Јасмина Лукач: Пропаст "студентске револуције"

 Не ваља више жмурити пред пропашћу студентске револуције. Револуција није сломљена, већ је згаснула, постајући само велико искуство за омладину која ју је покренула, али и за Србију.

Вероватноћа да букне поново на јесен је само математичка, сви политички разлози говоре супротно.

Побројимо неке. Промена карактера од ненасилног ка насилном, одвратила је бројне људе уместо да их држи укљученим у борбу.

Ненасилне акције група Студенти у блокади, са придруженим Зборовима грађана попримиле су насилни карактер, баш као да никад у Србији није постојао марксизам, нити је Зоран Ђинђић писао есеј о субјективности и насиљу.

Карактер је промењен, након што су пропуштени и тренутак и простор за револуцију.

Врхунац спонтане, органске и истинске револуције на спрским универзитетима и у српском друштву био је 1. фебруар, марш студената до Новог Сада и дубоко епска слика уласка колоне, на челу са венцима белог цвећа за страдале под надстрешницом.

Од окупљања на Славији у децембру, преко скупа на Аутокоманди у Београду за Светога Саву, до тог 1. фебруара, Вучић је заиста био пао с власти.

Али, није било никог да то и потврди и спроведе. Никог да заузме простор испред Народне скупштине, да пошаље изасланике на преговоре на Андрићев венац и да тада у том заиста тренутку у ком се то није могло одбити, тражи од Вучића оставку, од Уставног суда одлуку о његовом разрешењу, од парламента да распише плебисцит да се то и потврди.

Сви су стали пред величанственошћу револуције, нико се није усудио да је спроведе. Први су се тргли кругови, који су ту величанственост хтели да одржавају потчињавајући је себи, и тако је кренуло вештачко пумпање карневалских великих скупова, испражњених од превратничког и револуционарног набоја.

Други се тргао Вучић. Уосталом, он има дуго искуство побеђивања поменутих кругова који су се наметнули као идејне вође револуције.

Успео је да 15. марта када је одржан најмасовнији скуп у Београду икад, докаже да бројност и маса не значе преврат, ако се маса на прво репресивно дејство (звучни топ) уплашено разиђе.

Заузео је простор испред Народне скупштине кампом Ћациленд, већ је имао искуство када су, једне зиме у Пионирском парку камповали наводно незадовољни војни ветерани, заузимајући тај простор, да га не би заузели опозициони демонстранти.

Без простора, без моралног преимућства и без правих вођа, револуција је пропала и свела се на одбрану „жртава режима“.

За странце Вучић је остао једини гарант мирног окружења за НАТО, и могућег рудника литијума. Зато му победу на изборима неће оспорити. А већина грађана желеће само мирну годину.

(Данас)