четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Карл Билт: Европска унија - глобални играч или игралиште за друге
Хроника

Карл Билт: Европска унија - глобални играч или игралиште за друге

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 24. мај 2019.

 Европа је уочи избора за Европски парламент била пуна спекулација о томе ко ће водити главне институције Европске уније следећих пет година.

Међу позицијама за које влада заинтересованост су оне на којима је тренутно председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, председник Европског савета Доналд Туск, висока представница ЕУ за спољне послове и безбедност Федерика Могерини и председник Европске централне банке Марио Драги.

Питања личности нису баш тривијална. Персоналити у политици је важан и то често има кључну улогу у одређивању путање ЕУ. Ипак, нагађање имена која ће се помињати у руководству ЕУ не треба да буде у главном фокусу. Много је важнија дебата о стратешкој агенди Европске уније за период 2019-2024.

Након неформалног самита раније овог месеца у Сибињу у Румунији, европски лидери ће се с већим ентузијазмом вратити на ово питање касније у јуну. И поред све пажње посвећене институцијама ЕУ, шефови ЕУ су ти који ће направити агенду блока. Другим речима, владе држава-чланица, које делују преко Европског савета, биће актери у које треба упрети очи након објаве изборних резултата.

Када је Европска економска заједница, претеча ЕУ, основана 1957, њен примарни циљ је био да се обезбеди мир између Француске и Немачке, почевши од царинске уније за индустријску робу (за Немце) и заједничке пољопривредне политике (за Французе).

Овај аранжман је годинама представљао европски програм. Онда, када се распао Совјетски Савез и његова империја, земље које су биле заглављене иза Гвоздене завесе хтеле су да се „врате Европи“. Годинама након тога ЕУ се подвргава масивном проширењу да би их обухватила.

Њен циљ је двострук – да помогне новијим џавама-чланицама у њиховом посткомунистичком економском и политичком развоју и да одржи мир и стабилност на континенту тако што ће Централну и Источну Европу ставити под окриље институција ЕУ.

Период непосредно после Хладног рата био је време самопоуздања и оптимизма за ЕУ. Њена се стратешка мисија постепено ширила изван границе пуког одржавања мира на пројектовање европског модела заједничког суверенитета и интеграције у иностранству. Речено је да ће модел ЕУ довести до стабилнијег руководства за цео свет.

Међутим, последњих десет година пропадају напори ЕУ да пројектује свој модел споља. Након финансијске кризе 2008, кризе евра и периодичних проблема с миграцијом, ЕУ се повлачи у себе. Истовремено, непосредно суседство ЕУ се од круга потенцијалних пријатеља и партнера претворило у ватрени круг.

Сада, уместо настојања да се извезе стабилност, стратешки приоритет Европе јесте да се заштити од ширег света. У настојању да удахне нови живот у ЕУ након што је кризни менаџмент годинама затворен у себе, француски председник Емануел Макрон заговара „Европу која штити“.

После Макроновог позива на наоружавање, у тексту који му је Пројецт Сyндицате објавио у марту, руководство ЕУ у Бриселу је преузело ту мантру и упаковало разне иницијативе на тему заштите Европе у времену глобалног превирања.

Таква заштита је несумњиво неопходна. Притисак због миграције, стална опасност од тероризма и ескалација економских спорова захтевају снажнији политички одговор. А иако се суочавање с неким од ових питања показало као контроверзно и тешко, спроводи се агенда шире заштите.

Ипак, ако се гледа у будућност, јасно је да актуелне мере неће бити довољне. ЕУ се нашла у свету у којем доминирају ривалитети великих сила, насртљивост Кине и ревизионистичка ратоборност Русије. Још горе, у суочавању с тим претњама више не може да рачуна на САД као на безусловног пријатеља и савезника.

ЕУ сада мора да бира између тога да обезбеди место на глобалној сцени и да постане игралиште других сила. То је стратешка одлука првог реда – из ње ће уследити све друге политичке одлуке.

Ако Европа игнорише или се одјављује из драма које погађају свет, од Амрицара у Индији до Агадира у Мароку, неће успети да обезбеди мир у свом суседству и неће испунити обећање дато својим грађанима да ће их штитити од спољне опасности. Да би подупрела своју првобитну мисију – мир и стабилност код куће – мора да постане глобални играч.

Избор је онда јасан. Европска стратешка мисија у предстојећим годинама мора да буде обезбеђивање позиције на светској сцени и сва питања у вези с политиком и личностима морају да буду решена на начин на који се остварује напредак у вези с тим циљем. Очито ће од суштинске важности бити снажан председник Европске комисије који ће блиско сарађивати са снажним високим представником. Биће потребно да и један и други мобилишу ресурсе и таленте из свих држава-чланица да би спречили да глобалне снаге одвуку саставне делове ЕУ у различите правце.

Ако државе-чланице ЕУ пригрле ту мисију, Европа ће бити у позицији да у предстојећим годинама делује као глобални играч. У супротном, и оне и Европа у целини ће се наћи на рингишпилу над којим немају контролу.

Аутор је бивши премијер и министар спољних послова Шведске

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер