Јово Бакић: Убога смо сиротиња, а режим нас убеђује да смо „тигар“. Ова студентска побуна показује несагласје капитализма и демократије

 Студенти се обликују као политичка генерација управо у овом протесту, они су политички социјализовани током протекле пола године, а њихов утицај на следеће генерације трајаће деценијама, оцењује у интервјуу за портал Н1 професор Филозофског факултета, социолог Јово Бакић. Како додаје, с обзиром на вредности које је усвојила и шири ова политичка генерација – солидарност, склоност демократији и отпор криминалу, корупцији и нестручности – "можемо да се надамо да ће будућност бити боља од јадне прошлости током протекле три и по деценије". "Један општи штрајк, уз масовност протеста, у трајању од недељу дана би свакако довео до краха криминалног режима, али није постојало расположење за тако нешто ван просвете, културе, адвокатуре и социјалног рада у Београду", наводи.

Н1: Како тумачите феномен успеха директне демократије када су у питању студентски протести? Како то њима успева, а већини то иде тешко? Већина зборова грађана (према очекивању) ипак не успева, ни приближно, да буде сложна као студенти широм Србије.

„Што је група мања, то је већа вероватноћа да непосредна демократија буде успешнија; а пленуми се организују по факултетима у релативно невеликим групама (пленум стане у амфитеатар). Поред тога, студенти се обликују као политичка генерација управо у овом протесту. Другим речима, они су политички социјализовани током протекле пола године, а њихов утицај на следеће генерације трајаће деценијама. Ова политичка генерација би требало да у будућности одлучујуће утиче на политичко усмерење, у овом тренутку, од нас отете и заробљене републике. С обзиром на вредности које је усвојила и ширила – мислим превасходно на солидарност, која превазилази, упркос наглашеној религиозности већине студентске омладине, конфесионалне и етничке границе, али и склоност демократији и отпор криминалу, корупцији и нестручности – можемо да се надамо да ће будућност бити боља од јадне прошлости током протекле три и по деценије, иако никада не смемо занемарити притисак империјалних сила и крупног капитала на државу и друштво у којима живимо.

За разлику од реченог, зборови обједињују различите политичке генерације и могу да буду и прилично масовно посећени. Посебан је проблем модерација таквих окупљања, јер модератори би требало да буду посебно обучени, а то неретко није случај (тај проблем постоји и на пленумима). Поред тога, утицај различитих политичких странака, па и режимских служби, много је вероватнији на зборовима грађана но на студентским пленумима (иако се њихови негативни утицаји препознају и на потоњима).

Напослетку, старије генерације су социјализоване током студентских протеста ’90-их, а тада су странке сматране јединим легитимним начином политичког организовања. Они међу нама који тада нису улазили у странке, иако су учествовали у студентским покретима, остајали су аутсајдери, јер сматрало се да ко жели у политику треба да уђе и у неку од странака. Тек доцније ће постати јасно да су странке регрутовале углавном бескичмене и бескрупулозне каријеристе, који ће доцније постати део политичког огранка олигархије. Данас се припадници те генерације не сналазе на зборовима, под условом да на њима учествују, или се пак на њих убацују како би их усмерили према интересима странака којима припадају.

Но, треба нарочито нагласити да зборови имају своју важну улогу на месном нивоу, највише на општинском, док је сваки виши територијални ниво тешко усагласити с непосредном демократијом. Другим речима, друга средства непосредне демократије, као што су народна иницијатива и референдум, која се примењују на већој територији и на већем броју грађана, имају смисла једино ако постоји пуна слобода штампе и доступност свих средстава масовног општења за сва постојећа мишљења о некој теми“.

Н1: Колико је ово авангардан студентски протест на глобалном нивоу?

„‘Из грмена великога лафу трудно изаћ’ није, међ’ великим народима генију се гнијездо вије’. Ови Његошеви стихови нас упућују на скромност, јер припадамо малобројном народу и малој земљи, која се налази на граници полупериферије и периферије светског капиталистичког система. Убога смо сиротиња, „презрени на свету“, премда нас режим убеђује да смо „тигар“. Но, инсистирање на непосредној демократији и прећутна мање или више изражена критика посредне (представничке, репрезентативне, индиректне) демократије, иза које се у капитализму, по правилу, скрива владавина богате мањине, тј. олигархије, јесте авангардна, јер омогућава промишљање, критику и могуће путеве побољшања постојећег система односно његове потпуне промене.

Другим речима, ова студентска побуна показује несагласје капитализма и демократије. У неку руку јој у томе смета што је непријатељ један изразито ауторитаран режим, уз то прожет везама с организованим криминалом, јер испада да би све било у реду да њега нема. Истовремено, међутим, чињеница да је управо такав режим у Србији, те да га подржавају САД и ЕУ, са Запада, односно Русија и Кина, са Истока, док је у свим наведеним случајевима реч о империјама у којима је на снази различита врста капитализма – од различитих врста неолибералног до варијанти државног капитализма – јасно говори да свима њима одговара послушнички колонијални режим који отвара врата страном капиталу по цену поробљавања и убијања достојанства домаћег становништва и уништавања воде, земље, ваздуха, те здравља и живота тог истог становништва. Отуда и изостанак веће пажње средстава масовног општења и политичке олигархије из поменутих земаља овоме што се збива у нашем друштву.

