Dr Vera Dondur: Nemoguće rudariti litijum u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način

 Pitanje istraživanja i eksploatacije litijuma u Srbiji izaziva sve veću zabrinutost, ali i zbunjenost među građanima. Serijal "Litijum: Stručnjaci govore" pokušaće da, kroz razgovor sa stručnjacima, da odgovore na brojna pitanja. Prva ekspertkinja koja je govorila na temu litijuma je dr Vera Dondur, redovni profesor fizičke hemije u penziji.

Na početku ću vas zamoliti da odgovorite na 5 blic pitanja kratkim odgovorima od jedne ili dve rečenice, a kasnije ćemo razgovarati o pitanjima iz Vaše stručne oblasti. Da li znate da li se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?

Ne. To se nigde ne dešava. Zašto? Zato što u stvari rudnici, naročito rudnici litijuma su započeli u južnoj Americi iz slanih izvora i udaljeni su od naseljenih i ruralnih područja. U Australiji su oni takođe izolovani ili u planinskim, u pustinjskim ili u suvim predelima i pomereni su, nisu nikada na nekoj plodnoj zemlji. Evropa ima vrlo mali broj pokušaja gde bi se u zelenom području iskopavao litijum. Tako da u stvari, ovaj pokušaj da se jadarit eksploatiše u jednom vrlo naseljenom području, na plodnoj zemlji, bi bio po svom kapacitetu i zahtevima enormno veliki rudarsko-industrijski kompleks koji bi taj ceo sektor, to celo područje vrlo mnogo ruinirao svojim prisustvom.

A da li je uopšte u dolini Jadra moguće rudariti litijum na ekološki prihvatljiv način?

Ne.

Nigde u svetu litijum se ni sada ne rudari na ekološki prihvatljiv način.

Postoji jako mnogo radova i studija koje su već do sada objavljene o tome koliki je uticaj rudarenja litijuma na okolinu. Zašto? Ne samo zbog ostataka od rudarenja koji su veliki, već i zbog toga što se troši velika energija, što se troši puno hemikalija i što se emituje velika količina ugljen-dioksida u atmosferu. A ceo proces je u stvari iskopavanje litijuma da bi se emisija ugljen-dioksida smanjila. Nije još uvek pokazano da rudarenjem litijuma to se postiže.

Da li je, prema vašem mišljenju, racionalno i dugoročno odgovorno nekim novim generacijama ostaviti zdrave prirodne resurse s akcentom na zdravoj vodi i zdravoj prirodi?

Svakako da jeste. Ostaviti novim generacijama to svakako je vrlo opravdano. Zašto? Zato što Srbija nije zemlja koja ima jedino rudne resurse. One zemlje koje nemaju druge resurse posežu za time da iskoriste svoje rudne resurse trenutno, jer nemaju šta drugo. Srbija ima mnoge druge resurse koje treba da unapredi i da koristi, a ne da strmoglavo ide prema korišćenju rudnih resursa. U ovom momentu to je nešto što sigurno ne treba da se preduzima. Tehnologija napreduje, i litijum iz zemlje neće nestati. On može da sačeka 100 godina i da za 100 godina bude veliki resurs za generacije koje dolaze. Ja verujem da će generacije koje dobro iškolujemo moći da procenjuju kada treba taj resurs da koriste, a ne da ga budzašto sada eksploatišemo.

Da li ste protivnik rudarenja kao privredne grane?

Rudarenje kao privredna grana, rekoh malopre, ima smisla samo u onim zemljama koje nemaju druge resurse. Srbija ima druge resurse i nema razloga da toliko akcenta daje na rudarenje. Uostalom, imamo iskustva da je u istočnoj Srbiji intenzivno rudarenje potpuno uništilo prirodu, živote, zdravlje ljudi, a za male koristi.

Da li bilo koja kompanija koja bi rudarila u dolini Jadra može da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materija i zagađenja životne sredine?

Ne može iz više razloga. Prvi i osnovni razlog je u tome što bi rudarenjem u Jadru nastale dve nove komponente koje bi mogle potencijalno da imaju posledice na životnu sredinu. Jedna je litijum, a druga je bor. Za razliku od litijuma koji se masovno proizvodi tek prethodnih desetak godina, bor se vrlo dugo proizvodi. O njemu se puno zna i zna se kakvi su negativni uticaji na životnu sredinu. Recimo, još 1935. godine je evidentirano da bor ima toksične efekte na biljke. Znači, ima podataka. A našoj sredini unošenje u ogromnim količinama tih novih zagađivača je nešto što nema ni tehnologije ni kompanije koja bi to mogla da garantuje da neće biti emisije ta dva elementa u prirodu.

Hvala vam za ovaj uvodni deo. Preći ćemo sada na onu oblast kojoj ste vi zapravo i posvetili svoj naučni vek, a to je oblast fizičke hemije, mada ste vi vrlo lepo u svojim odgovorima sada napravili uvod u dalji tok emisije i za početak nam pojasnite da li se projekat Jadar može svesti samo na rudarenje.

Ne može iz jednostavnog razloga što kada se iskopa ruda, ona mora da se preradi da bi se dobio koncentrat u kome je količina jadarita dovoljno visoka. Kada se to uradi, taj koncentrat nema nikakvu vrednost. Litijum se proizvodi u svetu iz drugih minerala, i najpoznatiji mineral iz koga se najveći deo litijuma proizvodi je spodumenski litijum silikatni zeolitski materijal, čiji koncentrati su na berzi i sa kojim se trguje. Proizvodi se najmasovnije u Australiji i iz Australije se izvozi širom sveta i prerađuje. Jadarit nije takav mineral, niti može da bude, niti može da postane. Znači, ako bi se samo rudarilo ta ruda i taj koncentrat, ne bi imali kome da se transferišu, da se iz njega proizvode litijum, karbonati, litijum hidroksid i naravno borna jedinjenja.

Pojasnite nam onda sada šta je uopšte jadarit, šta mi o njemu znamo i koliko je on zapravo po svojoj strukturi jedinstven? Koje su to osnovne karakteristike?

Jadarit je stvarno jedinstven mineral. Zašto? Ne bi ni dobio ime jadarit da nema specifičnu strukturu i specifičan hemijski sastav. On je litijum, natrijum borosilikat – znači u sebi ima natrijum, litijum, bor i silicijum i naravno kiseonik, kao i svi ostali minerali i po tome je specifičan. Međutim, o njemu se vrlo malo zna. Od momenta kada je on prvi put detektovan pa do sad, vrlo mali broj naučnih radova je, svega par naučnih radova, bio posvećen njemu, od kojih su dva rada bila posvećena njegovoj strukturi da bi bio priznat kao mineral. Nema drugih naučnih podataka o njemu, ima recimo oko šezdesetak radova u kojima se samo on pominje kao novi mineral i ništa više. Znači, on je u suštini jedna potpuno neistražena naučno neistražena materija, tako bih rekla. O njemu se malo zna. Ne zna se čak ni da li bi izazivao najjednostavnije neke alergijske reakcije, a kamoli nešto drugo.

Da li je onda prerada jadarita složen proces?

Da.

Da li uopšte može da se uporedi sa nekim u ovom trenutku poznatim procesom prerade?

Ne. Zašto? Zato što na nalazištu gde se nalazi jadarit, jadarit je okružen, on je u stvari jedan sitnozrni mineral, koji je okružen desetinama drugih minerala. A u toj rudi ima čak negde 40 do 50 različitih elemenata. Znači, vrlo je složen taj rudni sistem koji bi se iskopavao. Kada je jadarit iskopa, on mora da se praktično očisti, taj deo rude da se obogati, da se odstrane oni minerali u kojima nema jadarita, u što većoj meri. Međutim, ruda iz koje se kopa ima mnogo karbonata i drugih minerala koje nije tako jednostavno odstraniti. Za sada je kompanija dostigla takav nivo da može da recimo u tom koncentratu ima 40 posto jadarita, a 55 do 60 posto su drugi minerali, među kojima su i karbonati. Kompanija planira da, i o tome se dosta govori, da sada taj koncentrat razloži sumpornom kiselinom, zato mora da potroši veliku količinu sumporne kiseline i da u tom procesu dobije rastvor koga može dalje da prerađuje, ali će u tom celom procesu emitovati veliku količinu ugljen-dioksida.

Taj problem emisije ugljen-dioksida iz procesa kompanija nije za sada rešila. Kada se to dogodi, onda se praktično napravi, posle tretmana suprotnom kiselinom, rastvor koji se dalje prerađuje. Taj rastvor je komplikovano dalje prerađivati zato što iz njega je potrebno izvući litijum i bor.

Kada se posmatra taj proces, on je složen zato što u istom rastvoru su oba elementa. Litijum se proizvodi na jedan način, bor se proizvodi na drugi način i ne postoji jedinstvena tehnologija proizvodnje litijuma i bora. Ovo bi bila prva takva tehnologija koja bi se primenila u Jadru. Šta je problem? Problem je u tome što je kompanija uspela da na jednom relativno malom pilot postrojenju isproba tu tehnologiju, ali na malom uzorku. I to ne garantuje da će moći da ide u tako veliku proizvodnju od hiljade tona jednostavnog razdvajanja litijuma i bora i proizvodnji litijuma i bora.

Sama kompanija ima iskustva u proizvodnji bornih jedinjenja u Kaliforniji, gde već 100 godina proizvodi borna jedinjenja. Nema iskustva u litijumu i pokušala je 2020. godine da napravi jedno pilot postrojenje i najavila je da će iz ostataka koje ima u Kaliforniji, koji su milionski otpadi, da izvuče litijum i da će napraviti jedno postrojenje koje je trebalo je da proizvede 10 tona pa onda pet hiljada tona godišnje tog litijum jedinjenja. Međutim, s tim se utihnulo, nema ništa, nema nigde najave da je do realizacije tog projekta došlo.

Novi problem koji bi se pojavio u realizaciji projekta Jadar bi nastao zato što je zamišljen, ne samo na plodnoj zemlji, nego što je zamišljen kao enormno veliki rudarsko-industrijski kompleks. Da li onda možemo sada da podvučemo ovaj podatak koji ste ovaj na trenutak izrekli? Da li igde u svetu postoji proizvodnja litijuma i bora iz jedne rude? Ne, ne postoji nigde na svetu proizvodnje litija i bora iz jedne runde. U Nevadi je u razvoju projekat da se iz jednog površinskog kopa u kome postoji rude litijuma i rude bora, dve različite rude, da se dobiju litijumska jedinjenja i borna jedinjenja. To je projekat koji je u razvoju i on će možda da startuje 2025-26, možda i kasnije, u kome će taj proces da se razvije i razvija se na znatno manjem kapacitetu i manjim količinama nego što bi bio u Jadru.

Da li onda kompanija Rio Tinto ima ikakvog iskustva u proizvodnji litijuma i bora iz jedne rude?

Ne. Kompanija Rio Tinto tvrdi da bi rudnik jadarita u Jadru bio podzemni, da bi to zapravo značilo da će stanovništvo tog kraja zapravo moći da najnormalnije funkcioniše i po pitanju bavljena poljoprivrede i saobraćaja i svega ostalog. Da li uopšte takva njihova tvrdnja ima osnova? Ta njihova tvrdnja je onako puna nekog neverovatnog optimizma i malo je realna, malo malo realna. Zašto? Podzemni rudnik je nije postavljen kao podzemni rudnik zato što oni hoće da čuvaju prirodu, nego zato što se jadarit nalazi trista do šest stotina metara pod zemljom i što mora da bude podzemni rudnik. On je podzemni rudnik u tom smislu da li će imati uticaja na one nadzemni deo. Ja mogu da kažem da će recimo dnevna proizvodnja rude biti šest hiljada tona, da će oni da troše više od pet tona dnevno eksploziva. Da li će imati uticaja verovatno hoće neki. Koliki će ti uticaji biti, ne zna se.

Samo to eksploataciono polje koje oni šire pod zemljom, ono će biti negde na površini koja je sigurno osam stotina hektara. Znači ispod zemlje će se nešto dešavati. Šta hoću da kažem? Taj rudarsko-industrijski kompleks je velik i on će da nanese već nesagledive posledice i u samoj izgradnji. Zašto? Zato što su nadzemni deo rudnika postrojenja I postrojenja koja su za preradu i dobijanje litijum karbonata i borne kiseline. Praktično su ta 2 postrojenja potpuno okružena malom rekom Korenitom koja paralelno posle teče duž Jadra. Ona je prirodna granica tog kompleksa, skoro 60 posto njegove dužine. I već u samoj izgradnji u kojoj oni planiraju da otklone veliki slojeve zemlje, da podignu nivo za 4 do 6 metara, što nije uopšte nije opisano kako će se dogoditi, čime će već ugrožavati tu malu reku koja je granica granica sa tim postrojenjima? Druga stvar je ovaj rudnik. Sam rudnik je takav da je pod dejstvom podzemnih vodai neprekidno rudarenje će značiti i neprekidan doticaj podzemnih voda koje su pune različitih zagađujućih materija. Alkalne su, imaju u sebi litijuma i bora. Imaće po procenama, možda i arsena, ima vodonik sulfida ima metana. Ona ima i drugih zagađujućih materijala. Svakoga dana bi se iz tog rudnika ispumpao jedan olimpijski bazen te vode. To je prva stvar. Druga vrlo složena stvar kada je u pitanju taj podzemni rudnik je da su stene iz kojih se jadarit iskopava takvog sastava da se očekuje da može da dođe do urušavanja tih stena i sleganja tla na površini. Praktično je to jedan od otežavajućih okolnosti i sve te rudarske aktivnosti moraju da budu takve da se onog momenta kada se iskopa neki deo prostora, on mora da se napuni betonom. I unadzemnom delu rudnika će biti instalirana ogromna fabrika za preradu betona koja će neprekidno beton upumpavati u sam rudnik. To je znači mnogostruko složeno. Još nismo ni došli do procesa. Prerade te rude koja se očekuje sada do finalnih proizvoda. Da li bi onda sve to što ste sada izneli zapravo bilo opasno po ljude i po sav živi svet u Jadru i da li naša zemlja ima odgovarajuće standarde i norme koji bi zaštitili uopšte ceo taj kraj? Ne. Mi prvo kad govorimo o standardima odnosimo se otprilike kao da imamo standard. Prvo za litijum niko nema standard na svetu. Kada je u pitanju litijum, pošto još uvek nije ušao u masovnu potrebu, Postoje samo Američka agencija za životnu sredinu više godina je Istraživala i onda je propisala da je standard za vodu 1 mikro po litru nešto što nije opasno da ljudi konzumiraju. Vrlo opsežni radovi sada su u okviru Amerike i Australije, naročito o tome kakav je uticaj litijuma i koje propisane doze litijuma mogu da budu za hranu, za zemlju za druge stvari.

Međutim, budući da Australija je veliki proizvođač rude, ona ima sada dva postrojenja, koji će proizvoditi litijum i vrlo strogo je propisala kako mora da se postupa sa litijumom i preradom litijuma u tim postrojenjima.

Kada je Srbija u pitanju, mi imamo standard za bor za pijaću vodu koji je usklađen sa europskim standardom – 1 miligram po litru, što je hiljadu puta više nego onaj 1 mikrogram za litijum. Imamo još jedan standard koji propisuje jedan miligram bora u prašini u rudnicima uglja, što znači da je bor prepoznat kao opasan i u zatvorenim prostorijama kao što su rudničke prostorije. Imali smo i standard koji je propisivao koncentraciju bora u zemlji, ali je poslednjim izmenama, u prethodnih nekoliko godina to je jednostavno iz standarda izbrisano. Na volšeban način. ja sad mogu da kažem uz određenu sumnju da je to namerno učinjeno. Znači nemamo te standarde, nema ih ni Europa. Kada je bor u pitanju postoje standardi recimo borno jedinjenje Borax je zabranjeno za upotrebu ljudsku. Ima propisa u Europi kada je u pitanju bor.

Po čemu bi onda rudnik i proizvodnja litijuma u Srbiji bili posebni?

