Предраг Кораксић Коракс у последњем интервјуу за Данас (14. фебруар 2026.): Мислим да не постоји земља у Европи која има толико материјала за карикатуристе

Познати карикатуриста Предраг Кораксић Коракс преминуо је у суботу у 93. години живота. У последњем интервјуу за Данас говорио је о изложби својих карикатура у Музеју деведесетих, празнику Дана државности, о свом животу у четири државе и у три диктатуре, Вучићу, Ђинђићу, студентима…

Интервју који је дао Предраг Кораксић Коракс објављен је 14. фебруар 2026. године, а у наставку га преносимо у целости:

„Карикатуриста који нас деценијама фасцинира својом побуњеничком енергијом, насупрот политичком мраку и колективном губитништву, распамећености, примитивизму, ћутању и пристајању, ову терапију „спроводи“ на страницама нашег листа готово 29 година, од првог броја Данаса, у другим независним медијима од почетка 90-тих, а у овдашњем јавном животу његове карикатуре присутне су пуних 75 година.

Део Кораксових радова пре две вечери представљен је у Музеју деведесетих, на изложби симболичног наслова „У недостатку доказа„, коју је отворио главни и одговорни уредник Данаса Драгољуб Дража Петровић.

У овом сажетом избору, Коракс је издвојио радове из периода деведесетих који су у дијалогу са актуелним карикатурама насталим у последњих пет година и објављиваним у нашем листу, али он из здравствених разлога није био присутан.

Разговор са најкритичнијим и најлуциднијим „хроничарем“ посрнулости наше државе и нашег друштва направљен је у његовом стану, у „радионици“ у којој су настајале и настају карикатуре генијалне у политичкој анализи, бескомпромисне и трагикомичне.

О свему томе Коракс говори за Данас, али и о празнику Дана државности, о свом животу у четири државе и у три диктатуре и зашто је Вучићева репресија опаснија од Милошевићеве, о студентима који су направили чудо…

Шта је одредило наслов Ваше изложбе „У недостатку доказа“?

– То није мој наслов, својевремено, када је Веран Матић био директор, мени је Деведесет двојка штамапала четири књиге карикатура. У једној од њих предговор је написао Стојан Церовић, под тим насловом „У недостатку доказа“. Касније су тај наслов неколико пута „украли“, многима се свидео, чак је и покојни Драгољуб Жарковић имао на телевизији неку емисију која се звала „У недостаку доказа“. Церовић је написао предговор за збирку карикатура, а прва књига је била „Фамилија“.

Занимљиво је, рецимо, да Ваше карикатуре вероватно никад неће бити ближе „јунацима“ и догађајима којима се баве него сада – Музеј деведесетих се налази у близини Народне и Градске Скупштине, преко пута зграде Председништва и кабинета председника Србије. Како видите ову симболику?

– Главни део на овој изложби су карикатуре из последњих пет -шест година, оно најактуелније што се дешавало, а то је све било врло драматично од почетка до краја, тако да сам заиста имао шансу да сваког дана коментаришем најновију глупост и будалаштину које је производила ова власт. Ове карикатуре су на неки начин хронологија свега онога што се десило у ових шест година, а постоји на изложби и један блок карикатура из времена Милошевића. Направили смо мали одабир, по мом мишљењу, можда бољих карикатура, јер сам за време Милошевића, у тих једанаест година направио 3700 карикатура, које су објављене у слободној, опозиционој штампи.

Не верујем, наравно, да би председнику или некоме из његове камариле пало напамет да сврате у неки музеј, посебно не Музеј деведесетих, и још на изложбу мојих карикатура. Ако се сећате, пре неколико година они су у подруму Галерије Прогрес организовали изложбу „Нецензурисане лажи“, која је требало да докаже да у Србији нема цензуре у медијима, а главни лик се појавио међу изложеним насловним странама, текстовима са портала, карикатурама, и рекао да он ту није видео ни један озбиљан аргумент ни о чему.

Онда је ова изложба брже – боље скинута, схватили су да ништа не добијају тиме, напротив. Вучић моје карикатуре и не разуме, рекао је, рецимо, да сам га на једној карикатури представио као проститутку, а ја сам га нацртао као стриптизету. Али, највише реагују његови „пајташи“, да би се „ушлихтали“ шефу.

У недељу се обележава Сретење, Дан државности Србије. Шта би данас могла да слави наша држава, и колико смо више уопште држава ако су нам Устав и правни систем потпуно разорени?

– Ово је потпуно једна карикатура од државе, баш карикатура. Мислим да не постоји земља у Европи која има толико материјала за карикатуристе који се баве политичком карикатуром. Сваког дана имам неки шлагворт, и увек морам да реагујем – то је као кад сте код лекара који испутује ваше рефлексе, па вас оним чекићем удара по колену. Тако се ја сваког дана ритнем кад видим неку будалаштину.

Припадате генерацији чији је живот протицао у четири државе и у три диктатуре – Титовој, Милошевићевој, и сада Вучићевој. Да ли је то превише историје и „узбудљивости“ за један живот?

