Саша Бижић: НСРС у Бермудском троуглу, НАТО на граници, Насер на слободи

Колико пута сте на славама слушали расправе о домаћој и свјетској политици? На таквим окупљањима, „аналитичари“ међу обичним смртницима неријетко износе једноставна рјешења за компликоване проблеме и углавном дају присутним повод за смијех, који најчешће изостаје само из пристојности. Међутим, од живописног правила има и фасцинантних изузетака.

У то се недавно увјерио аутор ових редова, док је са наклоношћу, али и благим падом концентрације, слушао једног познаника како, кроз измаглицу алкохолних испарења, бистри свакодневне теме. У извјесном моменту, заинтригиран вијешћу која је управо допирала са телевизора у близини, добри и вриједни човјек који се, нажалост, годинама самоуништава пићем, прекинуо је тривијални монолог. Услиједила је перфектна и елоквентна анализа глобалних релација између САД, ЕУ и Русије, а нашло се ту мјеста и за смислена запажања о Блиском истоку. Након те дигресије од пар минута, чији ниво многи етаблирани тумачи планетарних кретања не могу да достигну ни у емисијама дугим два сата, „ватрена вода“ је поново преузела неоткривеног генија и повукла га у сивило неуспјешних покушаја духовитог распредања о животним баналностима.

Сличан синдром, заснован на маратонском неартикулисаном разглабању и повременим луцидним интервалима, одавно је захватио политичку сцену Републике Српске, а посебно њен излог – Народну скупштину. Попут особе из уводне приче, власт и опозиција у РС накратко су прекинуле вишемјесечни низ јаловог маневрисања, у којем је било много буке и бијеса, а мало сувислог садржаја. Уочи актуелне сједнице парламента Српске, обје стране изнијеле су разумне приједлоге. Владајући блок је понудио резолуцију о војној неутралности РС, а Милан Миличевић, у име СДС-а и опозиционог Савеза за промјене, заложио се за демилитаризацију Босне и Херцеговине. У првом случају, конкретан текст није представљен јавности прије састанка парламентараца, али сам назив довољно јасно одређује правац тог документа. У другој иницијативи било је разраде идеје, кроз сугестију да би новац уштеђен укидањем Оружаних снага могао да буде преусмјерен у изградњу саобраћајне инфраструктуре у земљи.

Ипак, како то обично бива код нас, ријеч је о накнадној памети, будући да су двије водеће странке у РС, појачане ПДП-ом, прије више од једне деценије на нивоу БиХ подржале правне акте у којим децидно пише да су тзв. атлантске интеграције недвосмислен војни циљ дејтонске творевине. Није спорно, за овакво отрежњење важи – боље икад него никад. Али, због добровољног наопаког старта, комплетан подухват личи на кретање воза према провалији, пругом од 10.000 метара, уз покушај искакања успаничених путника из вагона на деветом километру, након спознаје гдје, уствари, иду.

Ту се завршава каква-таква сагласност власти и опозиције о кључним питањима на садашњем дневном реду НСРС. За разлику од познате изреке „Ђаво је у детаљима“, у парламенту Српске је обрнуто – Луцифер је у цјелини, односно у контексту. Јер, све води ка томе да два национално одговорна става према НАТО-у изгоре у ватри нарцизма малих разлика. И то, прије свега, зато што се о њима расправља истовремено са растом тензија због сукоба власти и опозиције, који су обиљежили претпосљедњу сједницу Скупштине, 13. септембра.

Ко ће се још бавити тиме, уколико је 17. октобра на столу идеалан повод за обострано инаћење – ревизорски извјештај? Коме ће у НСРС бити важна адекватна реакција на срамотну чињеницу да је крвник из Сребренице Насер Орић постао власник друге ослобађајуће пресуде у животу, по свему судећи уз значајан допринос појединих Срба, који су му „дужници“ у мутним пословима? Чему консензус о томе, уколико је и награда за овог ратног злочинца, у мизерним политичким рачуницама у РС, тек иницијална каписла за двоструко ругање референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ, Насеровим мирнодопским саучесницима?

Док се доконе старице из Народне скупштине чешљају, упорно се бавећи саме собом, зграда парламента у Бањалуци и незапаљена гори, од вреллине дисања на шкрге већине становника простора између Новог Града и Требиња. Без Реја Бредберија и Франсоа Трифоа, мало ко би, осим физичара, знао да папир сам плане на температури од 451 Фаренхајтовог степена, односно на 232,78 Целзијуса. Без Чеде Кнежевића међу живим – а најпознатији жељезничар РС преминуо је недуго након другог овогодишњег штрајка глађу – мало ко у Српској је остао имун на толико очигледан симбол незаинтересованости овдашње номенклатуре за муку било кога ко не долази из њених блазираних редова.

Ипак, да је дебела кожа доминантан критеријум за учешће у законодавној власти, показује овакав низ: НАТО на граници, Насер Орић на слободи, Чедо Кнежевић у гробу, а власт и опозиција у малој и великој сали НСРС?! И то у најбољем случају, уколико не одлуче да једни другим приуште кратки курс борилачких вјештина.

(српскаинфо.цом)