Pa bila bi posebna naravno, zato što ovako kad posmatramo koliku bi količinu Europa od Srbije očekivala litijuma? Čitava Europa u svim svojim planovima bi proizvela za 30 godina negde oko 1,500,000 hiljada tona litijuma računato na metalni litijum, a Srbija oko 330 hiljada. Znači mi bismo učestvovali sa recimo 18 do 20 posto u toj ukupnoj proizvodnji. Kada pogledamo koliko nas nas ima i koliko ima stanovnika u Europi, srazmera je takva da naših 6,5 miliona i njihovih 450 miliona ljudi nije srazmerna tome koliko bi litijuma, mi dali. Kada se gleda po kvadratnom kilometru, što je veoma važno, Na Europu bi bilo recimo litijuma 0,36 tona po kvadratnom kilometru. A u Srbiji 3.7 tona po kvadratnom kilometru, što bi značilo sledeće: Europa je velika I svoje planove i rudnike je smestila na sledeći način. Sam rudnik i prerada skoro nigde nisu postavljeni na istom mestu to je prvo. Ta čitava proizvodnja bi se disperzovala po čitavoj Evropi. Za razliku od toga, ova proizvodnja koje bi bila kod nas bi bila skoncentrisana na jadar, na opštinu Loznica i naravno na Srbiju. Što znači da bi mi u suštini Europi dali litijum, a nama bi ostalo zagađenje. Uz litijum ste pomenuli i bor kolika je zapravo njegova toksičnost i šta je rio tinto uopšte predvideo šta će raditi sa borom? Svi više govorimo o litijumu, više nam je on poznat, zapostavljamo bor koji igra važnu ulogu. Veoma važnu što se tiče uticaja na životnu sredinu za litijum još uvek ne znamo koliki će biti, a kad je bor u pitanju to je vrlo poznato. Znači to nije bezopasno. Sama kompanija rio tinto je upoznata sa tim. I ona to zna, da je bor toksičan za biljke. Da su biljke glavni indikatori prisustva bora i da neke biljke ne mogu da tolerišu bor i tačno se zna koja biljka koju količinu bora može u vodi i u zemlji da podnese i to je podatak koji rio tinto zna. Oni nikada nikada stanovništvo, ni onda kada su od njih otkupljivali zemlju, nije o tome obaveštavao niti ih je obavestio. Rio tinto te podatke ima i ima ih naravno u svojim reklamama gde pokušava negde gde nema bora u zemlji da proda jalovinu bornih ostataka kao recimo dodatak uz insekticide, pesticide i druge stvari.Znači poznato je da je vrlo osetljiva soja da je najosetljivije voće, ti podaci su apsolutno dostupni i oni su verifikovani diljem planete. Recimo u Americi postoji agencija za poljoprivredu na čijem sajtu može da se vidi koliki je nivo toksičnosti za bilo koju biljku.

Imamo podzemnu eksploataciju, ali će uz taj rudnik biti i fabrika betona, ali i fabrika za preradu jadarita I razdvajanje litijuma i bora.

Koliko bi zapravo prilikom te ekstrakcije,tog razdvajanja bilo otpada i šta bismo s njim radili?

Pa naravno kao i u svakoj u hemijskoj proizvodnji bilo bi čvrstog otpada, otpada koji se emituje u atmosferu i otpada koji dišu s otpadnim vodama. Nema ničeg tu nepoznatog, znači sve što uđe u tu proizvodnju i ne izađe sa proizvodima, ostaće u otpadu. Znači praktično će negde uvek zaostajati litijum i bor. I recimo količina litijuma je negde oko 10 hiljada tona godišnje, a bora negde oko dve. Ipak ne, bora oko 10 hiljada, a litijuma negde oko 2 i po hiljade godišnje. Znači kada to pogledate na nivou od 30-40 godina. To su enormno velike količine. Naravno to neće odmah da ode sve u vodu, u vazduh, u zemlju, ali će neprekidno da učestvuje u svim tim procesima. Prvo i najvažnije je da je to zahtevan kompleks u pogledu potrošnje energije. Energiju će dobijati kao električnu energiju i energiju iz prirodnog gasa i energiju iz dizela za transportna sredstva po najblažim procenama koje nisu učinjene detaljno ni od strane Rio Tinta ni od nekih nezavisnih eksperata, povećavanje emisiju ugljendioksida će biti sigurno veće od 0.5 posto, što je vrlo veliko, veliki doprinos emisiji ugljen-dioksida. Svuda u svetu se ugljen-dioksid smanjuje, a ovde bi se povećavao.

Druga važna stvar je da bi u vodama, vodama, otpadnim vodama bilo i litijuma i bora. Ono što se što još uvek nije utvrđeno od strane Rio Tinta kao precizan podatak, a zašto? Zato što Rio tinto za sve ove godine nije napravio osnovni zakonski dokument koji se zove idejni projekt eksploatacije i prerade minerala jadarita, iz koga bi proizišli egzaktni kvantitativni, podaci, o kapacitetu, o proizvodnim procesima, o emisijama, o količini otpada, o vodama, prečišćavanju podzemnih voda itd. Znači to do sada ne postoji. Ono što na osnovu materijala koje do sada imamo iz Rio Tinta čvrsti otpad će biti veliki zato što je koncentracija litijuma u rudi mala. I on mora da bude veliki. Znači jalovine koja će se odlagati biće recimo reda veličine otprilike oko 2 miliona godišnje, a za 30, 40 godina one će narasti, akumuliraće se, naravno, sve do negde 90ak hiljada. Jalovišta, gde oni hoće da odlažu ostatke čvrste, jedno bi bilo vrlo veliko na 20 hektara. U samoj dolini Jadra tačno ispred prozora onih ljudi koji sada protestuju protiv izgradnje Rio Tinta celog u jadru. To jalovište bilo bi visoko 60 metara. 60m je nešto što je, red veličine, Hrama svetog save ili 15spratne zgrade, Na 20 hektara. To je ogromna piramida. Ogromna stepenasta piramida za koju oni kažu, posle toga će da je pošume. Na zemlji u kojoj ima bora neće imati šta da pošume.

