Postavlja se pitanje, šta je predmet ovih usmenih i netranspartenih sporazuma između Vučića i Tačija, posebno poslednjeg koji po svemu sudeći zaključen u Briselu 3.7.2017. Po svemu sudeći, ili prema Vučićevim rečima, radi se prelasku sa "određenih tema" na  "suštinske stvari" ili na  "perpektivu naših odnosa za godinu, dve ili pet".

Glasovi koje je Aleksandar Vučić dobio od Srba sa Kosova (ukoliko je do njih došlo na legalan način) su najskupljii i najjeftiniji u isto vreme. Najskuplji jer govore da Srbi sa Kosova ne žele da izgube vezu sa Srbijom, koja je sve tanja nakon Briselskog sporazuma. Iz istog razloga su i najjeftiniji – najlakše je uceniti onoga ko ima malo da može ostati i bez toga.

Onda svi kažu „nikako, nikako, taj je Subjekat toliko strašan, taj lično ubija, vozika se gradom u svojim belim džipovima i puca kroz prozor, ni reč o njemu – taj rukama davi…“ I sve tako.

Istina je da je ovo jedna prljava igra vlasti i da se radi o bezobzirnoj zloupotrebni najvažnijih bezbednosnih službi u zemlji kako bi se oznakom državna tajna zaštitila izdaja koju ova vlast konstantno sprovodi na Kosovu i Metohiji.

Pitanje: ako je Briselski sporazum toliko državotvoran (i to 5:0 toliko) što bi Albanci formirali zajednicu srpskih opština? Zar i nije prirodno da je formiraju Srbi, a koliko me sećanje služi Srbi koji su pre tri godine to predlagali su bili prokaženi kao protivnici evropske perspektive. 

Srpska javnost se dan-danas seća trijumfalističke izjave Marka Đurića posle potpisivanja još jednog paketa skandaloznih sporazuma u Briselu u avgustu 2015. god. o „pobedi Srbije 5:0“. Malo ko, međutim, zna na šta se tačno ta „pobeda“ odnosila, i za šta se uopšte naša vlast u Briselu „izborila“. 

Evropska komisija u svom izveštaju za 2015. godinu ističe problem zločina iz mržnje nad srpskim stanovništvom posebno u zapadnom delu Kosova i Metohije i zbog toga preporučuje da kosovska policija i sudstvo moraju da utvrde šta podstiče međuetničke sukobe.

 Spomenik je postavljen tako da knez zakrivljenim prstom pokazuje, barem po autorima ove umotvorine, prema Gazimestanu. Komšije to tumače da nam Lazar pokazuje prema Prištini, poručujući gde nam je glavni grad. Meni lino izgleda da pokazuje na obližnju poslastičarnicu i ko da kaže: „E tu je najbolja boza“!.

Na kraju, iz zla povoda, možda je začeto i nešto dobro, nešto što je odavno trebalo da postoji a nije – stalni dijalog između izmučene, zapostavljene ali, pokazalo se, ipak vitalne srpske akademske zajednice na Kosovu i Metohiji i predstavnika njene države. Nadamo se, u cilju jačanja a ne slabljenja i isporuke Univerziteta, postojećim vlastima nepostojeće države Kosovo.