) не само из вриједности материјалних (на примјер, сировина – нафте, метала, житарицаи слично) него и финансијских актива. Све више се губи веза између реалнихматеријалних актива и виртуелне трговине на финансијском тржишту која шпекулантима доноси огроман профит и они свој растући капитал поново улажу на финансијска тржишта гдје је профитабилност знатно већа него у реалном сектору економије. Међутим, улагања у виртуалну економију нису и не могу да буду мотори раста и не обезбјеђују стабилан и дугорочно одржив економски раст јер се у њој не ствара нова него исисава вриједност из реалног сектора.
До тога долази 2008. године, а антикризне мјере које су предузеле најразвијеније земље (прије свих САД, одакле се криза проширила на цио свијет) своде се на огромно (неколико хиљада милијарди долара) упумпавање свјежег новца, што ће имати „учинак сличан ономе који се постиже гашењем пожара бензином“. Због тога се „балон“ поново надувава што ће довести до његовог поновног пуцања и нове још озбиљније кризе. То ће, по ријечима професора Душанића, убрзати завршницу једног историјски значајног хегемонистичког циклуса САД, односно постепеног пада империје и глобалне прерасподјеле економске моћи од Запада ка Истоку, односно од САД ка Кини. * * * Професор Душанић је већ деценијама оштар критичар економског неолиберализма који је од 80-их година па све до глобалне кризе 2008. године, био неоспорна, а последње деценије још увијек владајућа економска теорија. Управо на питању неолиберализма најјасније се испољила једна од највећих врлина Јована Б. Душанића као економског теоретичара. Одликује га критичко и антидогматско мишљење, досљедно и континуирано довођење у питање тренутно владајуће – мејнстрим – теорије, односно преиспитивање и онога што се сматра неупитним и непроблематичним, те јасност и одважност у изрицању сопствених ставова и спремност да их убједљиво брани и када остаје, не само у мањини него и усамљен. Поред многих заједничких особина, разлика између класичноглиберализма и неолиберализма огледа се у томе што је либерализам био идеологија националне буржоазије која је била донекле укорјењена у сопственом народу, те није могла да буде потпуно индиферентна на социјалну заштиту сопственог народа. С друге стране, неолиберализам је идеологија транснационалне буржоазија, која није укорјењена у социјалним структурама националних друштава и формира посебно наднационално друштво – свјетску олигархију, која инсистира само на економској ефикасности и индиферентна је на праведност, достојанство, социјалну одговорност и слично, уочава Душанић. Неолиберализам се залаже за радикалније ограничавање улоге државе (смањење државних расхода и активног учешћа државе у привреди, као и ограничавање државног регулисања тржишта), те игнорише било какву националну особеност, социјалну одговорност, морал и етичке принципе. Савремена верзија либерализма – неолиберализам заснива се на вриједностима класичног либералног капитализма. И даље се вјерује у апсолутну ефикасност невидљиве руке тржишта, тј. саморегулишућегlaissez-faire тржишта, пошто тобоженевидљива рука све поставља на своје мјесто и доводи до тога да сваки појединац, водећи рачуна о својим интересима, истовремено доприноси благостању за све. Често се наводи тврдња Адама Смита како хљеб добијамо, не благодарећи доброти пекара, него захваљујући његовој жељи за зарадом, а наша ситост само је узгредан производ пекарове похлепе. Због тога човјек који слиједи своје личне интересе, често на тај начин боље служи интересима друштва, него онај који свјесно настоји да то чини. Тако се невјероватном алхемијом ниски мотиви и лоше људске особине претварају у врлине и користе за постизање високих циљева и општег добра. Неолиберализам полази од претпоставки да постоји слободна конкуренција,да економски субјекти располажу пуним информацијама, да су усредсређени на максимизирање сопствене корисности и да доносе рационалне одлуке. Међутим, економска реалност се битно разликује од оваквих, вјештачки формулисаних претпоставки. Умјесто слободне конкуренције у стварности, по правилу, имамо олигополе, економски субјекти не располажу пуним информацијама и одлуке доносе, углавном, на бази непотпуних и асиметричних информација. Веома је поједностављена и далека од стварности и претпоставка по којој је човјек искључиво усредсређен на максимизирање сопствене корисности и да увијек доноси апсолутно рационалне одлуке. Међутим, човек није само рационално биће који се руководи искључиво егоистичним економским интересима, него у његовом понашању велику улогу играју и други мотиви као: љубав, вјера, алтруизам, праведност, навике, обичаји и слично. Према професору Душанићу, проблем савремене економске науке лежи и у упорним настојањима да она од друштвене постане егзактна наука, то јест да буде постављена на истим принципима као и математика. Умјесто да се математика користи за рјешавање економских проблема, много је једноставнијеекономске претпоставке вјештачки формулисати тако да омогућавају математичко рјешење. Полазећи од вјештачки формулисаних претпоставки које у реалности не постоје, умногоме се поједностављује математичко моделирање и омогућава лакше доказивање унапријед постављене хипотезе, који се проглашавају економским аксиомима које не смијемо доводити у сумњу.