To je prvo jalovište. Drugo jalovište koje će da se smesti u dolinu reke Štavice, koja je bujična reka, ima puno malih potočića kao pritoka. To je jedna dolina u koju bi na 168 ili možda 170 hektara bila posečena šuma I tu bi se postavila ta velika jalovina koja naravno sadrži litijum i bor i koje bi po svetskim merilima bila jalovina opasnog materijala i po svetskim merilima velika jalovina. Tako veliku jalovinu apsolutno ni jedna zemlja u Evropi ne predviđa za proizvodnju litijuma, nijedna zemlja ne predviđa, samo Srbija. A zašto uopšte rio tinto želi i fabriku za preradu rude uz sam rudnik? Pa zato što im je to najjeftinije. To je vrlo jednostavno. To je najjeftinije. Našli su da mi ustvari nemamo čvrstu regulativu, da nemamo kapaciteta da se tome, na dovoljno dokumentovan stručni način praktično odbijemo to. I naravno, našli su saradnju sa našim vlastima koji nisu dovoljno informisani o čemu se radi. Ja ću ilustrovati samo jednim primerom. Rio Tinto predviđa da će koristiti delimično vodu iz Drine, da će delimično reciklirati procesnu vodu u postrojenjima, što je inače normalan postupak u svakom hemijskom postrojenju na svetu, što se inače radi. Ali kaže, sledeće, on će tu podzemnu vodu koja je tako bogata svim solima koristiti u vrlo velikom procentu, prečistiće je, a onda kaže dobro, još uvek ne zna kako će da je prečisti, a onda će to, onda će vodi za procese dodati kišnicu, pri čemu ne zna ni koliko će biti kišnica, ne može da proceni. Znači jedini siguran izvor vode za procese bi po kvalitetu i količini mogao da bude je taj aluvijon reke Drine. Ne mogu ova 2 druge izvora da budu. Kada je u pitanju ta reciklaže vode oni u nekim podacima navode da će 48 posto vode reciklirati, a u drugim podacima kažu 70 posto. Velika razlika. Svako bi se pitao kako može da bude i 48 i 70. Znači, kompanija u tim delovima nema precizne podatke ili ih krije, što isto nije dobro. I kod većine ljudi koji imaju sumnjaju da Rio tinto ima dobre namere, izaziva još veću sumnju naravno.

A da li uopšte u našoj zemlji postoje još neki kapaciteti za preradu rude i u čemu bi bila razlika, recimo između prerade jadarita i recimo olova i cinka?

Jednostavno je, vrlo je jednostavno. U našoj zemlji sada, isključujući preradu olova i cinka koju smo imali na Kosovu, a sada više to nemamo, dva rudnika koje smo imali, od kojih je jedan na Rudniku kod Gornjeg Milanovca. Jedan je majdan, i jedan i drugi je kupila jedna inostrana kompanija i ona samo sada nosi rudu na preradu, transportuje rudu i ruda se prerađuje van Srbije. Veliki proizvođač je samo Bor, a iskustva o Boru su više nego očigledna. Bor je rudnik koji je vrlo star rudnik, vrlo dugo eksploatisan. Kada je postavljen na mestu gde je postavljen, nije se očekivalo da će toliko intenzivno da bude eksploatisan. On se širio i svojom veličinom i obimom je sada ugrozio celu istočnu Srbiju. Mislim da tu ne treba ništa više da kažem. A da li ste recimo vi kao naučni radnik imali dovoljan pristup svim dokumentima kompanije Rio Tinto koji bi recimo bili potrebni jednom naučnom radniku da bi doneo svoje sudove? Ne. Kompanija je zatvorena za sve. Evo ja ću da kažem da sam recimo tek pre možda dve tri nedelje uspela da dobijem jedan kamenčić u kome ima jadarita, iako sam od samog momenta kad su oni taj jadarit praktično pronašli pokušavala da dobijem uzorak iz čisto naučnog interesovanja, jer sam u to vreme vrlo intenzivno istraživala ove litijumske minerale. Kompanija ima svoje materijale, radila je u saradnji sa našim kolegama i institutima – Institutima Černi i drugim institutima i ima mnogo, dosta istraživanja. To nije sporno. Ta istraživanja nisu dostupna javnosti. Kompanije ima nekoliko materijala koji su urađeni. To je elaborat o nalazištu. Ima urađenu jednu studiju koju nikad nije još završila, koja se odnosi na eksploataciju rude i vrlo sporadično pominje preradu. I to su u stvari osnovni materijali. Na sajtu kompanije su se pojavljivali i drugi materijali koji su bili dostupni fragmentarno. Ja lično sam sve te njihove materijale koje sam mogla da prikupim prikupila. Dosta sam se njima bavila i kada su se pojavili tokom leta ovi materijali koji se zovu studija uticaja na životnu sredinu, bila sam vrlo iznenađena što je kompanija ponovo, umesto da napravi studiju uticaja na životnu sredinu eksploatacije i prerade jadarita, to fragmentarno prikazala u tri potpuno odvojena materijala koji su radile različite ekipe koje međusobno nisu očigledno mnogo komunicirale i u kojima se nalazi mnogo nepotpunih, kontradiktornih i nepotpunih podataka. Tako da… i kad je veći broj ljudi hteo da se angažuje, da prouči šta se ustvari nalazi iza projekta, Jadar nije mogao to da učini. Mogao to da učini. Još ću nešto vrlo značajno da kažem. Pristupilo se izradi prostornog plana na osnovu takođe nepotpunih podataka, isključivo od onih podataka koje su naše institucije dobijale od Rio Tinta. Oni su čak u prostornom planu, to može da se pročita, rekli sledeće: dokumentaciju imaju od Rio Tinta, sa idejnim rešenjima. Šta su idejna rešenja, to niko ne može da kaže ko je tehnički obrazovan. Postoji idejni projekat, ne idejna rešenja. Tako da, kad gledam vrlo sam iznenađena da se šira javnost naučna očito nije uključila u ovaj problem malo više, ali opet i nisam zato što ne znaju ljudi da počnu šta da traže, šta da pregledaju.

