Предраг Воштинић: Превише је жртава названо „шатро страдалима“. Репресија је покушај да се побуна индивидуализује, како не би имала статус општег незадовољства и стварне опасности по власт

Да смо само по сопственој моћи судили, не бисмо се ни у шта упуштали. То што ову борбу и чини тешком, уједно је чини и овако значајном и великом.

„Добар дан, јесте ли ви сатаниста“, деловало је да је то пригодан почетак разговора са Предрагом Воштинићем, одборником Локалног фронта из Краљева, након што је Александар Вучић прогнозирао да ће на годишњицу пада надстрешнице која је убила 16 људи „блокадери изводити сатанистичке и паганске обреде“. Овако је Воштинић одговорио:

„Добар дан. Бојим се да сте ме помешали, има један други Предраг из Краљева који често користи крваве симболе у својој комуникацији, попут крвавог средњег прста и учествује у заказаним обредима на којима се велича зло и главни у њему.“

Изгледа да власт не може да се одлучи да ли да нас плаши „великим насиљем“ 1. новембра или само да дискредитује учеснике скупа причом о „сатанистичким ритуалима“ после којих се ништа неће десити. Шта ви очекујете од тог дана?

Власт путем медија не комуницира са нама, стога нас она нити плаши, нити нама ишта поручује. Прича о великом насиљу које наводно планирају људи који долазе на комеморативни протест је пласирана доста унапред да би се узнемирило њихово бирачко тело и подгрејао анимозитет према иначе мирној природи протеста и оправдала евентуална употреба силе. А то што је доста унапред најављена јесте да би се имало времена да се путем агенцијских истраживања измери утицај окупљања и одреди расположење тих бирача кроз будућа јавна обраћања. Коришћење појмова попут „сатанизма“ само показује за коју циљну групу су се одлучили, а то је окоштала примитива бирачког тела, проста и сујеверна.

Где смо стигли после годину дана? Власт можда нема легитимитет и има проблеме, али и даље контролише све, чак и темељније него пре – рецимо, у ресору безбедности. Прети и додатно стезање у области информисања. Јесмо ли сигурни да нећемо склизнути у белоруски модел?

Ми се враћамо у Нови Сад, место које опстаје као застрашујући симбол природе једне развратничке и охоле власти, чија су злодела обележила прелаз другог у трећи миленијум у нашем региону. То и јесте усуд нас који нигде нисмо ни желели да идемо из ове земље, због тога нигде другде нисмо ни могли да стигнемо за ових годину дана. Већ деценијама идемо тим траговима и обележавамо њихове злочине, дајући до знања себи, али и свету, да осим земље порекла немамо ништа заједничко са злочинцима. Слика о томе да власт контролише све, и то темељније него пре, није реална већ је резултат чињенице да у очајничким методама све чешће потеже силу, што јесте много видљивије, али није доказ стабилне контроле, напротив. Исто је и у области информисања. Покушај да угаси и последње што је остало од неконтролисаних медија је потез очајника, који не успева да доминира медијским простором упркос злоупотреби свих националних фреквенција. Белоруски модел јесте страшило у које гледамо, отуда оволика и оваква решеност људи који протестују.

Репресија је покушај да се побуна индивидуализује, сведе на мерљив број имена конкретних људи, како не би имала статус општег незадовољства и стварне опасности по власт

Упркос свим показатељима пада рејтинга власти, нема великих прелетача. Да ли је у мањим градовима другачије него у Београду, као што би се могло закључити после разних сцена изливања беса према напредњацима? Како је данас бити напредњак у Краљеву, рецимо?

Класичних великих прелетача неће ни бити. Ово је време огољених борби, нема места политичким и сличним прагматизмима. Није исто напустити политичку коалицију и организовану криминалну групу; у првом случају губиш део моћи, у другом главу. По мањим местима је већ мало другачије. На протестима против власти, под крошњама дрвећа које окружује тргове и баштама кафића чуче неки опортунисти, цокћу, не навијају, увече гледају сторије и лајкују. А на протестима „против блокада“ има оних који своје изузеће оправдавају здравственим разлозима и породичним обавезама, не би ли се склонили са фотографија хештегованих са „учинимо их познатим“. Тако је и у Краљеву, то је галерија ликова од „ми нисмо то крило СПС-а“, преко „ја сам њих напустио чим сам видео какви су“, па све до оних који ништа друго осим напредњака и не могу да буду, до последње, макар рововске борбе. Пре странке нису постојали, не желе ни да замишљају будућност након ње. Још увек оправдано уверени да их странка држи изван домашаја закона.

Колика је цена побуне у мањим градовима? Протести би могли да говоре да је лакше подићи глас, али појачана репресија говори супротно.

