Index.hr: Зашто Авганистанци на крају нису пружили никакав отпор талибанима?

Прије точно десет дана талибани нису контролирали ниједно покрајинско сједиште у Афганистану. Шестог коловоза ови окорјели исламистички милитанти, далеко слабије наоружани и малобројнији од регуларне војске међународно признате афганистанске владе, заузели су први главни град неке покрајине, Заранџ у покрајини Нимроз.

У идућих девет дана талибани су освојили 26 покрајинских средишта, а потом и преузели власт над читавом земљом. У тих девет дана градови су само падали један за другим: Кундуз 8. коловоза, Фајзабад (сједиште некадашњег Сјеверног савеза који је помогао Американцима у борби против талибана 2001.) 11 коловоза, Газни 12. коловоза, Кандахар (други највећи) и Херат (трећи највећи) 13. коловоза, Мазар-и-Шариф 14. коловоза, као и бројни други, док Кабул није у недјељу напросто предан талибанима.

Процјена америчке обавјештајне заједнице, коју су амерички медији објавили у сриједу, а према којој би талибани могли изолирати Кабул у року од 30 дана и заузети га у року од 90, сад звучи као морбидна шала. 

Силовита талибанска офензива нагнала је читаве бригаде афганистанске војске на масовну предају, а у талибанским рукама завршили су њихове војне базе, тенкови, хеликоптери и друго наоружање и опрема вриједни стотине милијуна долара, с којим су онда парадирали на зрнатим снимкама које се шире друштвеним мрежама. У неким градовима тједнима су се водиле тешке борбе на њиховим рубовима, али су талибани на крају пробили обрамбене црте, а затим ушли с малим или никаквим отпором.

Американци уложили 83 милијарде долара у наоружавање, обуку и опремање

Чињеница да је на такав начин колабирала војска у коју је САД у 20 година уложио оружје, опрему и обуку вриједну 83 милијарде долара чини се потпуно необјашњивом. 

У сваком случају, јучерашњи коначни пораз заувијек је запечатио неуспјешни пројект изградње афганистанске војске као модерне и неовисне оружане силе која се може борити у овом герилском рату, као и функционалне и демократске афганистанске државе. 

Још од администрације Барацка Обаме, у којој је тренутни предсједник Јое Биден био потпредсједник, Wасхингтон је за стратешки циљ имао изградити самоодрживу војску и државне институције како би се могао повући из земље а да након тога не дође до колапса државе и талибанског преузимања власти.

На крају се,  након што је САД потрошио више од два билијуна долара за ратовање (по процјени Свеучилишта Броwн), након што је у том рату погинуло 2448 америчких војника и 3846 цивилних коопераната или плаћеника, још око тисућу савезничких војника и неких 66 тисућа афганистанских војника, догодило управо то. 

Зашто се афганистанска војска предала?

Необјашњива брзина којом је Афганистан пао пред талибанима оставља многа питања неодговоренима. Је ли се афганистанска војска напросто одбила борити? Је ли колабирала због деморализираности и неспособности да се бори или због неког тајног договора? Је ли се овај понижавајући пораз могао избјећи или би се догодио кад год да су се Американци и други западњаци одлучили повући? Јесу ли америчка и друге савезничке војске могле наћи одрживу компромисну позицију из које би, унаточ повлачењу највећег дијела војника из земље, могле наставити такву подршку афганистанској војсци која би ју учинила одрживом?

У наставку ћемо покушати дати одговоре на та питања. 

Како Неw Yорк Тимес пише у својој анализи, афганистанска се војска почела распадати и прије него што је Биден у травњу најавио да ће повући све америчке снаге до двадесете годишњице напада Ал Qаиде на Америку 11. рујна 2001. године, због којег је Америка и извршила инвазију на Афганистан и срушила талибански режим који је Ал Qаиди и Осами бин Ладену служио као домаћин и заштитник.

Афганистанска војска била је већ почетком ове године осакаћена кроничним недостатком стрељива, неисплаћивањем плаћа војницима, чак и недостатком хране за њих, дезертерством, константним герилским нападима који су нагризали њихове положаје у руралним подручјима, а потом и разорним падом морала кад је Америка обзнанила своју одлуку да се повлачи и препушта их саме себи. 

Ту је, наравно, и педесетак тисућа цивила који су изгубили животе од почетка рата. Амерички државни инспектори одавно су упозоравали да је ситуација на бојишту неодржива.