Kako, dakle, generalno ocenjujete dostupnost dokumenata i uopšte Stransparentnost, u ovom trenutku, rada kompanije Rio Tinto?

Kompanija Rio Tinto smatra da je transparentna samo što izdaje saopštenja, što se neprekidno oglašava samo kada neko nešto kaže što im ne ide u prilog. Onda su vrlo glasni u medijima i saopštenjima da to negiraju, to je pogrešan postupak. Znači, sada je već mnogo takvih izjava, medijskih odgovora i napada da se ljudi ne usuđuju da to da čine, što nanosi štetu. Kompanija nije ni svesna da time nanosi i sebi štetu, a ne samo time što nastoji da diskvalifikuje ljude koji nešto i kažu. Ja u stvari najtoplije mogu da preporučim kompaniji da ekipu koju je angažovala da radi na ovom projektu angažuje da prvo one materijale koje su plasirali u javnost kao one materijale koji se zovu studije uticaja na životnu sredinu, pregledaju i iz njih izbace sve one podatke iza kojih ne stoje. Zašto? Pitaju se ljudi zašto mi nismo dali primedbe. Kakve primjedbe na nešto što sama kompanija kaže, ona ne garantuje ni za kakav podatak koji su u toj studiji, tzv. studiji nalazi. Pa šta da komentarišem? Vratiću vas samo na trenutak na temu vode, i nje smo se malopre dotakli. A kakvi bi zapravo bili efekti iskopavanja u Jadru i efekti uopšteno, ali sa akcentom na vodu, na izvorišta vode, na moguće zagađenje. To je isto vrlo složeno. Rekla sam maločas da je jedini siguran izvor vode koja bi napajala ceo taj rudarsko-industrijski kompleks je ustvari aluvijon regije reke Drine. Međutim, šta je zbunjujuće. Zbunjujuće je što kompanija u istom dokumentu čak i u prostornom planu navodi da bi se dnevno koristilo i hiljadu kubnih metara i 5 hiljada kubnih metara. Koliko? Ne znam. Ne znam odgovor.Ne znaju ni oni ja verujem.

Kada se pominje prečišćavanje vode, tu nastaje novi problem. Problem je što otpadne vode, po prirodi procesa koji se dešava, moraju da imaju litijum i bor u količinama koje nisu male. I što kompanija kaže sledeće. Oni će upotrebiti za prečišćavanje otpadnih voda kombinovani sistem u kome će da koriste nešto što se zove ultrafiltracija ili povratna osmoza, to su poznate metode koje se masovno u svetu koriste za desalinizaciju vode. Vode koja se koristi za piće ili irigaciju. To se naravno koristi masovno u Izraelu, na Kipru, u Maleziji, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i da ne nabrajam. Međutim, u tim vodama je mala koncentracija bora. Bor je jedan element i to vrlo specifičan, vrlo sličan vodi i tim membranama, u toj reversnoj osmozi, ne može da se prečisti tako dobro, ako koncentracija bude visoka, znatno veća nego što je u morskoj vodi. Takva koncentracija se naravno u ovim procesnim postrojenjima očekuje. Nije jasno kako to kompanija misli da će da učini, nema naučnih podataka da je za tako visoke koncentracije ta reversna osmoza efikasna. Nema nigde podataka u svetu da se tako visoke koncentracije vode, otpadne vode, uopšte prečišćavaju. Zašto? Zato što je ta metoda izuzetno skupa i izuzetno zahtevna po količini električne energije koja je potrebna za njeno funkcionisanje. Između tri i deset kilovat časova po kubnom metru vode se troši za taj proces. Da je to u Saudijskoj Arabiji, oni stave solarne čelije, pa mogu to da rade. A gde bi oni uopšte ispuštali tu vodu? To je drugi problem, novi problem. Svi prerađivači hemijskih stvari nastoje da rudnike odvoje od prerađivačkih postrojenja. Prerađivačke postrojenja se smeštaju u takozvanim industrijskim zonama. Industrijske zone se lociraju na obalama velikih reka, mora i okeana. Australija je ta svoja dva postrojenja, nova, jedno je već u operativnom stanju, a drugo će biti naredne godine, postavila, naravno u Pertu na obali okeana. I ispust ide nekoliko kilometara u dubinu okeana, pri vrlo strogim uslovima koliko mora da se ispusti litijuma. Tamo nema bora.

