Očigledno je da u ovom trenutku vlast zaista „može šta hoće“. Ali nije sasvim izvesno da li će moći i dokle hoće. Zapravo, ono što u svemu ovome najviše iritira jeste elementarno vređanje inteligencije i jedna sveopšta tabloidizacija i infantilizacija – da ne kažemo, „kimdžongunizacija“ – političkog života

U dosadašnjem toku ovog tzv. „dijaloga o Kosovu“  najneumesnija, najlicemernija i ubedljivo najogavnija jeste tendencija da se svi oni koji nisu apriori ubeđeni u potrebu brze i totalne kapitulacije automatski sumnjiče da „pozivaju na rat i krvoproliće“. 

Gde je Vidovdan, tu je negde uvek i priča o herojstvu, žrtvi i izdaji. Knjige kažu da je Vuk Branković, po svoj prilici, neopravdano optužen za izdaju u Kosovskoj bici. Nažalost, u ovoj aktuelnoj borbi za Kosovo takva greška teško da se može potkrasti. 

I šta posle svega treba da misle obični građani, ili, na primer,ti bezbrojni „strani investitori“ koji, navodno, hrle da ulažu u Srbiju –  zemlju u kojoj svako malo neko priprema državni udar i/ili atentat na premijera? Ili, pak, u kojoj premijer lično (ili neko u njegovo ime) režira „atentate“ radi preuzimanja institucija i postizanja nekih političkih ciljeva.

Je li “lud“, ili nije? Nemam pojma. A i ne zanima me. Ovo nije psihijatrijski glasnik, već politički portal i politička analiza. A politika mu je svakako štetna i opasna, i način vladavine destruktivan, dugoročno neodrživ i autoritativan, sa tendencijom pogoršanja – i u tom smislu, nesumnjivo „ludački“.