С друге стране, тако добијени научни докази користе се за дефинисање жељене економске политике. * * * Када се говори о професору Душанићу, неопходно је похвалити и његов полемички дух и антидогматски приступ. Послије избијања глобалне економске кризе и катастрофалних резултата прве деценије транзиције у Србији, у Академији економских наука (АЕН) је прихваћена расправа о неолиберализму. Прва расправа одржана је 2011. године, а наредних година су одржане још четири расправе (поред АЕН, суорганизатори су били Научно друштво економиста Србије и Економски факултет у Београду) на којима је вођена расправа између два доктринарно супростављена блока – присталица и противника (нео)либерализма. Како је написао, предсједник Академије економских наука, Љубомир Маџар „ова конфротација је по свој прилици најдубља и најдалекосежнија у комплексу економске мисли у Србији“. У предговору за материјале са једне од расправа он пише да је „ово четврти по реду зборник са резултатима научних скупова које је организовала АЕН на тему вероватно највеће научне и политичко-филозофске контраверзе нашег времена – однос између либералних и антилибералних определења у институционалном уређењу привреде и темељним елементима организације свеколиког друштвеног живота“. На крају предговора Љубомир Маџар пише да ће овај зборник„остати као вредносведочанство о заступљености идеја и нормативних определења која су на нашим просторима у датом времену преовладавала. Увид у конфигурацију идеја и нормативних концепата увек је истраживачки занимљив и научно релевантан. Поред осталог и зато што идеје, колико год да су у неким (не)приликама скрајнуте и маргинализоване, продукују известан, па макар био и скроман, утицај на реална кретања. Они који та кретања желе да разумеју, мораће и тај сложени конгломерат да узму у обзир. А овај зборник, као и они претходни, моћи ће у том прегнућу много да допринесе и добро да послужи“. На овим расправама ова два конфронтирана доктринарна блока предводили су Љубомир Маџар и Јован Б. Душанић, велике ерудите и врсни полемичари. Међу њима је вођена изразито жустра и бескомпромисна борба мишљења, али су упркос томе задржали академски ниво полемике, те међусобно уважавање. Као илустрација томе, могу да послуже посвете на књигама Љубомира Маџара које је поклонио Јовану Б. Душанићу: „Свом политичком неистомишљенику, идеолошком опоненту и трајном полемичару Јовану Душанићу – човеку у вези са којим се људска раван јасно одвојила од полемичке и који ме је толико пута уверио у искрено пријатељствои чојство високо дигнуто изнад наших професионалних размирица.“ Љубо Маџар(књига: Мој обрачун са њима). На књизи Либерали и они други – алтернатива која то није је следећа посвета: „Драгом Јови Душанићу који ми се увек доимао као персонификација људскости и честитости. Ни у највећем жару полемике нисам могао да не будем фасциниран његовим блиставим стилом и раскошном лексиком. У теби се, Јово, препознаје крај који је дао неке од наших најбољих писаца.“ Љубо Маџар Ове двије посвете на књигама које је написао професор Маџар, човјек којег због посвећености економској науци једнако, у моралном и академском смислу, цијене и сљедбеници али и опоненти, говоре много више од куртоазног колегијалног обраћања о Јовану Б. Душанићу, његовом угледу у стручној јавности, моралним врлинама и значају идеја које заступа. * * *
У претходним образложењима углавном смо се ослањали на радове професора Душанића из области економије што је и разумљиво с обзиром на нашу професионалну орјентацију. Међутим, то не значи да су његови радови из научне публицистике мање вриједни или методолошки недоречени. Напротив, професор Душанић је својим радовима о готово заборављеним или недовољно истраженим историјским догађајима и занемареној историјској грађи придобио велику пажњу јавности која, углавном, благонаклоно гледа на његов публицистички рад. При томе, професор Душанић признаје да се не бави архивским истраживањима нити примарним историјским изворима, али се ослања на провјерене историјске чињенице као полазиште. То је пут, како примјећује наш угледни политолог Ненад Кецмановић, који налазе његова дјела „до савременепроређене читалачке публике и представљају изузетак по тиражу и броју поновљених издања. Оне су више од публицистике, али не мање од науке, нека врста научне публицистике, неретко бестселери“ (Политика, 13. 05. 