S druge strane, najveći svetski proizvođač bornih jedinjenja je Turska. Ona ima 4 rudnika. Najveće postrojenje je u Bandirmi, takođe na obali Mramornog mora, prerađivačko postrojenje i takođe ispušta otpad od bora u morsku vodu gde ima bora. Jadar nema mora. Nema Jadar Mora, nema. Reka Jadar je mala reka, malog kapaciteta i kompanija nastoji da nas ubedi da će ispuštati malu količinu otpadne vode i da će puno da reciklira. Malopre sam rekla koliko su šarene te reciklaže. I opet u različitim izvorima navodi različite podatke o tome koliko će biti ispušteno otpadne vode. Imali smo priliku da čujemo kolege koje su učestvovale u izradi ove studije, da će oni raditi remineralizaciju, da će voda biti potpuno prečišćena. Pročišćena voda ne može da bude potpuno prečišćena. Voda mora da sadrži sve što je u njoj bilo, samo je pitanje u kojoj koncentraciji. Ako bi oni prečišćavali, ima jedan materijal u kome kažu, da bi prečišćavali vodu koja ima najviše osam stotina miligrama, i ako je prečiste do vode koja ima samo 1 miligram, što bi bio naš standard, prečistili bi vodu do čistoće 99,9 posto. Apsolutno neverovatno. Znači sve izjave koje se daju od strane kompanije treba da budu precizne, tačne i neobećavajuće za ono što oni ne mogu da ispune. Znači kao što nisu stanovništvu rekli da je bor opasan za biljke, tako nisu sada ni rekli koliko će biti vode stvarno. A ne mogu ni da kažu dok nemaju idejni projekt. A da li neko njih u ovom trenutku uopšte nadgleda i kontroliše, pre svega mislim ne istražne bušotine? I ko bi uopšte u slučaju otvaranja rudnika vršio nadzor nad tim? Pa evo to pokazuju te istražne bušotine koje cure, koje oni ne mogu da zapuše, iako više desetina godina buše. Ona istražna bušotina koja curi i koja je bila predmet ovih medijskih priča zadnjih nedelja je istražna bušotina koja je od strane eminentnih naših institucija bila proverena 2021. godine. I postoje fotografije u kojima je voda, naravno, uzimana kao uzorak u kojoj ima i litijuma i bora. I znam se tačno koliko je bilo bora.

Ta fotografija, te bušotine, na kojoj sada ono polje soje, pokazuje jedno pusto područje u kome nije mogla da nikne soja. Soja je vrlo osetljiva na bor. I može Rio Tinto da se ljuti, može da govori, neke čudne izjave da daje u pogledu naših kolega koje su istraživale to. Ali su njihovi podaci točni. I oni su naučno verifikovani, i čak i da nisu, sam Rio Tinto zna da, je praktično to zašto nije nikla soja njima poznato. Stalno govorimo o Jadru, najpoznatija je tema tog tipa. Da li postoji neko nalazište litijuma još negde u našoj zemlji, na primer, u Valjevu ili u nekom drugom kraju? Šta pokazuju podaci koje vi imate? Eurolitijum je istraživao Valjevo i Mionicu. Balkan limited je istraživao Rekovac. Pre toga je istraživano nalazište Piskanje, kod Baljevca na Ibru. Litijuma u tim istražnim bušotinama nema mnogo, detektovan je litijum. Rekla bih da su već negde 90ih godina u površinskim slojevima, u mnogim krajevima Srbije, detektovane male koncentracije litijuma od strane naših kolega sa Geološkog fakulteta koje je predvodila profesorka Jelena Obradović. Da li bi recimo proširenje tih istražnih radova dovelo do toga da bi se negde našlo, našlo nešto što bi dalo komercijalno obećavajuće rezultate, teško je proceniti. Ova nalazišta, naročito Valjevo i Mionica, su ustvari i nalazišta u kojima ima bora više mnogo nego litijuma. Ima bora više nego litijuma, ali ja bih rekla, kada je bor u pitanju, da potraga za njim u svetu nije velika. Zašto nije? Zato što su rudne rezerve kojima raspolaže Turska još uvek prevelike i za ceo svet. I što Turci, i naravno to Rio Tinto zna, koji je takođe proizvođač bornih jedinjenja, što su te milionske rezerve koje postoje velike u Rusiji, u Kazahstanu ili na znatno prihvatljivim lokacijama. I što borna jedinjenja ne spadaju u skupe proizvode. Znači kada se gleda ovako trenutno, ja ne znam koliko je ovih dana cena litijum karbonata, možda je negde oko 12 otprilike hiljada dolara po toni, ali se zna da je ta druga supstanca koja bi se proizvodila, ta borna kiselina, ona je negde oko 720 $ po toni. Javnost u Srbiji već godinama sluša o rudarskim postrojenjima širom Srbije i Homoljske planine su u centru pažnje, Bor, Majdanpek, i stalno se provlači taj jedan podatak da će do 2035. godine u našoj zemlji biti otvoreno čak 40 rudnika.

Da li znate nešto o tome, da li postoje dozvole za istražne radnje ili dozvole za rudarenje?