Афганистанци су се борили, али пресудили су немар власти и корупција

Ипак, идеја да се афганистански војници уопће нису борили једна је од већих илузија у интерпретацијама овог повијесног пораза. Примјерице, како пише Wалл Стреет Јоурнал, стражарница у округу Имам Сахиб, у округу Кундуз, одолијевала је талибанским нападима пуна два мјесеца - све док војници нису остали без стрељива и залиха.

"Посљедњих дана није било хране, воде ни оружја", рекао је војник Тај Мохаммад (38) за Wалл Стреет Јоурнал. Преостале трупе на крају су побјегле у главни град провинције, који је онда такођер пао неколико тједана касније. А у том је граду једна полицијска јединица добивала једну картонску кутију гњилих крумпира као дневну порцију хране. Неки од полицајаца на првој црти рекли су да нису добили плаћу шест до девет мјесеци.

У Кандахару је часник специјалних снага рекао за Wасхингтон Пост да им је заповједник наредио предају. 

"Ми се желимо  борити! Ако се предамо, талибани ће нас убити", одговорио му је овај часник. 

"Немојте испалити ниједан хитац", рекао им је на то заповједник јединице, док су талибани обилазили подручје. Гранична полиција одмах се предала, остављајући јединицу специјалних снага саму. Не желећи се предати нити се борити кад немају шансе побиједити, припадници јединице одложили су оружје, пресвукли се у цивилну одјећу и побјегли са својих положаја.

"Стидим се онога што сам учинио", рекао је овај часник, али и додао да би га, да није побјегао, "властита влада продала талибанима".

300 тисућа војника на папиру, само 50 на терену

"Ми држимо ослонац у овом рату", рекао је пак полицијски капетан Мухамед Фавах Салех из Мазар-и-Шарифа у сијечњу репортеру Неw Yорк Тимеса, након што је послао појачање како би помогао обранити полицијску станицу на рубу града. Уз нешто људи, све што им је могао послати од стрељива била је једна лименка с 200 метака за стројницу. И то је само један примјер катастрофалног стања у којем су се афганистанске оружане и сигурносне снаге налазиле.

Неки од војника годинама се нису могли вратити кућама на одмор јер су њихова села била заузета. Дио наоружања којим је Пентагон обасипао Афганистанце нестао је захваљујући корупцији и кријумчарењу, а дио јер су га се домогли талибани. А губици афганистанских снага од 2001. до данас (око 66 тисућа погинулих уз 3 и пол тисуће иноземних савезника) били су знатно већи од губитака које су претрпјели талибани (око 51 тисућа, према процјени Свеучилишта Броwнинг). 

"Без САД-а није било ни страха да ће бити ухваћени због корупције. То је извукло на површину издајице у нашим редовима", рекао је још један афганистански полицајац за Wасхингтон Пост.

Неколико полицајаца из Кандахара констатирало је да је за колапс оружаних снага више крива корупција него неспособност.

А иако је на папиру имала више од 300 тисућа војника, афганистанска војска на крају је имала само око педесет тисућа људи на терену, према америчким дужносницима. Управу је ту, очито лажну бројку, Биден спомињао кад је оптимистично одбацивао могућност да афганистанска војска колабира.

Талибани серијски подмићивали заповједнике да се предају

"Неће се, ни у каквим околностима, догодити да видите људе које подижу с крова велепосланства Сједињених Држава из Афганистана ... Вјеројатност да ће талибани прегазити све и посједовати цијелу државу врло је мала", рекао је Биден 8. српња ове године, иако је тада већ помало постајало јасно да деморализирана и дисфункционална афганистанска војска неће моћи зауставити талибане. 

 Америчка агенција за надзор америчке иноземне помоћи узалуд је упозоравала да Пентагон прецјењује стварне способности Афганистанских националних обрамбених и сигурносних снага и да су те снаге подложне "корозивним утјецајима корупције", пише Гуардиан.

Највећи терет очајничке обране пао је на малобројне афганистанске командосе које су заповједници слали од једне бојишнице до друге, без јасног циља и не марећи за њихову исцрпљеност и недовољну бројност. У јужном граду Лашкар Гах, командоси су одолијевали талибанима готово девет дана, док велика аутобомба испред полицијске постаје није пресудила битку.

Талибани су допринијели колапсу афганистанских снага не само побједама на бојишту већ и низом договора испреговараних по селима диљем земље у посљедњих годину и пол. Афганистански дужносници описали су ове договоре као примирја, али уствари се радило о томе да су талибани подмитили владине снаге које су заузврат не само полагале оружје него га и предавале талибанима, открили су неименовани амерички дужносник и афганистански часник за Wасхингтон Пост. 

