Зоран Ћирјаковић: Параде нетрпељивости

Некада у политици није могуће донети добру одлуку. Али одлучивши да ове године не дозволи одржавање Параде поноса и „пратећих” скупова, Влада Србије је донела најмање лошу одлуку.

Ипак, њоме неће бити задовољне две групе људи. Многи с разлогом незадовољни грађани нису у стању да виде изворе туђих фрустрација и бесова. Наше сопствене муке и понижења увек нам делују као највећи.

Други извор незадовољства, чини се, долази од активиста који верују да ће њима бити боље само ако свима осталима буде много горе. Таквих људи има на рубовима обе половине дубоко подељене српске политичке сцене.

Није реч о лажној симетрији. Ултранационалистички екстремисти и милитантни хулигани имају и неочекиване „савезнике”. Уместо једне параде која слави љубав и толеранцију, добили смо две параде нетрпељивости и саможивости.

Популарне друштвене мреже пуне су увреда и мржње. Они који ликују, као и они који жале због забране, склони су да грађане с којима се не слажу представе као нељуде или их вежу за највеће европске бауке. Тако једни говоре о непоправљивом „србистану”, а други помињу наметнути „педеристан”.

Није реч само о порасту екстремизма већ и о све већем броју незадовољника који траже права без одговорности. Слепо инсистирање на „мојим” правима „по сваку цену”, нажалост, није само саможиво, већ може бити антидемократско, разарајуће. То треба имати у виду и када размишљамо зашто је одржавање парада поноса у просперитетним и стабилним европским земљама тек недавно постало могуће.

Ни тамо није била реч само о широко раширеној хомофобији. Страх од угрожавања друштвене стабилности и демократског развоја био је један од главних разлога што су западне земље дуго оклевале да својим грађанима дају нека од елементарних грађанских права и зашто су хомосексуалци по правилу били последња „аутохтона” мањина која их је добијала.

Штавише, чак и данас у 19 америчких савезних држава запослени може легално да добије отказ само зато што је геј. Сексуални односи између особа истог пола у великим деловима САД били су илегални све до 1997. године, када су последњи пут на суд изведена двојица мушкараца због љубави унутар (своја) „четири зида”.

Када се промена коначно деси, лако је заборавити колико је трновит био пут до ње и зашто је било толико тешко постићи чак и минимум друштвеног консензуса. Још је лакше превидети да је и другима тешко да живе живот достојан човека и буду поносни.

Идентитетско слепило овде је посебно изражено када је реч о губитницима транзиције, масама чије су муке представљене као цена „бољег живота” и „напретка”, па многима одавно делују као нормално и очекивано, редовно стање. Они који су незапослени и животаре од данас до сутра јесу већина у Србији, али то њихове патње и понижења не чини ништа мањим од оних с којима се сусреће оклеветана хомосексуална мањина.

Односи Србије са Западом су изузетно компликовани и то чини да сваки проблем овде лако добије снажну „националну” димензију. Зато није реч само о томе да једне жртве себе виде као понижене Србе, а друге као понижене хомосексуалце.

Оно што је најопасније јесте то што једни самоправедни активисти и острашћени идеолошки ратници себе виде као људе који су понижени и ускраћени зато што су Срби, а други, све чешће, зато што живе међу Србима.

Нажалост, није потребно само једној страни објашњавати да је хомосексуалност нормална, да је знак различитости и да, можда, њихова деца или браћа и сестре воле особе истог пола, иако то панично крију. На другој страни има људи који као да не могу да разумеју да људске заједнице никада нису само „имагинарне” и да у срцу многих грађана Србије станују и неке друге велике љубави.

На пример, свако помињање Косова у контексту Параде поноса бива изложено руглу и подсмеху. Али, хтели то или не, живимо заједно и један изузетак, чак и онда када нас се лично уопште не тиче, може утицати на оно до чега нам је много стало. Зато не можемо очекивати да један тако велики преседан као што је косовски неће производити друге преседане.

Нису нас само Слободан Милошевић и лоши националисти сместили у глобални гето у коме су суспендована нека од кључних међународних правила.

Упорно инсистирање на кршењу суверенитета Србије, без преседана у савременом свету, одразиће се, нажалост, и на прихватање нових, истински хуманих и напредних западних норми, каква је схватање да у свакој европској метрополи људи који воле особе истог пола могу поносно да прошетају центром града бар једном годишње.

У земљи у којој је деценијама било превише изневерених нада – и у којој се накупило мржње, фрустрација и бесова – неопходно је правити и понеки тежак и ружњикав компромис. Свако коме се много жури и ко при томе покушава да игнорише ту болну реалност неће допринети покушајима да она буде промењена.

Да бисмо наставили да идемо напред понекад је потребно зауставити се. Грађани Србије већ су платили превелику цену олако обећане политичке брзине.

(Политика)