Зоран Пановић: Не треба имати илузија да постоје реформске снаге унутар власти које би могле да промене систем изнутра. Једном се мора схватити да лидери треба да буду председници опозиционих странака - све друго је замајавање

Трагедија Србије је у томе што избори никакву кризу не могу да реше, већ могу да буду само легитимацијска полуга и за власт и за оне који претендују да преузму власт, каже програмски директор Демостата Зоран Пановић.

Он је у серијалу Квака 23 Новинске агенције ФоНет рекао да би у оваквој атмосфери избори на свим нивоима били врло неизвестан подухват за све актере.

Како наводи, и сада се показује једна врста правилности коју Демостат у континуитету уочава у истраживањима – да хомогеној, организационо и логистички јакој власти може да парира само јединствен и снажан опозициони фронт.

”Да су колоне добре, и Вучић би их имао. Али Вучић додаје колоне опозицији, а своју праву колону не дели на друге колоне”, наглашава он.

Пановић примећује и да опозициона јавност, због свог антипартизма који разара политичку сцену „као сумпорна киселина“, сада у судијама и тужиоцима за организовани криминал тражи нове лидере, као што је некада лидере тражила у омбудсманима или заштитницима грађана.

„Овде се једном мора схватити да лидери треба да буду председници политичких партија опозиције. Онај ко је председник најјаче опозиционе партије – то је сутрашњи премијер или председник државе. Све друго је замајавање“.

Опозицији треба председник, председништво, неки главни одбор и да се све сведе у мере реалне политике

По њему, опозицији треба председник, председништво, неки главни одбор и да се све сведе у мере реалне политике.

”Када будете видели неки велики протест на којем ће се подићи страначке заставе – и када ће неке друге заставе да се спусте – можда ће бити наде да се поврати вишепартијски систем у Србији“.

Пановић даље оцењује да напредњаци желе државу у којој се једино они питају, што је „синдром ауторитарне власти“. Због тога, како каже, овај режим не може да се реформише.

„Када би, на пример, у изборном процесу или правосудном систему дошло до реформи како би се макар формално испунило оно што тражи Европска унија, то би значило да се режим реформисао. Али он по својој природи не може да се реформише – ако би се реформисао, урушио би се”, тврди он и додаје да не треба имати илузија да постоје реформске снаге унутар власти које би могле да промене систем изнутра.

Осврћући се на одлазак министра Николе Селаковића у Тужилаштво за организовани криминал, Пановић оцењује да оно што се тамо могло чути показује како власт доживљава политички и правни систем.

То се, по њему, види и по позицији самог Селаковића: „Био је министар за рад и борачка питања, па министар спољних послова, па министар правде, сада је министар културе; сутра може да буде министар одбране. Као што и садашњи министар одбране или министар полиције могу да постану министри културе. Једноставно – готово да је небитно ко ће где бити, јер се зна како функционише систем и како функционише држава.“

У том контексту, подсећа на „бомбашки процес“ 1928. у Загребу, када је пред краљевским судом Јосип Броз рекао да не признаје тај суд, већ само суд своје партије.

„Подела власти једноставно није логична у оваквом систему“, закључује Зоран Пановић у разговору за ФоНет.

(Н1)