2025). Душанићев метод научне публицистике Никола Маринковић, угледни књижевни критичар, оцјењује као „јасан, приступачан и документован начин“ изражавања. Такође, он посебно истиче врло важну поруку публицистичких дијела професора Душанића „да прошлост није завршена прича“ јер „она траје кроз институције, културу и колективну свест“. У публицистичким дјелима професор Душанић наглашава постојање процеса дугог трајања чије је идентификовање кључ разумијевања савремених друштвених тенденција. Говорећи о Душанићевој књизи „Бенјамин Калај – некрунисани краљ Босне“, можда је Маринковић управо дао најцјеловитију поруку Душанићевих публицистичких радова закључујући да „ово није само књига о историји. Ово је и књига упозорења, али и позив на истрајност, памћење и разумевање сопствених корена“. Животни пут професора Душанића научио га је истрајности. Временом, истрајност је постала његов начин дјеловања у свим приликама. Искуство га је научило да вјеровање да остварење идеја које сматраш исправним и стрпљив рад да се оне остваре долази на крају као награда. Како сам каже: „Чврсто верујем да уколико су нам побуде чисте и ако смо убеђени у исправност онога што јавно заступамо и за што се боримо, то треба да чинимо без обзира на то колико смо у томе усамљени или имамо мали број истомишљеника“. Вјероватно мали број људи зна детаље о улози професора Душанића у реафирмацији идеје о изградњи Руско-српске цркве (Храм Преображења Господњег, реплика храма Чуда Архангела Михаила изграђеног средином XIV вијека у Московском Кремљу) у Бањалуци. Прича о Храму је вјеродостојна илустрација Душанићеве вјере да пут до боље будућности води преко истрајности, памћења и разумијевања сопствених корјена. У Завичајној трилогији (Прибинић – место у Републици Српској, Хроника српског села у Босни, Летопис српске породице из Босне) професор Душанић је објавио и писмо протојереј-ставрофора Стевана К. Душанића (1866-1957) које је било (19.10.1956) званично упућено Преосвећеном архиепископу бањалучко-бихаћком Василију (Костићу). У том писму прота Стеван К. Душанић предлаже да се у Бањалуци, у знак захвалности српског народа Русији и њеном последњем цару, „подигне црква – манастир на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела у име светих славјанских мученика Николаја Другог и његове породице Романов, који 1914. године ступише у рат, те у граду Јекатерингбургу дадоше своје мученичке животе за спас и слободу српског народа“. Професор Душанић је Епископу бањалучком, господину Јефрему, поклонио књигу Прибинић – место у Републици Српској (2006) и указао на писмо које је упућено Бањалучкој епархији прије пола вијека, те предложио да се ова идеја актуелизује и у наше вријеме реализује. И управо на мјесту које је предложио прота Стеван К. Душанић већ се назиру контуре велелијепног храма који ће у Бањалуку донијети љепоту древноруске црквене архитектуре. * * * Проф. др Јован Душанић је образован економиста, влада теоријским корпусом модерне економске теорије и економске мисли, али су његове књиге и чланци карактеристични по мултидисциплинарном приступу, у коме осим економије, постоји анализа и широко упућивање на референце из области филозофије, социологије, политичке теорије и историје. Управо на његовом примјеру се најбоље потврђује, како је примијетио колега Бојан Димитријевић, тачност сумње Џона Стјуарта Мила да неко може бити велики економист ако је само економиста. Оно што фасцинира читаоца и што заслужује сваку похвалу, јесте Душанићева ерудиција, детаљно праћење и познавање свега што се у посљедњих 30-так година дешава на плану свјетске теоријске мисли у економији и економској политици, свјежина података којима располаже, обиље емпиријских чињеница којима поткрјепљује своје тврдње и непрестано ажурирање и дописивање својих чланака, критика и књига у којима одговорно и досљедно анализира економску стварност Србије, Европске Уније и међународних економских односа. Све што смо до сада написали јасно показује да је професор Душанић, не само педантан и темељан истраживач кога одликује изузетно мајсторство, одговорност и интелектуално поштење, него и личност огромног моралног интегритета и изванредних људских особина који својим примјером показује да је могуће сачувати нормалан лични однос и са онима са којима се, по много чему, не слажете. То је нарочито важно у овим временима искључивости и нетолерантности. Приређивачи: Академик проф. др Рајко Томаш Проф. др Станко Станић Проф. др Младен Иванић |
Недавно је (7. јул) професор Јован Б. Душанић напунио 75 година живота и тим поводом је бањалучки издавач СКПД „Просвјета“ објавиодвотому књигу (Професору у част – Јован Б. Душанић,75 година живота и 50 година истраживачког рада) у којој су текстови других аутора (излагања са округлих столова, рецензије, осврти, промоције, прикази, полемике…) раније публиковани, а сада сакупљени и објављени у два тома. У првом тому су текстови 35 аутора који су писали о економским, а у другом 22 аутора који су расправљали о радовима из научне публицистике Јована Б. Душанића.
