Лорна Штрбац: Крајности и заблуде балканских народа

Када односи латентне или манифестне нетрпељивости преовладају на Балкану, велике силе лако успостављају контролу над целим регионом.

У време слабљења Отоманског и Аустроугарског царства, на Балкану су се појавила два процеса: процес стварања националних држава и процес интеретничког повезивања, који је ишао у смеру стварања државе састављене од више етничких група. Идеја интеретничког повезивања артикулисала се кроз концепт југословенства и концепт балканске (кон)федерације.

Концепт балканске (кон)федерације имао је присталице током 19. и прве половине 20. века код Срба, Бугара, Грка итд. Следбеници ове идеје били су исте оријентације као и следбеници југословенства – левичари: социјалисти, социјалдемократе, на крају и комунисти. Кроз идеју југословенства или балканске (кон)федерације артикулисала се свест о потреби повезивања балканских народа у циљу ослобађања од окупације, као и свест о постојању заједничког интереса свих балканских народа у односу на друге.

Идеје југословенства и балканске (кон)федерације појавиле су се у то време као неизбежне реакције на стање окупације. Но, оне су у извесном смислу представљале и крајност у поимању међуетничких односа на Балкану. Ови односи, кроз призму концепта југословенства и балканске (кон)федерације, виђени су искључиво као односи културног заједништва и сродности. Оба концепта подразумевала су максималну релативизацију значаја етничких идентитета, верских и културних разлика.

Идеја балканске (кон)федерације никада није остварена. Али идеја југословенства јесте. Ток догађаја, од оснивања Краљевине СХС (1918) па све до последње Југославије (2003), показао је да је теза како су сви јужнословенски народи „исто” оповргнута самом стварношћу, протканом честим етничким неспоразумима, сукобима и антагонизмима. Од међуетничких сукоба током Другог светског рата, преко етничких тензија крајем шездесетих и почетком седамдесетих, па све до сукоба који су ескалирали током деведесетих година 20. века. Била је заблуда да су разлике између југословенских народа небитне.

Али, пошто разбију илузију о заједништву и искусе међусобне сукобе, балкански народи одлазе у другу крајност – инсистирање на разликама, порицање постојања минималног заједничког интереса. Решење се види у аутохтоном постојању. Односи са суседима успостављају се само у оној мери у којој је то неизбежно, док се сопствена геполитичка позиција и моћ државе, као и њена економија, јачају кроз везивање за једну од великих сила.

Заблуда која прати ову крајност јесте мишљење да је могуће имати државу у једном региону, а игнорисати економска, политичка, идејна и културна кретања која се одвијају на том простору. Такође је прати заблуда да је везивање за једну од великих сила излаз и решење за све проблеме у сопственом друштву.

Када овакви односи латентне или манифестне нетрпељивости преовладају на Балкану, велике силе лако успостављају контролу над целим регионом. У сфери економије, то значи свођење свих балканских држава на колоније, а њиховог становништва на социјално и политички обесправљене људе.

Између тезе да су сви балкански народи „исто”, из које проистиче теза о неважности идентитетских разлика, и тезе да су радикално различити, средња позиција у виђењу етничких група и њихових односа је најразумнија. Та средња позиција подразумева постојање свести о сопственом идентитету, поштовање идентитета суседних народа и, на крају, свест о постојању минималног заједничког интереса свих балканских народа.

Стабилност Балкана зависи од економске развијености региона, од односа међу балканским државама и, на крају, од глобалних политичких и економских процеса. Нужни услови стабилности и развоја Балкана јесу: 1. успостављање стабилних интеретничких односа, што је могуће једино уколико се избегну претходно наведене крајности и заблуде које их прате; 2. економски и технолошки развој, јачање улоге науке и образовања, као и успостављање вредносног система у којем ће радна етика заменити хедонизам; 3. дугорочни мир.

Ауторка је докторанд на ФПН

(Политика)