Kada gotovo prepolovite cenzus i opet ga ne pređe niko od kakave-takve opozicije, to onda više nije – ili nije samo – problem te opozicije, nego i simptom uveliko urušenog političkog sistema. Vučić to, naravno, veoma dobro zna, iako to, razume se, nikada neće priznati

Vučić naizgled kao da je prebrinuo sve svoje neposredne brige. Ostaje mu još „samo“ problem izlaznosti, odnosno očigledno nepostojanje bilo kakvog izbornog entuzijazma u društvu i niska izborna motivacija kod velikog dela građana, koje sada treba nekako ubediti da je (ponovo!) reč o „sudbinskim“ izborima, na kojima će trčati „svi protiv jednog“. Iako, pošteno, govoreći, na njima protiv NjEGA neće trčati bukvalno niko

Smatram da je neophodno i celishodno dati određeni tajm aut društvu u celini da se koliko-toliko vrati u normalne tokove, uključujući tu i politički život odnosno političke i izborne aktivnosti

Šteta je već napravljena onim početnim bagatelisanjem i potcenjivanjem problema od strane nekih stručnjaka, predstavnika vlasti i vlastima bliskih medija („nikad smešniji virus“, „opasnost manja od običnog gripa“, „ne pogađa žene“, „idite u šoping u Milano“). A sada postoji opasnost da klatno ode na drugu stranu, tj. u neku vrstu panike

Ja sam često u dilemi, ja čak nisam ni odlučio da izlazim na izbore, ja sam rekao da želim da izađem na izbore. Problem je samo u tome što ja ne verujem u razloge za bojkot, bar one koji se navode