Крај уставног нехаја самозваног победника над револуцијом или зашто се у Срба нико посебно не узбуђује што се Устав свакодневно гази

Студенти у (негдашњој) блокади су, сажето исказано речником владајућих, антидржавни елемент. Добијају новац споља и изнутра да би протествовали (парафразирам председника Републике). Студенти месецима спроводе обојену револуцију – а не неку нормалну – да би њега срушили, али он је победио и прича о обојеној револуцији је одавно завршена само што блокадери то нису разумели и видели (парафразирам истог). Разумеће они то, ако не пре, кад прочитају његову неисписану књигу (sic!). А можда и мало раније и нешто другачије, после изборне победе обојених револуционара рецимо, коју им после победничког дана власт „халали“.

Ако је кроћење студентарије још увек под упитником – док не изађе књига или не сврше избори – једна друга политичка аномалија, немерљиво штетна, наставља да живи несметано. Нико се у Срба посебно не узбуђује због тога што се Устав свакодневно гази, попут каквог отирача блатњаве обуће владајућих, а посебно председника нам. Свеприсутни нехај за оно што у Уставу стоји, обично је за друштво, историјски, имао високу цену. А за власт прескупу.

Ако је кроћење студентарије још увек под упитником – док не изађе књига или не сврше избори – једна друга политичка аномалија, немерљиво штетна, наставља да живи несметано. Нико се у Срба посебно не узбуђује због тога што се Устав свакодневно гази, попут каквог отирача блатњаве обуће владајућих, а посебно председника нам

Када је, ономад, књаз Милош (за Османлије коџа – велики) дао Србљима (Ј. С. Поповић) прву „конштитуцију“ Сретењску (1835) – скоро то прослависмо одвојено, власт и студенти – не беше воља његова, попут кавог просвећеног апсолутисте. Друго је на ствари било, коџа се смањио, притиснут сталним бунама народним против његове владавине ненародне. На крају је морао, не би ли умирио и Милетину буну, народу устав „даривати“. Али, видевши да по конштитуцији не зна нити може владати, он је чим пре одбаци, уз наговор и подршку ондашњих деспотских царевина – православне, исламске и католичке. Но, ствари нису више могле назад, само је питање хитајућег времена било хоће ли коџа и сви му Обреновићи преко реке или под земљу. Схватише озбиљност уставне кризе па беше прво.

Верујем да је ова повесна прича углавном знана владаоцу овдашњем, као што је и оним ранијим била. Али зачудо, он се понаша као да за највиши закон никад ни чуо није. Зна он да има, још увек, ослонац у силама великим (САД, ЕУ, Кина, Русија) као да је некакав сушти владар-конституционалиста, али зна и да је то тако јер ове неки интерес имају (као и силе у Милошево време). Насупрот томе, Србија за ломљење Устава никаквог интереса нема, већ само штету, непроцењиву.

Где је све то Устав гажен, нити памтимо, нити би на овај папир стало па да се и сетимо. Али да ипак пробамо осврнути се на највеће уставне флеке. Дошли су, они, есенсовци, 2012. године на крилима српства калемљеног „јевропејством“ и никако не би да оду, до дана данашњег. Већ прве године предаше српски део Косова, у Бриселу, да ни трепнули нису шта то у Уставу о Космету пише. Французи би рекли велеиздаја (haute trahison), а можда би чак и гиљотина (guillotine) радила. Такву велеиздају би да – у Срба невиђеним договором (Курти-Вучић), још од коџиног поклона Карађорђеве главе Турцима – заокруже поклањањем или гашењем Универзитета у Косовској Митровици. Ево, баш ових дана.

 Већ прве године предаше српски део Косова, у Бриселу, да ни трепнули нису шта то у Уставу о Космету пише. Французи би рекли велеиздаја (haute trahison), а можда би чак и гиљотина (guillotine) радила.

Поред овог највећег, ни остала, свакодневна, ниподаштавања Устава од стране председника Републике не могу бити некажњена: отимање суверености од народа (чл. 2 Устава), игнорисање начелâ владавине права и поделе власти (чл. 3 и 4) – у пракси је закон оно што ја кажем, ја сам шеф Влади и ја ћу отерати (сменити) судије и тужиоце јер се коцкају са противзаконитим деловањем (парафразирам). Да све буде под контролом ауторитарности, његова странка је одавно „прогутала“ државу, супротно чл. 5 Устава. На сцени је, ко гледа, популистичко-рекламерска неуставност манипулацијом страних улагања, иако председник Републике нема ни једну привредну надлежност.

Као друштво, као некаква целина и заједница, ударили смо о дно и у талогу само је младост студентска остала као нада за нови удах ваздуха. Ма да, знамо сви да није бивало да студенти воде државу, али јачих, паметнијих и честитијих, револуционара, просто у нас више нама

Он – самом својом харизмом, провиђењем и генијалношћу – одлучује о буџету, коме више а коме мање, о сајмовима, роботима, војсци и полицији, о спорту српском и звездашком (преко кумова и пријатеља, разних Кокеза и Терзића), о универзитету па чак и о култури, да ли радикалској (sic!). Само још студенти, и мањи део професора им, слободно дишу и боре се за Устав у овој новој салазаранској аутократији (Estado Novo).

Иако зна да живи у ненормалији од државе, разуман човек се ипак плаши дана после, када Устав оживи, стане на правну снагу, а ови оду. Зебе барем онолико колики носи страх од тога да се ова канцерогена државна карикатура одржи. Али једном се пресећи мора. Као друштво, као некаква целина и заједница, ударили смо о дно и у талогу само је младост студентска остала као нада за нови удах ваздуха. Ма да, знамо сви да није бивало да студенти воде државу, али јачих, паметнијих и честитијих, револуционара, просто у нас више нама. Нека буде што бити не може (П. П. Њ).