Стеван Филиповић: Излазак из Матрикса - Шта се дешава са студентима и са нама?

Не знам да ли постоји особа која је инвестирала годину дана здравља, живота, новца, енергије и наде у протесте, а да ме у последњих неколико месеци није питала „шта се, дођавола, дешава са студентима?“.

Одговор на то је доста комплексан и болан, и око њега тренутно постоји прећутна завера ћутања оних који су иоле упућенији.

Мислим да данас прецизни увид у ситуацију имају једино:

- преостали студенти који су активни у покрету;

- родитељи студената који су активни у покрету, и са којима деца имају однос поверења и отворену комуникацију;

- неки од професора, али искључиво они који имају ширу мрежу контаката са студентима широм Србије;

- сасвим сигурно Александар Вучић;

За остатак грађанства који после годину дана урличе „једино студенти!“, као да је у питању монолит, а не хетерогена група која се свакодневно бори против покушаја служби да их избуши и унутрашњим превирањима, немам више ни стрпљења ни разумевања. Та симплификација и то навијачко посматрање ситуације је сад већ прерасло у директно угрожавање и психичког и физичког здравља тих младих људи.

Политичка артикулација, иако најављена позивом на изборе у мају, се није десила, а циљ режима је постао да се никад и не деси, и да фамозна „студентска листа“ никад не угледа светлост дана

Писао сам и говорио пуно пута о плану режима како да угаси протесте. Нажалост, тај план је сад ушао у нешто што може да буде терминална фаза (по нас, не по режим), и нажалост, већина јавности је, свесно или не, саучесник Вучићу у тој намери.

Политичка артикулација, иако најављена позивом на изборе у мају, се није десила, а циљ режима је постао да се никад и не деси, и да фамозна „студентска листа“ никад не угледа светлост дана. Вучић месецима има доста солидну стратегију за ово. Играче је поставио на таблу још прошлог децембра, а све што тренутно ради је исцрпљивање најбољих студената бескрајним имагинарним процедурама у оквиру Матрикса имагинарних институција (пленуми, радне групе, правилници, високи савети, кровне групе…) који су сами направили. Један по један, најбољи одустају, јер физички и психички не могу да се такмиче са Вучићевим студентима (или деструктивним појединцима), чији је једини задатак – трчање у круг и опструкција.

Застани Србијо Београд

Видео сам да је тај термин „имагинарне институције“ повредио и неке моје студенте, и жао ми је због тога. Заиста их разумем. Већина њих који имају позитивна искуства са пленумима (има пуно и оних који имају изразито негативна), виде пленуме као нешто дивно, што их је пробудило, повезало, учинило да покрет расте и прошири се на целу Србију. У питању је емоционална реалност коју би било окрутно негирати. Ја немам ту емоцију, гледам ствар у правном, али највише у утилитарном смислу. Пленуми су ми добри док функционишу у циљу рушења мафијашког режима. Да ли ће касније постати база неког новог модела организовања, то је прича за касније. Сад смо јако далеко од тога, а мане пленумског модела у тренутку кад су студенти изморени и затрпани испитима су постале очигледне. Можда на то треба гледати као у психологији на оне одбрамбене механизме које вам спасавају живот у једној фази, али постају озбиљна претња за напредовање и здравље у следећој фази, кад се промените и ви и околности (што се управо и десило са студентским покретом).

Ово звучи доста екстремно, па ћу покушати да што прецизније објасним. Даћу вам три акутна примера, па ви урадите триангулацију и донесите сами закључке.

Пример 1: Анкетна комисија

У тексту о „Црвеним Кмерима“ на Пешчанику сам писао о инфилтрацији режимских елемената у покрет. Овај проблем није учињен јавним од јединих који су имали легитимитет да га учине јавним, а то су студенти, и сад је метастазирао до те мере да разговори са пленума излазе у Информеру само пар сати након пленума.