Борба је тада била под ингеренцијом савезног премијера Анте Марковића. Ту се једног дана појавио Ђинђић који је почео да ради за Борбу, и тада смо се упознали. Видео је моје карикатуре и препоручио ме је да радим за лист „Комуна“, који излазио на петнаест дана. Тад су плате биле три – четири марке, а ја сам за те карикатуре већ објављене овде добио хонорар који је у том тренутку за наше прилике био незамислив, тако сам преживео те године инфлације.

Каква би држава данас била Србија да је Ђинђић жив, и да је он био на њеном челу?

– Мислим да бисмо већ одавно били у Европи, и да је убиство Ђинђића највећи губитак за Србију у њеној историји. Не знам да ли постоји већи губитак и у историји овог нашег простора, јер би и односи између ових наших држава били далеко бољи. Нестанком Ђинђића заиста се десила огромна катастрофа. Чини ми се да чак не можемо до краја ни да схватимо колика, можемо само да замишљамо. Ђинђић је био јединствен, и то се видело. Мени и даље стоји кнедла у грлу кад помислим на њега – тим убиством отет је и Ђинђићев живот, и нормалан живот свих нас.

Коју сте од ове четири државе највише осећали својом домовином?

– Немам осећај по тој врсти „патриотизма“, ја све посматрам с неким хумором. И није исти осећај кад сте у младости, и после кад сте зрео човек. То су велике разлике. Ја сам се лепо осећао у Земуну док сам тамо живео, а за време Другог светског рата свашта сам проживео. Мог оца су стрељали четници, постало је врло опасно, морали смо да побегнео из села Горња Горевница код Чачка, одакле смо, и прво смо дошли у Београд код неких рођака. А пошто је моја мајка Хрватица, мислила је да је сигурније да одемо у Земун.

Ту се она пријавила са девојачким презименом Божић, а и ја сам добио ново име, јер су тада биле усташе у Земуну. Убрзо после тога је моју мајку ухапсио Гестапо по пријави једног четника, била је у Главњачи око две недеље, али срећом тај четник се није појавио и Немци су је пустили. Једно време су моја мајка и тетка радиле у Батајници на имању код једног пољопривредника кад крену жетва и остали тежи послови да би прехраниле децу. Кад је постало опасно у Земуну побегли смо у Батајницу, опет код неких пријатеља, а после годину дана кад је и ту постало опасно побегли смо у Угриновце.

Тамо смо дочекали ослобођење, а онда смо се вратили у Земун. Ту сам уписао гимназију, морао сам да надокнадим те четири године јер за време рата нисам ишао у школу, а пошто је моја мати била учитељица, ја сам уз њену помоћ положио три разреда, нисам морао четврти, пошто сам био у таквој генерацији генерацији – ја сам 1933. годиште, остали су били млађи од мене. У земунској гимназији сам матурирао и уписао архитектуру, и тај живот у Земуну, моји пријатељи и уопште тај амбијент, Лидо, дунавски кеј, Гардош.., и бављење неким спортовима, то је мени остало у најлепшем сећању.

Шта је оно што је у Вашим годинама одрастања највише утицало на Вас и на неки начин одредило Ваше животне назоре?

– Мој отац је био учитељ, левичар и партизан, а моја мајка је све време била у Покрету. Деда по мајци Петар Божић Каранфил био је шеф Пореске управе града Београда, и заједно са баком живео у згради у Добрачиној улици која је срушена у бомбардовању 6. априла, сада је тамо Дорћол Плац. Деда по оцу Будимир Кораксић је један од оних који је прешао Албанију и ратовао на Кајмакчалану. Мој отац је био официр југословенске војске, али наклоњен комунистима, због чега је често премештан, а заједно са Ратком Митровићем подигао је устанак у чачанском крају и четници су га стрељали на почетку рата.

У чачанском селу Катрга основао је Хор сељака. Када смо му после рата подизали споменик, они су за то некако сазнали, дошли су на гробље и док је споменик постављан, они су певали. Догађај је снимила и телевизија и емисија је емитована под насловом „Прича о правом човеку“. Мислим да ме је то највише одредило, антифашизам мојих родитеља и шире породице из које потичем.

Нама се од 90-тих историја непрестано понавља и као трагедија и као фарса – колико Вас растужује што су Ваше карикатуре од пре неколико деценија и данас актуелне?

– Моја намера са овом изложбом и јесте да се направи паралела са временом Милошевићеве владавине, и онога што сада живимо под Вучићевом влашћу. Нажалост, ствари се понављају, ситуације и догађаји се потпуно пресликавају. И данас имамо исте ликове који су и за време Милошевића били актуелни, Вучића, Шешеља, и других радикала који су били експонирани, као и Дачића. Имам велики број карикатура Вучића из времена Милошевића, јер се нисам бавио само Милошевићем него целом том камарилом око њега.