Међу интелектуалцима је стање свакако боље, али видљиво је да су углавном левичари и социјални либерали, међу интелектуалном елитом, подржали студентску омладину и просвету Србије, нпр. Пикети, Бадју, иако наша борба несумњиво превазилази границе Србије. Остали или упадљиво ћуте или отворено подржавају режим, као што је, примерице, случај с једним од водећих идеолога руске и европске крајње деснице Александром Дугином. С тим у вези, да ли се треба чудити домаћим десничарима који се понашају на сличан начин, односно или хистеришу и лупетају о „обојеној револуцији“ или ћуте?“

Н1: Да ли су просветни и ИТ радници, сељаци и студенти могу бити нуклеус неке нове друштвене снаге или инспирација за остале? Могу ли судије и тужиоци да буду следећи?

 „Нажалост, просветним радницима се нису придружили други радници. Један општи штрајк, уз масовност протеста, у трајању од недељу дана би свакако довео до краха криминалног режима, али није постојало расположење за тако нешто ван просвете, културе, адвокатуре и социјалног рада у Београду.

Наравно, цела просвета дугује захвалност ИТ сектору, јер запослени у њему несебично помажу онима који су остали без средстава вољом једног у светској историји беспримерног режима, који ратује против просвете, културе и интелектуалне младости сопственог народа. На челу највећих синдиката налазе се бестидни режимски измећари, који глуме подршку народу, па су чак потписали и неки споразум с нашим неискусним студентима, док су радницима још увек важније повластице које им режимски синдикати могу подарити (нпр. месечно отплаћивање одласка на море под повољним условима, па макар били животно угрожени на радном месту) од суштинског побољшања њиховог друштвеног положаја кроз унапређење услова у којима раде и њихових зарада.

Виде се неке промене међу тужиоцима и судијама. Оне се не смеју потцењивати. Но, кључно је да се тај талас ослобађања правосуђа шири и омасовљује“.

Одустаће од литијума или не: „У оба случаја, режим себи копа раку“

Н1: Нагли пад популарности власти почео је прошлог лета с протестима против рудника литијума у Јадру. Очекујете ли да власти одустану од литијума? И шта ако наставе?

„Нека то режим одлучи. Ако одустане од копања литијума, доживеће отворено непријатељство Немачке, па и других богатих земаља ЕУ, а нарочито би то могло да услови губитак подршке у Европској народној партији, из чијих редова је досад стизала, уз партије радикалне деснице, најјача подршка велеиздајничком и злочиначком режиму у Србији. Ако пак наставе с копањем, суочиће се с масовним и одлучним отпором народа Србије. У оба случаја, режим копа себи раку.

Истовремено, морамо да будемо свесни да нас чека наставак борбе за слободу и једнакост у међународним односима, у веома неравноправним условима и када овоме режиму видимо леђа. Империје ће увек налазити своје измећаре; њима не одговара да овде буде успостављена република у којој слободни и једнаки грађани и грађанке, братски повезани без обзира на етничке, конфесионалне нити било које друге разлике, одговорно расправљају и одлучују о интересима свих нас, узимајући у обзир и заштиту интереса и вредности не само већине него и различитих мањина“.

Н1: Опозиција и даље не показује превише заједничких конкрентих потеза. Зашто је то и даље тако? Помињали сте раније режимску опозицију…

„Све што сам раније мислио и говорио о појединим вођима опозиционих странака, мислим и данас. Отуда ме не чуди ни однос студената према странкама опозиције. Но, у дубини тих странака има искрених и веома борбених опозиционарки и опозиционара, јер странке су у тзв. представничкој демократији неопходне и ти људи су искрено ушли у опозиционе странке како би побољшали услове живота у нашем друштву и борили се против ненародног хуљашистичког режима.

Проблем је у томе што су – с изузетком Демократске странке, која је променила неколико вођа у последњих 13 година (двојица вођа су је, а то сигурно нису ни Пајтић ни Лутовац, као ни Миливојевић, скоро усмртили) – све друге странке, настале пре 2012, остале под вођством старих и најчешће компромитованих кадрова.

У оним, пак, странкама или покретима који су настајали после 2012, режим је кадар био да убаци баш такве старе кадрове, али и неке нове људе, у сам њихов врх и тако неутралише њихову политику. Уз све то, режим преко својих масовних духовних тровачница блати опозиционаре, неретко подстичући мржњу и најниже страсти, што утиче на онај део јавности који нема могућност праћења других средстава масовног општења и поређења обавештења из различитих извора“, закључује Јово Бакић.

(Н1)