Модус операнди режима је био да пред сваки велики догађај направе неку диверзију или раскол, којим ће даље комадати студентски покрет. Прва велика акција овог типа коју су извели режимски елементи је било већ чувено „ограђивање“ пред фебруарски протест у Новом Саду, које је служило да се нормализују даља „ограђивања“ од сваке могућности широког фронта, и да се Проглас или еколошке организације представе већим непријатељем студентског покрета од режима Александра Вучића. На неким факултетима је то прихваћено здраво за готово, а одговорност јавности, посебно академске, која је изабрала да „неће да се меша“ је – историјска. Сад живимо резултате.

Један од недавних „резултата“, које је и шира јавност могла да види, је „ограђивање“ од Анкетне комисије и групе професора који су истраживали одговорност за пад надстрешнице, поименце.

Овај документ, који као да је писан у просторијама СНС-а је, по опробаном рецепту, пар дана пред комеморативни протест у Новом Саду, предложен тзв. „високом савету делегата“ свих београдских факултета (којима су, у међувремену придружени и приватни факултети и више школе), где је првобитно за њега наводно гласала – већина факултета!

Дакле, да поновим и подцртам, у тренутку док студенти из Новог Пазара пешаче Србијом, док се Новосађани припремају за годишњицу највеће трагедије у послератној историји овог града, група анонимних младих људи седи у сенкама и двотрећинском већином гласа да се ОГРАДИ од сопствених професора, који су буквално ставили главу у торбу када су, после месеци рада на анализи обимне документације, направили конференцију за штампу на којој су дословце изговорили да је за пад надстрешнице крива организована криминална група на чијем је челу Александар Вучић!

Разлог ограђивања је већ позната удбашка флоскула „интересне групе које хоће да преузму студентски покрет“, настала у децембру 2024, кад је служба преко својих људи из фантомских „анархосиндикалистичких“ организација (заправо, експозитура СНС-а) слала циркуларне поруке студентима преко апликације Телеграм, где је таксативно наведено ко су све те „интересне групе“ од којих се треба оградити (укратко, сви дотадашњи борци против режима).

Дан касније се ипак испоставило да гласање није било регуларно, да је неко гласао уместо других факултета, те ово ограђивање није усвојено.

Међутим, задатак је задатак. То што режимски памфлет није усвојен, није спречило „пленум“ Факултета примењених уметности, и (погађате) пар секунди касније, Филозофског факултета, да објаве ограђивање у целости на својим Инстаграм профилима, које прати више људи него многе традиционалне медије. Пленум ФПУ које је ово урадио, у том тренутку је сачињен од две (и бројем – 2) студенткиње!

Епилог – предлог можда није прошао београдски „савет делегата“ пред Нови Сад, али је богами прошао у петак, 27. новембра. Време ради за режим, и то је та тактика исцрпљивања док се не постигне намера, о којој сам причао. Не само да се Инстаграм профил „Студенти у блокади“, који прати више од милион људи, оградио од Анкетне комисије и Танасија Маринковића, оградили су се и од Побуњеног универзитета, антирежимских група Став, Свиће, Млади Борба, адвоката Срђана Ковачевића, новосадских зборова, па и писца овог текста. Вероватно сам неког заборавио, али ово је сигурно Ана Карењина свих ограђивања до сад, па већ постаје тешко испратити.

Кад се ово дешава – у тренутку кад неки други студенти покушавају да организују посматраче на локалним изборима у Мионици, Неготину и Сечњу. Резултате овог тенденциозног скретања пажње можемо да видимо. Дебакл.

Пример 2 – Лустрација

Други пример је још екстремнији. Кад сам рекао да је једини задатак Вучићевих студената опструкција, мислио сам управо на ствари које „фина“ деца доживљавају здраво за готово. На пример, писање програма будуће студентске листе. Моје мишљење је било да би програм требало да буде доста ниско на листи приоритета, јер је цео концепт већ садржан у четири студентска захтева са почетка протеста. Укрштањем захтева и успешних пракси других држава које су решавале сличне проблеме, програм би могао да напише Чет Џи-пи-ти (ChatGPT) за пет минута.

Свакако бољи од комплетно неписмених „програмских минимума“ које сам читао. Међутим, студентима је продата „цигла“ да је програм важнији од листе, од избора, од налажења начина како уопште да се индукују избори, и то је била готова ствар. Деведесет и пет одсто тих студената нису ни Вучићеви, ни „убачени елементи“, ни деструктивци. У питању је потпуно нормална реакција за неког ко има 19-24 године. Нису они као глупи, па им је неко подвалио ову замену теза. Млади су, немају политичког знања и искуства, и сасвим разумем како им је ово обртање приоритета интуитивно звучало логично.

