На данашњи дан пре 20 година, у притвору у Хагу, умро је бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић

 БЕОГРАД - Слободан Милошевић, централна личност српске политике последње деценије 20. века, дугогодишњи председник Србије и потом Савезне Републике Југославије, умро је пре 20 година, 11. марта 2006. у притворској јединици Трибунала за бившу Југославију у Шевенингену, у Хагу.

У сам врх политичког живота у Србији доспео је маја 1986. када је избио на челну позицију партије, Савеза комуниста, у својству председника Председништва Централног комитета партије, да би неприкосновена прва личност Србије постао после Осме седнице ЦК СК Србије 23/24. септембра наредне 1987. године.

Бројне делегације, не само Срба, са Космета долазиле су тада у Београд, с вапајима да им се помогне, а хиљаде исељеника са Косова и Метохије, под притиском екстремиста албанске већине, преплавиле су претходних година унутрашњост Србије

Претходно, после посете Косову априла те године, када је настојао да помогне смиривању прилика на Косову и Метохији, запажено је његово обраћање у Косову Пољу.

Било је то време широког незадовољства у Србији због трагичне позиције сународника на Косову који су деценијама били изложени разним видовима притисака па и терора од стране како екстремиста међу косметским Албанцима, тако, неретко, и од стране тамошње администрације.

Бројне делегације, не само Срба, са Космета долазиле су тада у Београд, с вапајима да им се помогне, а хиљаде исељеника са Косова и Метохије, под притиском екстремиста албанске већине, преплавиле су претходних година унутрашњост Србије.

Једна од последица дугогодишњег нагомиланог незадовољства била су превирања унутар партијске организације у Србији на тему метода којима ваља решавати неодрживу ситуацију на Косову и Метохији.

На том таласу општег незадовољства на челно место партијске организације у Србији избио је Слободан Милошевић који је обећавао заокрет и ефикасно решавање мучне ситуације на Косову.

На том таласу општег незадовољства на челно место партијске организације у Србији избио је Слободан Милошевић који је обећавао заокрет и ефикасно решавање мучне ситуације на Косову

Милошевић је рођен у Пожаревцу августа 1941.

Отац Светозар, који је завршио Богословију на Цетињу, радио је као вероучитељ. По потреби службе године 1938. нашао се у Пожаревцу, где су провели и период окупације. По разводу, радио је као наставник руског у Црној Гори. Мајка, која је после развода радила као васпитачица у средњошколском центру у Пожаревцу, била је изразити присталица поратног режима, што за оца, изгледа, није извесно.

Милошевић је члан Савеза комуниста постао је као гимназијалац 1959. године, а важио је за савесног ученика и потом студента.

Одредила га је, највероватније, средњошколска емотивна веза која је прерасла у брак, са Мирјаном Марковић.

Њено порекло кћерке Моме Марковића, високог партијског и државног функционера, а још више трагична судбина мајке Вере Милетић, која је страдала као скојевка током окупације, пресудно је утицало како на њен тако и на заједнички животни пут.

Постоје сведочења да га је она усмерила на студије права, а он је наводно првобитно размишљао о архитектури. Учесник је иначе више радних акција, још од средњошколских дана. Правни факултет Универзитета у Београду окончаће крајем 1964. године.

Већ током другог семестра студија, градећи партијску каријеру, доспева на позицију руководиоца факултетског комитета СК. У завршним годинама студија био је запослен у Универзитетском комитету СК.

У Скупштини града Београда, као сарадник легендарног Бранка Пешића, радио је од 1966. да би се 1970. нашао у предузећу Техногас.

Председник Пословног одбора Београдске банке постаје крајем седамдесетих, да би потом био и представник Београдске банке у Њујорку.

Године 1980. доспева на чело општинског комитета СКЈ Стари град. Две године затим, средином 1982. постаје члан ЦК СК Србије, а онда 1984. нашао се на челу Градског комитета СК Београда.

Пошто је председник Председништва ЦК СК Србије постао маја 1986. године, у време општег превирања услед нагомиланог незадовољства због ситуације на Косову и Метохији, односно трагичне позиције тамошњих Срба, уследиће преломна Осма седница ЦК Савеза комуниста Србије, септембра 1987. године, која је означила потпуни разлаз Слободана Милошевића и Ивана Стамболића, који га је претходно деценијама доводио на важне позиције, од Техногаса до места председника Председништва ЦК СК Србије.

Неслагања око метода којима би требало решавати кризу на Косову и Метохији, довело је тада до обрачуна унутар врха партије, при чему је Милошевић како отвореним наступом тако и одлучношћу изненадио

Неслагања око метода којима би требало решавати кризу на Косову и Метохији, довело је тада до обрачуна унутар врха партије, при чему је Милошевић како отвореним наступом тако и одлучношћу изненадио. Посебно су стари партијски кадрови били збуњени новим манирима, а и чињеницома да се више није наступало немушто.

У то време, обећана енергичност наишала је на широку подршку јавности.

Уследиле су промене уставног положаја аутономних покрајина унутар Србије, што су присталице Милошевића истицале као велику заслугу, иако је већи део тог посла заправо претходно већ обавио Иван Стамболић, али тихо, као унутарпартијско надметање.

Маја 1989. постаје председник Председништва СР Србије. На првим директним изборима, децембра 1990. огромном већином гласова изабран је за председника Србије. Поново је изабран за председника Србије на превременим изборима, децембра 1992.

Оснивач је и председник, до смрти, Социјалистичке партије Србије, образоване спајањем дотадашњег Савеза комуниста и Социјалистичког савеза радног народа.

Од 1997. до октобра 2000. године био је председник Савезне Републике Југославије.

Његовим успехом сматра се, такође, мировни споразум за БиХ, када је био један од кључних актера. Предводио је делегацију СРЈ и Републике Српске током мировних преговора у Дејтону, САД, новембра 1995. године. Споразум је коначно потписан у Паризу, децембра, чиме је успостављен мир у БиХ.

Био је жртва, готово све време деведесетих, страховите негативне пропаганде западних медија

Развлашћен је масовним бунтом и превратом 5. октобра 2000, чему су претходили избори крајем септембра 2000. када је Војислав Коштуница, тада кандидат ДОС-а, добио више гласова од њега за позицију председника СРЈ.

Његовом обарању, осим агресије НАТО на СРЈ 1999. године, с циљем отимања Косова и Метохије од Србије, чему се одлучно супротставио, допринело је нагомилано незадовољство претходних година, почев од распада Југославије, ратова који су пратили разбијање земље, тешких међународних санкција, сиромаштва и безнађа.

Био је жртва, готово све време деведесетих, страховите негативне пропаганде западних медија.

Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу објавио је 27. маја 1999. године, у јеку агресије НАТО на Србију односно СРЈ, оптужницу против Милошевића. Ухапшен је 1. априла 2001. године, а изручен 28. јуна исте године после чега је уследило суђење.

На челу Србије и СРЈ, налазио се у изузетно тешким околностима глобалних ломова. Било је то време распада Источног блока, Совјетског Савеза, Југославије, Чехословачке.

Сепаратизам и терористичка средстава коришћена приликом разбијања Југославије уживала су подршку кључних структура моћи ондашњег света, при чему су жртве представљене као кривци, међу њима и Србија и Слободан Милошевић.

Сахрањен је у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

(Танјуг)