Станко Станић је функцију декана Економског факултета обављао 12 година (од 1998. до 2006, те од 2016. до 2020), а ректор Универзитета био је целу деценију (од 2006. до 2016). Рајко Томаш изабран је 2015. за дописног, а 2021. године за редовног члана Академије наука и уметности Републике Српске. Младен Иванић је у раној младости три године (1988-1991) био члан Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, а 1999. године основао је Партију демократског прогреса и био први председник (после тога од 2015. године је њен почасни председник). Био је председник Владе Републике Српске (2001-2003), министар иностраних послова у 
Монетарна економија и банкарство представљају предмет његовог научног интересовања. У овој области је завршио послиједипломске студије, одбранио магистарски рад и докторску дисертацију, те објавио радове који су га сврстали у ред респектабилних познавалаца ове области и омогућили му избор у највиша универзитетска звања. Бавећи се монетарном економијом, облашћу која захтијева велику моћ апстраховања појава и тенденција, те моћ синтетизовања идеја да би се дошло до логичног закључка, Јован Б. Душанић је изградио специфичан осјећај за анализу друштвених појава, префињен метод критичког расуђивањима о тенденцијама економских односа и систем рационалног закључивања о резултатима и посљедицама. Тиме је поставио властиту платформу у избору тема, метода и предмета истраживања. Полазећи од ње, остварио је запажен опус научних и стручних радова који су постали незаобилазни у истраживању, посебно, три области:
Професор Душанић је први, а годинама је био и једини критичар економске транзиције у Србији. Свјетску економску кризу из 2008. године објашњава на један сасвим нов и оргиналан начин, те је најдоследнији наш критичар неолиберализма. Он на веома аргументован и убједљив начин доказује да се теоријски корјени неуспјеха транзиције постсоцијалистичких земаља, али и глобалне кризе налазе у неолиберализму. Јован Б. Душанић не остаје само на критици него у свим својим радовима, у исто вријеме, доказује да алтернативе постоје, а предлагана конкретна рјешења увијек су у функцији борбе за општедруштвени прогрес.
Стабилизација се, углавном, свела на стабилан курс динара, тачније политику прецијењеног курса домаће валуте која поскупљује нашу робу на иностраном тржишту и дестимулише извоз, а подстиче увоз пошто страна роба постаје јефтинија. У таквој ситуацији скоро да било какав извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикална либерализација трговинекоја је спроведена допринијела је додатном гушењу домаће производње пошто је просјечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења. Стабилизација и либерализација су довели до гушењем домаће производње и обарања вриједности предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по изузетно ниским цијенама, па су, добрим дијелом, у праву и они који говоре о распродаји државне имовине. Поред тога, приходи остварени продајом предузећа углавном се не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.
Други важан недостатак јесте замјена циља и средстава стратегије реформисања привреде која води деформацији саме стратегије и недовољном схватању њеног дејства на реалну економију. Стабилна финансијска ситуација, ниска инфлација, стабилан девизни курс, приватизација и либерализација привреде, само су средства економске стратегије, а не циљеви сами по себи. Једноставно речено, финансијска стабилизација, либерализација привреде и приватизација треба да буду средства за остварење циљева економских реформи. Међутим, они су разматрани као показатељи успјеха реформи, а не као претпоставке за остварење фундаменталних циљева.
САД постају хегемонистичка сила на војном, политичком и економском пољу и такву позицију одмах користе за изградњу послијератне архитектуре новог свјетског економског поретка, у коме је америчка национална новчана јединица, долар, постао свјетски новац. Када је та одлука донијета (1944. на конференцији у Бретон Вудсу), САД су на себе преузеле обавезу да гарантују конвертибилност долара у злато (35 долара за једну унцу злата). Убрзо послије тога (1971) САД једностраноукидају конвертибилност долара за злато.Папир је замијениозлато, тачније долар одштампан на папиру (без реалногпокрића) и даље је опстао као свјетски новац јер су то САД,због своје економске, политичке и војне моћи, могле да наметну осталима.
На шпекулативним операцијама, практично „из ваздуха“, како уочава професор Душанић, створена је маса финансијских актива, која је по вриједности неколико пута већа од укупне вриједности реалног сектора економије. Док смо крајем деведесетих година прошлог вијека имали тржиште финансијских деривата од око 80 милијарди долара, оно је 2008. године нарасло изнад 800.000 милијарди (пораст од 10.000 пута). У исто вријеме, укупан свјетски бруто производ износио око 65.000 милијарди долара. Разлика између реалне и виртуелне економије се стално повећавала и све више надувавала „балон“ и било је само питање времена када ће доћи до његовог пуцања, што ће довести до економске кризе.