Али, у тој мишоловци која се зове „писање програма“ и траје од маја до данас, без краја на видику, у једном тренутку је дошло до гласања (ни мање, ни више) за или против лустрације у мандату будуће владе.

Шта мислите – колико је представника пленума гласало ПРОТИВ лустрације? Већина београдских пленума, укључујући Економски факултет, Филозофски, Правни, АГРИФ (Пољопривредни), Вишу електротехничку, и тако даље… Нови Сад, Ниш, Нови Пазар и остатак Србије су махом били ЗА.

Да поновим, велике групе студената су активно заговарале противљење лустрацији, које је онда на свом удбашком каналу „благословио“ Вучићев главни „анархосиндикалиста“ Ратибор Тривунац (лустрација увек буде неправедна, тако некако). Мислим да ово савршено илуструје колико их је Вучић одсекао од реалног света. Замислите да чујете ту информацију, да уопште постоје студенти који не желе лустрацију, и да они чине већину у Београду? Наравно, контекст у коме се ово дешава – десетковани пленуми – нико неће навести. Поред свих бљувотина које су кртице из покрета слале режимским таблоидима о овом гласању на Филозофском факултету, ни један текст не помиње шта је била тема гласања. Ни Тривунца, ни кад му је поништена пресуда за међународни тероризам, ни да има пратњу БИА, наравно. Нережимски медији ћуте да не би разбили илузију јединства. Разумем и ту логику, али мислим да постаје контра-продуктивна, посебно с обзиром на то да те „леве“ и „десне“ групе агресиваца Н1 зову „НДХ-1“, а кад идеја њихових политичких не прође пишу „усташијада је готова“. Мени више доказа од ових преписки заиста не треба.

Пример 3 – Завера ћутања

Овде долазимо до најопасније и најпоквареније издаје наших интелектуалних елита, скоро па у рангу белих листића.

Прећутни договор изгледа отприлике овако – имамо посла са мафијашким режимом, опозиција је потпуно бескорисна или ради за тај режим, имагинарни колективни ентитет зван „студенти“ по свим истраживањима има шансу да победи Вучића на изборима, хајде да превазиђемо сваки разговор о политици, пошто живимо у претполитичком друштву, и да „пумпамо“ студентску листу.

До овог тренутка се слажем. Али, од овог тренутка почиње пакао и комплетан морални колапс онога што би требало да представља најздравији део нашег друштва.

Идеја да се допусти одсецање покрета од јавности, одсецање доношења одлука од свих којима те одлуке детерминишу будућност, и да се цео терет борбе са мафијом препусти студентима је у рангу лудила оног крсташког похода кад су буквално деца послата у Јерусалим да га врате хришћанима (наравно да су деца на пола пута ухваћена и продата у робље).

Све ово наша интелектуална елита зна.

За почетак, већина тих људи врло добро зна под каквим се притиском налазе студенти од првог дана. Одлучили су да их није брига.

Знају да пленумски модел никад у историји нигде није донео решење и политичку промену и знају да се то неће десити ни у Србији. Кад нешто слично помене нпр. проф. Вања Бајовић са Правног факултета, аутоматски постаје „ћаци“. Остали храбро ћуте.

Њихово немешање није израз „поштовања жеља студената и њихове аутономије“, већ жеље да они остану чистих руку, и не пролазе кроз линч кроз који су пролазили они који су се усудили да кажу истину и да народу руше Снешка.

Јасно, већина и полуписмених људи зна да без форматирања политичког субјекта који би се супротставио режиму, сваким даном експоненцијално падају шансе да се тај политички субјекат заиста „породи“ и да листа икад угледа светлост дана.

У јавним наступима на Н1, Новој или Инсајдеру, наши вајни професори, аналитичари и интелектуалци лупетају о некаквом монолиту „студентског покрета“, за који знају да је де факто у проблему и под нападима од фебруара. Причају, мртви озбиљни, о тој „студентској листи“, која буквално не постоји док се не региструје и етаблира као политички субјекат, причају о „вери“ да ће све испасти добро на крају, док нам се држава претвара у Белорусију, а телевизијама на којима гостују туку новинаре и прете гашењем. Док студентима опет крваре главе.