Ono što je sigurno i izvesno, mislim da ljudi u Srbiji treba da sagledaju i da se osveste. Srbija je premala da bi imala i jedan više rudnik, i 1 više rudnik od Bora dovoljan je. I od ovih nekoliko rudnika koje imamo još rudnika uglja. Otvaranje 40 rudnika bi značilo da smo nestali. Da smo nestali sa zemlje koju smo uspeli da održimo stotinama godina. Nemamo razloga za to, nemamo razloga za to. Ta pomama koja je dovela rudarske kompanije da toliko mnogo traže istražuju je u suštini posledica mnogih ćerki kompanija velikih inostranih kompanija kojima je to jedan od izlaza i ne predstavlja tako velikim kompanijama to neki trošak. I većina tih zagovornika otvaranja rudnika u Srbiji su ustvari predstavnici „tašna mašna“ firmi koje mi odavde treba da proteramo.

A da li bi se išta promenilo kada bi recimo država imala 20 posto vlasništva u nekom budućem rudniku u Jadru?

Ono što znam da bi to bilo samo pokriće, zato što država time ništa ne bi upravljala. Država može da upravlja samo ako ima, rekli su mi ekonomisti, više od 51 posto. To bi samo bilo pokriće da kompanija nastavi da radi po svojoj volji šta god hoće ovde, što je i do sada radila.

Postoji nešto što ste što ste pomenuli negde na početku, pa bih volela da nam samo malo pojasnite. Ako litijum nazivaju naftom 21. veka i ako je to neki resurs koji mi možemo da ostavimo budućim generacijama, zašto žurimo u ovom trenutku kada bi on ti nekim budućim generacijama u jednom trenutku možda vredio mnogo više?

Prvo i to je novinarska floskula nafta 21. veka. I ne može ni da bude. Prvo litijumske baterije nisu izvor energije, one su samo da energiju sačuvaju koju im damo i kad se istroše moramo ponovo da damo tu energiju. Znači svako ko je ikad uzeo ovaj mobilni telefon u ruku zna da mora kad se isprazni baterija ne napuni. Odakle? Pa stavi u utikač. Odakle u utikaču? Pa to je struja. Struju možemo da proizvodimo iz hidro i sunca, iz vetra, i naravno iz uglja. Mi nemamo mnogo sunca, nemamo mnogo vetra. Ono što još uvek imamo samo je ugalj. I treba da budemo svesni, da budemo skoncentrisani, da taj naš ugalj bolje koristimo, da ne emitujemo ugljen-dioksid u vazduh. A da ćemo time da spasemo svetsku industriju, energetiku, to pravo nije tačno. Znači, ja gledam ovako, kao profesor univerziteta koji je proveo stvarno dobrih 43 godine na univerzitetu u Beogradu, i nekoliko godina na univerzitetu u Kragujevcu. Mi ustvari treba mlade da obrazujemo da na sve probleme i na razvoj sveta i na razvoj tehnologija gledaju otvorenim očima i da budu spremni i mnogo spremniji nego što smo mi. Ne bi došli u ovu situaciju da je generacija moja i neka koja ide iza mene spremnija da razmišlja o budućnosti. Ja mislim da nismo spremni bili. Zato smo i zapali u sve ove teškoće. Onima koji dolaze posle nas treba da ih naučimo da pažljivo postupaju sa resursima da bi onima koji dođu posle njih imali šta da ostave. Znači mi kao generacije i generacije ovih ljudi koji idu iza nas, četrdesetogodišnjaka, pedesetogodišnjaka, šta ćemo sada uraditi? Ekonomisti kažu, to je neisplativ posao. I mi kažemo dobro, ajde neisplativ, sad ćemo to da uradimo tako neisplativo. Šta će da kažu ljudi koji sada imaju 20 godina svojim unucima, za 40 godina? Imali smo litijum, nemamo ga. Imali smo čisti vazduh, sada ga nemamo. Imali smo čistu vodu, sada nemamo. Što imamo. Imamo zemlju i ona je zagađena. Znači, treba da ostavimo nešto budućim generacijama. To bi mogla da bude generacijska poruka Za kraj.

A šta bi bila poruka vašim kolegama?

Poruka mojim kolegama bi bila da ovo nije lični problem nikoga od nas. Ovo je suštinski problem. I oslanjanje na razmišljanje političara ne treba da bude. Naučnicima treba da bude oslanjanje na ono čemu nauka oduvek služi, a to je šta je budućnost. Šta je budućnost? Znači apelujem na moje kolege. Sa svih univerziteta u Srbiji Da, ustvari, se uključe u razmišljanje, ne moraju da idu stopama onoga što je neko sada izjavio i rekao. Da razmislimo treba li Srbiji to rudnika. Ja mislim da ne treba i mislim da će da bi svako ko se ikada bavio naukom, stvarnom naukom u Srbiji, to isto reći.

*Emisija je preuzeta sa YouTube kanala „Litijum: Stručnjaci govore”

Dr Vera Dondur

Redovni profesor fizičke hemije u penziji. Karijeru je provela na Univerzitetu u Beogradu, gde je predavala hemijsku kinetiku i katalizu, kao i molekularnu farmakologiju na Univerzitetu u Kragujevcu.

Istraživala je fizičko-hemijske osobine silikatnih i katalitičkih materijala, te rukovodila mnogim projektima u zemlji i inostranstvu.

Bila je mentor u desetinama doktorskih disertacija. Ima više priznatih patenata.

Bavila se razvojem procesa proizvodnje i sinteze zeolitskih materijala koji su našli široku primenu

Obavljala je niz visokih funkcija, uključujući funkcije državnog sekretara, dekana fakulteta i predsednika Nacionalnog saveta za nauku.