Неки су животи трајно упропашћени током побуне свих ових година. Тихо, без медија, посла и прилика, а под притиском, пропадали су људи, распадале се фирме, пријатељства и породице. Сад сви видимо хапшења и то најчешће због бизарних разлога. Наводно се руши уставни поредак водом из флашице или препричавањем Твитера у кафани. Репресија је покушај да се побуна индивидуализује, сведе на мерљив број имена конкретних људи, како не би имала статус општег незадовољства и стварне опасности по власт. Једино што иде наруку репресији је дуго стварано међусобно неповерење људи. Сходно томе, јачање поверења је оно што репресији највише може наудити. Људи морају веровати једни другима више него властима и репресија ће изгубити сваки смисао. У малим срединама хапшење још увек значи „има ту нешто чим су они њега приводили“, а то су најгоре алатке примитивизма у борби против солидарности.

А каква је порука процеса покренутог поводом напада на вас још пре две године? Има ли икаквог епилога?

Камо среће да је баш то био део цене непреговарања са злом, ни на тренутак не бих зажалио. Камо среће да је нешто само моје, макар то био и живот, део онога што морамо да платимо као друштво, а да заузврат добијемо земљу достојну живота у њој. Него, нити сам ја тако важан, нити сам те среће, нити је ово друштво сензибилисано да тако јефтино регенерише живот као светињу због које се закони пишу, и државе организују. Превише је великих жртава банализовано, превише судбина називано „шатро“ страдањима, да бих себи дао за право да то своје уопште разматрам као било шта друго осим као знак. Имати јасан знак на основу кога можете са сигурношћу да тврдите да вас режим види као непријатеља велика је похвала и признање. А да се ради баш о признању потврдило се тек након што смо установили да се у једном од тих аутомобила налазио и човек касније идентификован као део групе која је напала студенте у Новом Саду, кад је студенткињи Ани поломљена вилица.

Тај случај се упркос упозорењима на претње које сам том приликом добио, и очигледне намере да ме сустигну и оборе, и даље води као дело против безбедности саобраћаја. Склањајући се са улице, ја сам начинио и саобраћајни прекршај па ме можда на крају прогласе и кривим. Али без обзира на то како се он окончао у формалном смислу, он је за мене закључен сазнањем да се у том аутомобилу поред поменутог криминалца, кога је још тада тражило и Основно и Више јавно тужилаштво у Новом Саду, налазио и полицијски службеник из Управе за унутрашњу безбедност МУП Србије.

Након што је група студената који ка Новом Саду пешаче из Новог Пазара преспавала у конаку манастира Студеница, студенти су, између осталог, поручили: Слога биће пораз врагу. Може ли се говорити о слози ако је побуњена страна Србије подељена по много линија, међу којима је она која дели организоване опозиционе партије и студенте само највидљивија?

„Слога биће пораз врагу“ је и у самом стиху исказана као призив, као жеља, а не констатација. Студенти су је, дакле, правилно употребили указујући једним примером на значај сложности у борби против врашке окупације. Једним примером љубави, пре свега. Посебно је симболично што су део химне Србије искористили за подвиг студената из Новог Пазара које су, срећом безуспешно, таблоиди покушавали да осуде за неке сецесионистичке намере и верски екстремизам. Слога, дакле, није опис тренутног стања, или нешто чиме би се наше друштво могло похвалити, чак ни кад је сагласје око елементарних цивилизацијских вредности у питању, али јесте нешто што би могло поразити промотере антицивилизацијских вредности у случају да повећамо степен разумевања и поверења.

Зашто је договор студената, политичких партија и активиста могућ на локалу, али не и на републичком нивоу? И да ли је тај договор на републичком нивоу заиста неопходан?

Ми се пречесто понашамо као да свему знамо узроке, токове и последице и онда судимо као да су и живот, па и читава историја сасвим предвидиви и израчунљиви. Несвесни смо чињенице да ми о много чему сазнајемо тек накнадним, не увек ни својим, увидима и интерпретацијама. Не знамо ми сада да је било шта од тога што сте набројали могуће, ни на локалу, ни у републици, осим да су локални покрети и организације углавном безрезервни у подршци. Верујемо да би било јако корисно постићи договор, разумевање, поверење и сарадњу јер је то управо саборност око вредности која нам повећава шансе против „врага“. Али „враг чучи и у сваком од нас“ и у тој гомили сујета, шанси, згаслих каријера и прагматичних потреба морамо да чепркамо тражећи разумевање за ствари и околности које су важније и веће од нас самих.

Јесмо ли нешто научили после избора у Косјерићу и Зајечару што би се могло применити у Неготину и Мионици, а касније и на републичком нивоу?

Списак, медији, паре, сила! То су кључне речи око којих се врти цео њихов изборни механизам. Имена и презимена, потом методе убеђивања, куповине или притиска. На такав механизам „насртати“ указивањем на истину о њему делује помало наивно јер она неће поколебати његове жртве. Наспрам њиховог списка много је већи број људи, згажених и згађених, са друштвеним мрежама уместо медија, расутих по свачијим претпоставкама, али ни на чијем списку. Својим новцем финансирају и сопствену борбу, и борбу ових за опстанак на власти, па је логично да своју скромно воде. Иако већина, у своју силу се уздају само у крајњој нужди јер се оправдано боје оне коју држава злоупотребљава. Због тога је важно да, ако већ нису ни на чијем списку, да буду заједно. Ако не на истом списку и у једној колони, онда у истом уверењу које води међусобном поверењу. Звучи мало флоскуларно, али заиста мора више да нам је стало до промене да бисмо победили подозрење које гајимо једни према другима, а које ови пажљиво хране и култивишу.