Гледају вас у очи и лажу како „није важно“ разговарати са малобројним партнерима и потенцијалним савезницима из ЕУ, праве се да не знају како економија Србије функционише, и где се Србија географски налази, и да алтернативе НЕ ПОСТОЈЕ (односно постоје – комплетна распродаја државе Трампу, Путину и Шију, мада, за то већ имамо Вучића).

Дакле, интелектуалци и професори су добили своје плате назад, и сад неки раде пројекте, жонглирају грантовима, путују по свету (кад им је баш тешко), пију вина и гледају студенте, који падају ничице, један по један, борећи се као гладијатори у свом Матриксу. Гледају их као да гледају фудбалску утакмицу.

Кажу ми: „Ти си импулсиван, нестрпљив, уметник. То су историјски процеси. За њих је потребно време. Студенти су урадили више него све наше генерације заједно“. То можда може да прође код неког ко није растао на Вождовцу деведесетих, и не зна да препозна булшит у првој секунди булшитовања.

Ово не само да је неморално, већ директно претвара живе младе људе у некакву апстракцију – сви постају исто, део кошнице. Исто су и студенти који пешаче, исто су и студенти који снимке својих колега шаљу Информеру. И све њих смо спремни да бацимо под точкове машинерије, јер – немамо бољу идеју.

Ја не знам којим процесима људи постају оволики цинични монструми, али сведочим томе годину дана, и буквално ми је физички лоше од њиховог лицемерја. Свака част онима који се труде и боре да нешто заправо ураде, срећом, има их.

Закључак

Где је, на крају, студентски покрет, сад?

Сви студенти који годину дана крваре да се позитивна промена деси се тренутно налазе у мишоловци, која је случајношћу или намером дизајнирана тако да их троши и меље, док их потпуно не уништи. Њихови противници генеришу свакодневне микро-кризе, које их додатно троше, а онда, кад мисле да су једну рупу запушили, отвара се друга, и тако у круг.

Интелектуалци и јавност – већ сам написао, капитулирали. Традиционални медији имају мању снагу од анонимних интернет портала, које прате милиони, и преко којих се ови „ратови“ и дешавају, и у великој мери су неупућени, јер се боре за голу егзистенцију.

На опозицију није вредно трошити речи, испод цензуса су, и десет корака иза реалности.

Вучић ради оно што смо могли да претпоставимо да ће радити, и неће се смирити, јер зна шта га чека ако изгуби власт.

И ту долазимо до трачка оптимизма који се зове студентска листа. Већина људи на листи делују часно и поштено, имао сам увида у та имена. Већина студената који су их предлагали су часни и поштени, имам интеракције са њима годину дана. Сад је само питање да ли имају капацитета да заврше започето пре него што их Вучић самеље, и да ли ми имамо жеље да им помогнемо?

Анкетна комисија

Ако ту успемо, будимо им захвални. За почетак, немојмо упасти у замку свађа на друштвеним мрежама кад се листа појави. Да, свако ће имати замерку на неко име. Верујте, небитно је. Та политичка опција, уз широки фронт свих савезника, и напуштање политике ограђивања је најбоља шанса коју имамо. Што се људи на листи тиче, само искулирајте. Мислим да неколико потенцијално дискутабилних имена на листи од 250 кандидата не могу до краја па преузму контролу над овако сложеним системом, колики год труд или новац уложили. Посебно не ако се ствари учине јавним. Тад се цела игра мења, нема више муљања испод жита и тајних састанака.

Да сумирамо – шта остаје студентима, ако желе да се извучемо из јаме у коју смо се, сви заједно, сами укопали?

Истина. Уместо спекулација и оптужби, студенти који желе да виде крај режима – ако су и даље у већини – морају да изађу и кажу своју верзију истине. Практично сам сигуран да би их јавност подржала.

Не видим сценарио у ком би већина људи који годину дана шетају улицама подржала „студенте против лустрације“.

(Радар)