На данашњи дан 1918. Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори прогласила уједињење са Србијом

 ПОДГОРИЦА - Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, која је одржана од 24. до 29. новембра 1918. године у Подгорици, прогласила је на даншњи дан припајање Краљевини Србији.

Била је то последица исхода Првог светског рата, када је у општем одушевљењу победом, и у Црној Гори, где је тада српски идентитет преовлађивао, већинско расположење било за уједињење, односно стварање јединствене државе српског народа, чему су претходно тежиле генерације.

Донета је такође одлука да се обара претходни монарх Никола Петровић, који је потписао капитулацију 1916, а да се уједињење има извршити под круном Карађорђевића.

Претходно, по окончању Балканских ратова 1912/13. пошто је коначно постигнута заједничка граница, започело је усаглашавање око стварања заједничког државног крова, што је одложило избијање Првог светског рата.

По одлукама Подгоричке скупштине, извршна власт је на том простору поверена Народном одбору, до даљњег.

Од аустроугарских окупатора Цетиње је ослобођено 5. новембра, када је уследило образовање Централног извршног одбора, који је на седници 7. новембра донео правила за избор посланика за Велику народну скупштину.

Избори су обављени 19. новембра, на читавом простору тадашње Црне Горе. Укупно је изабрано 165 посланика, од реда наугледније личности тадашње Црне Горе.

Скупштина је иначе одржавана у сенци притиска, пошто је Италија настојала да војно запоседне тај простор како би успоставила сателитску управу на Цетињу.

Истовремено, српска Врховна команда недвосмислено је ставила до знања да ће оружјем бранити вољу народа.

Током заседања Подгоричке скупштине одржана су два претходна и пет редовних заседања. Током другог редовног заседања 26. новембра донете су кључне одлуке, о припајању Србији и о обарању Николе Петровића. Скупштина је иначе заседала у згради Дуванског монопола.

Тајним гласањем изабрани су председник Скупштине Саво Церовић, и потпредседници Саво Фатић и Лазар Дамјановић.

Изабрана је такође делегација, коју је сачињавало 18 чланова, на челу са митрополитом Гаврилом Дожићем, који ће доцније постати патријарх.

Та делегација однеће закључке Подгоричке скупштине, односно Резолуцију, регенту Александру, потоњем краљу, у Београд.

Подгоричка Велика народна скупштина изабрала је такође, јануара 1919. једанаест посланика за Привремено народно представништво у Београду.

Међународна посматрачка мисија тада је закључила да је изборни процес, као и заседања Подгоричке скупштине, укључујући њене закључке, био израз слободне воље огромне већине народа Црне Горе.

Исто тако, Међународна мисија је оценила да је избор посланика за Подгоричку скупштину био слободнији, односно више израз воље народа, од избора одржаваних под владавином Николе Петровића.

Саставни део извештаја био је и закључак да присуство српских трупа, њих око 500 колико се укупно налазило на простору Црне Горе, није имало утицаја на вољу тамошњег народа, нити на ток рада Скупштине.

Краткотрајни бунт који се тада догодио као израз несагласности са одлукама Подгоричке слупштине, по налазима Међународне посматрачке мисије, био је израз италијанских интереса и делања њихове агентуре, преко неколицине агената свргнутог владара Николе Петровића. Чак и његови следбеници нису тада негирали српски идентитет него су били лично везани за свргнутог монарха.

Преовлађујуће расположење тада било је не само за уједињење Срба него такође за стварање шире заједнице, државе Срба, Хрвата и Словенаца. Што су такође били званично прикламовани ратни циљеви Србије још у раној фази Првог светског рата.

У међуратном периоду, иако је породица Петровић свргнута одлукама Подгоричке скупштине, њени припадници, потомци последњег владара Николе, одлуком краља Александра Карађорђевића уживали су државне апанаже, све време постојања Краљевине СХС/Југославије, што је обустављено 1945. године, када су Карађорђевићи формално свргнути.

Противници уједињења 1918. дакле противници постојања заједничке државе, у више наврата су поништавали одлуке Велике народна скупштине одржане у Подгорици новембра 1918.

Тако је италијанска окупациона власт, односно њени квислинзи, на Цетињу 1941. прогласила одлуке Подгоричке скупштине неважећим.

Такозвани Сабор на Цетињу на Петровдан 12. јула. 1941. донео је осим Декларације о независности Црне Горе и одлуку да се Адолфу Хитлеру упути поздравни телеграм са најлепшим жељама и надом у победу Осовине.

Водећа личност тог скупа био је Секула Дрљевић, близак сарадник Анте Павелића. Председавајући петровданског Сабора 1941. Михаило Ивановић, у поратној социјалистичкој Југославији, кажњен је губитком грађанских права.

Потом 1945. образовањем новог поретка одлуке Подгоричке скупштине остале су ван снаге.

О стогодишњици, 2018. Скупштина у Подгорици донела је такође Резолуцију којом се поништавају одлуке о уједињењу донете 1918. године.

(Танјуг)