Када очекујете парламентарне изборе? Има процена да би могли бити расписани одмах после 1. новембра, како би власт искористила недостатак организације на страни побуњеника, што је, чини се, тренутно њен најјачи адут?

Избори ће се сигурно десити у тренутку кад истраживања покажу да ће резултати донети најмању штету по носиоце власти. Не кад би могли доћи до победе, извесно је да ни они на то више не рачунају, али тренутак који би им дао времена да се организују, можда неки побегну, релегитимишу се као политичка, а не криминална организација. Можда је најважније да ће то бити онај тренутак који би им најмање угрозио стечени капитал и имовину. Јер са толиким новцем, они би наставили да владају и без политичке моћи коју би већ у следећем изборном циклусу могли лако да обнове. Да бих било шта очекивао морао бих имати неке информације из којих бих могао да црпим то очекивање, а ја то истраживање немам, иако сам га, са вама и осталим грађанима Србије, већ платио агенцијама.

„Враг чучи и у сваком од нас“ и у тој гомили сујета, шанси, згаслих каријера и прагматичних потреба морамо да чепркамо тражећи разумевање за ствари и околности које су важније и веће од нас самих

Власт званично говори о изборима тек крајем следеће године. Ако је то план, шта је могуће учинити како би се издејствовало раније гласање? Имају ли расцепкани свакодневни протести и даље смисла или су потребне промене?

Прича о изборима у регуларном термину служи томе да увери чиновнике система да је све под контролом, да се ништа посебно не дешава и да нема разлога за панику. Али, чак и тим људима је јасно да се све распада, пред њиховим очима, не могу да не виде то и да је уверавање само куповина времена. Нема избора за месне заједнице, па ајд’ не видиш јер си и заборавио да то постоји, али нема Феста, нема више утакмица репрезентације у Београду, нема струје по седам дана у западној Србији кад буде невреме, нема ко на увиђај за крађу или саобраћајни удес да изађе кад је протест у неком већем граду…

Избори би сваком разумном човеку била прилика да мирно успостави ред у земљи и функционисање онога што државу чини. Због тога је тај захтев разумним људима близак, али не и власти. Прича о расцепканости или неефикасним протестима ме прилично иритира, јер увек долази из потребе људи да у нечему нађу оправдање за сопствено изузеће или разумевање за своје одустајање. Разумем да се од борбе умориш, и да ти треба охрабрење, или предах, али не може твој умор или клонуће да пресуди смислу и намери. Ако и признајеш пораз, не чини то у име свих нас сумњом у наше моћи. Јер ми, да смо само по сопственој моћи судили, не бисмо се ни у шта упуштали. То што ову борбу и чини тешком, уједно је чини и овако значајном и великом.

Шта је улога Локалног фронта у процесу који предстоји?

Нас је изградило то што што смо кроз све фазе овог дугогодишњег процеса остали верни смислу борбе, чак и када је деловало сасвим безизгледно, помало чак и наивно. Сад све указује на изгледност, указују се могућности, отварају се нови фронтови… А ми и даље, стрпљиво и доследно указујемо на смисао борбе и доказујемо да слобода не долази из београдских одлука, него из срца сваког правдољубивог човека кога успемо да покренемо у најмањој локалној заједници. Снази која долази из очаја онога који губи власт једино је могуће супротставити снагу обесправљеног човека. Ту смо ми одувек, на улици, на друштвеним мрежама, на бинама и трибинама, као свећом тражимо свако зрно интегритета у овом друштву да га сачувамо и ангажујемо. Јер може се десити да овде буде потребан само један позив на јуриш, и ми морамо имати људе који ће у исто време имати храбрости да на њега позову и поверења друштва да их послуша.

Може ли се ова драма заиста окончати изборима, ако нам готово сваког дана власт показује да је спремна на све?

Може. Али ако већ питате за драмски расплет, онда се слажем са оценом да смо у драмском климаксу и да је расплет оно што следи. Али управо због природе власти и чињенице да су спремни на све, нема потребе да ишта мелодраматизујемо или да у расплету видимо сва решења одједном. Расплет може бити срећан, али нажалост и трагичан, што једним делом већ и јесте. Из овог рова у коме сам сада пристао бих и на то да буде драмски отворен, па и симболичан, катарзичан по друштво које тек након тога покреће механизме исцељења. Једино на шта стварно не бих пристао је неки ироничан расплет, да неким чеховљевским методама покажемо да је борба парадоксално успела да сачува систем непромењеним.

(Радар)