Тих 3.700 карикатура представљају једно историјско сведочанство тог периода. Не само да се многе ствари понављају, него имамо и исте актере и ликове, који су се, наравно, физички изменили, али је идејно све потпуно исто као деведесетих. Та актуелност показује као да се време код нас зауставило, замрзло, и то је просто ужасавајуће.

Иако је то систем власти по истим механизмима, шта је оно што апсолутизам и репресију Вучића ипак чини много опаснијима од Милошевићеве диктатуре?

– Милошевић је имао велику подршку, није било толико и таквих реакција грађана против њега и његове политике, као што се дешавају против Вучића. Код Милошевића власт није почела да се круни него је одједанпут пукла, он није имао времена да предузме нешто и да се обезбеди да не сиђе са трона. А овај има времена, овога „крцкамо“ већ годинама, стално, али се он стално и измакне, и стално проналази нове репресивне начине да се сачува од оних који су против његове политике. Читава ова прича са батинашима, то код Милошевића није било тако, или је било у много мањој мери.

Сећам се протеста 1996/1997, постављен је био велики кордон полиције да студенти не изађу из Коларчеве улице и да се не придруже опозицији и грађанима. Сећам се и страшног пребијања две вечери на Бранковом мосту, био сам баш тамо, и било је врло драматично. Али то пребијање није било тако учестало као сада, и нису се студенти и млади људи тако крвнички пребијали као у ових годину и нешто дана протеста. И овај то стално ради, стално се користи репресијом и застрашивањем, и захваљујући томе, и читавом организацијом својих криминалних насилника успева и даље да се „копрца“.

Оно што је кључно, за време Милошевића је било пар тајкуна који су почели да праве велики капитал, као што су, рецимо, Мишковић или Беко, могли смо на прстима да их избројимо. А видимо колико се сада њих обогатило и да је у питању огроман капитал. Вучић и његова камарила знају да ће морати да одговарају за то и да ће им бити одузето, и спремни су на сваки злочин само да одбране баснословни новац и капитал који су отели. На томе ради читава његова организација.

Ја нисам баш неки стручњак да то образложим, али се види да је он много опаснији од Милошевића, а Милошевић је био застрашујуће опасан. Вучич у свом лудилу има нека правила која су рационална – зна да му гори под ногама, наравно, и успут непрестано лаже, прави будалаштине за своју публику, и цела та радикалска „игра“ је још прљавија и још бескрупулознија.

Ваше карикатуре нам врло јасно показују не само где се тренутно налазимо и ми и нашае друштво, него и где ћемо се наћи. Како видите расплет ситуације кад се новом инвазијом председника на правосуђе, полицију, САЈ, читава држава сада налази у његовој „шаци“?

– Не знам докле може да се затеже тај конопац, јер он мора да пукне. То просто постоји као закономерност. И моја жеља је да ме послужи здравље да, ако могу, некако помогнем у томе, да их гурнем да се ова страшна прича што пре заврши. Уколико је то могуће, апелујем на, хајде да кажем судбину, да доживим да сахраним ову власт, ово зло и олош. То би ми била највећа награда за живота.

Упркос „политичком муљу“ који бескомпромисно детектују и критикују, Ваше карикатуре изазивају и пуно смеха и наде, и Ви и данас, у 93. години, у делу јавности важите за доброг духа и младића нашег јавног живота и овог града. Како се „носите“ с том популарношћу?

– Ево, јуче сам провео пет сати у Еуромедику на неким испитивањима. Ту ми је пришао један лекар, прво ме је питао да ли сам ја заиста Коракс, онда се поздравио са мном речима да ужива у мојим карикатурама: „Само наставите“, рекао је. А пре пар година, шетам по мом крају и прилази ми један господин и каже: „Кораксе, црташ, црташ, и ништа не вреди“. Одговорим му: „Па да ли да престанем да цртам?“. А он узвикне: „Неее, ни за живу главу!“

Чини ми се да је моја карикатура на неки начин била колективна терапија свих ових година, и да се људи гледајући те карикатуре макар тих неколико минута осећају супериорно над онима који им кроје животе. Ја данас имам великих проблема са цртањем, болујем од полинеуропатије, не могу више да цртам са четкицом, радим карикатуре на компјутеру, у фотошопу, и треба ми много више времена за једну карикатуру него раније. Сада сам све свео на једноставна решења, и некако успевам. Ја сам одлучио да ћу да цртам до последњег даха.

Омиљени сте међу студентима, који често фотокопирају неке Ваше карикатуре и носе их као транспаренте на протестима. Како видите ову данашњу младост у односу на Вашу генерацију?

– То је генерација која је фантастична, са потпуно новом димензијом у односу на неку моју генерацију. Ови студенти имају другачији начин образовања и могућности, друштвене мреже, компјутере, гугл, телефоне…То што они раде не може се уопште поредити са студентским протестима 1968, јер је потпуно аутентично – ово је чудо које се десило одједанпут, неочекивано за све нас, а верујем и за цео овај простор, и за Европу. „Протресли“ су нас и на невероватан начин нам показали где је светло на крају тунела. Више од свега желим да успе ова побуна и да се дочепамо зелене гране.“

(Данас)