Ти су коруптивни договори са села прешли на округе, а на крају је тако и испреговарана невјеројатна предаја низа провинцијских главних градова, тврде афганистански часници, специјалци, полицајци и војници који су то анонимно посвједочили за ове америчке новине. Након што се војска у сјеверном граду Кундузу предала прошлог тједна, ствар се незаустављиво закотрљала. 

Психолошко ратовање, пријетње и мито

Талибански побуњеници вјешто су мијешали пријетње и мито, заједно с пропагандом и психолошким ратовањем, и према регуларној војсци и према заповједницима бројних афганистанских племенских паравојски. Тако су заузимали град за градом - неке с једва испаљеним метком - све док нису окружили Кабул и довели предсједника Ашрафа Ганија и остатке девастиране афганистанске војске пред готов чин.

"Ниједна регија није пала као посљедица рата, већ као посљедица психолошког рата", рекао је генерал бригадир Абас Таваколи, заповједник 217. афганистанског корпуса. Дио тог психолошког ратовања биле су и јавне егзекуције афганистанских војника и парадирање с њиховим тијелима. 

Стога је јасно да корупција никако није једини разлог пораза. Афганистански часници су постали подложнији неморалним талибанским понудама управо зато што су схватили да имају врло слабе шансе једном кад више не буду могли рачунати на америчку зрачну потпору, али и друге кључне облике потпоре, попут оне обавјештајне и логистичке.

Војска је била парализирана без америчке зрачне и логистичке подршке

Не само да амерички авиони и хеликоптери углавном више нису пружали виталну подршку војницима на тлу него ни амерички кооперанти више нису сервисирали афганистанске хеликоптере и авионе. Афганистанска војска остала је парализирана. Иронија је што је управо инзистирање Американаца на изградњи модерне војске учинило ту војску потпуно овисном о софистицираној америчкој технологији и борбено неспособном једном кад је америчка подршка нестала. 

"Одлука о повлачењу била је попут тепиха извученог под ногама наших партнера. Нема зрачне потпоре, нема посада за одржавање које су у стању сервисирати опрему - то су чинили амерички кооперанти, сад их више нема. То значи да је технологија која доноси побједу у биткама и на коју смо научили Афганистанце сад бескорисна. Милијарде долара имовине протраћене. Умјесто одрживог мира, који се поступно гради, видимо бијег. Наравно да је тако. Обучити човјека да се бори отворених очију, а затим му везати очи прије борбе имат ће управо такав резултат", објаснио је ових дана и британски ветеран Афганистанског рата и парламентарни заступник Том Тугендхат.

"Неки Американци сада се ругају наводном недостатку воље, патриотизма или одлучности афганистанских трупа - али размислите, ако знате да ваша војска једноставно није опремљена за побједу у битци која долази, зашто се борити? То је индивидуално рационална одлука да си спасите живот не борећи се, одлука која, кад се умножи, доводи до пораза у рату", написао је пак професор међународних односа Паул Д. Миллер у чланку за портал Диспатцх.

Кад је Трумп потписао споразум с талибанима, војсци је било јасно да је рат готов

"Лако је замислити алтернативни сценариј: да су Сједињене Државе задржале малу војну присутност (можда незнатно већу од онога што је Трумп оставио иза себе), могле су задржати афганистанску војску на терену неограничено дуго, дајући времена и простора да се политичка ситуација у Кабулу среди за нову рунду преговора с бољом позицијом у односу на талибане и за наставак обнове и развоја", додао је Миллер.

"Неки су само хтјели новац", рекао је један афганистански специјални часник. Но, други су америчку најаву потпуног повлачења видјели као 'гаранцију' да ће се талибани вратити на власт у Афганистану и стога су жељели осигурати своје мјесто на побједничкој страни, додао је. И војници и часници закључили су да се једноставно више не вриједи борити. 

"Они су тај документ видјели као слијепу улицу", рекао је часник, реферирајући се на споразум о повлачењу до свибња ове године који је Трумпова администрација склопила с талибанима у Дохи у вељачи прошле године: "На дан потписивања уговора видјели смо промјену. Сватко је само гледао себе. Као да су нас (Американци) оставили да пропаднемо."

Иако оштар, тај је закључак тешко порећи. САД је, било из политикантског подилажења антиратном сентименту у америчкој и свјетској јавности, из брутално криве процјене о снази афганистанске војске или из комбинације обају фактора, заиста оставио афганистанску војску на цједилу. Трагичне посљедице повлачења Америке из улоге "свјетског полицајца" управо гледамо. 

Петар Стошић

(Index.hr)