Др Вера Дондур: Немогуће рударити литијум у долини Јадра на еколошки прихватљив начин

 Питање истраживања и експлоатације литијума у Србији изазива све већу забринутост, али и збуњеност међу грађанима. Серијал "Литијум: Стручњаци говоре" покушаће да, кроз разговор са стручњацима, да одговоре на бројна питања. Прва експерткиња која је говорила на тему литијума је др Вера Дондур, редовни професор физичке хемије у пензији.

На почетку ћу вас замолити да одговорите на 5 блиц питања кратким одговорима од једне или две реченице, а касније ћемо разговарати о питањима из Ваше стручне области. Да ли знате да ли се негде у свету планира експлоатација литијума на плодној земљи?

Не. То се нигде не дешава. Зашто? Зато што у ствари рудници, нарочито рудници литијума су започели у јужној Америци из сланих извора и удаљени су од насељених и руралних подручја. У Аустралији су они такође изоловани или у планинским, у пустињским или у сувим пределима и померени су, нису никада на некој плодној земљи. Европа има врло мали број покушаја где би се у зеленом подручју ископавао литијум. Тако да у ствари, овај покушај да се јадарит експлоатише у једном врло насељеном подручју, на плодној земљи, би био по свом капацитету и захтевима енормно велики рударско-индустријски комплекс који би тај цео сектор, то цело подручје врло много руинирао својим присуством.

А да ли је уопште у долини Јадра могуће рударити литијум на еколошки прихватљив начин?

Не.

Нигде у свету литијум се ни сада не рудари на еколошки прихватљив начин.

Постоји јако много радова и студија које су већ до сада објављене о томе колики је утицај рударења литијума на околину. Зашто? Не само због остатака од рударења који су велики, већ и због тога што се троши велика енергија, што се троши пуно хемикалија и што се емитује велика количина угљен-диоксида у атмосферу. А цео процес је у ствари ископавање литијума да би се емисија угљен-диоксида смањила. Није још увек показано да рударењем литијума то се постиже.

Да ли је, према вашем мишљењу, рационално и дугорочно одговорно неким новим генерацијама оставити здраве природне ресурсе с акцентом на здравој води и здравој природи?

Свакако да јесте. Оставити новим генерацијама то свакако је врло оправдано. Зашто? Зато што Србија није земља која има једино рудне ресурсе. Оне земље које немају друге ресурсе посежу за тиме да искористе своје рудне ресурсе тренутно, јер немају шта друго. Србија има многе друге ресурсе које треба да унапреди и да користи, а не да стрмоглаво иде према коришћењу рудних ресурса. У овом моменту то је нешто што сигурно не треба да се предузима. Технологија напредује, и литијум из земље неће нестати. Он може да сачека 100 година и да за 100 година буде велики ресурс за генерације које долазе. Ја верујем да ће генерације које добро ишколујемо моћи да процењују када треба тај ресурс да користе, а не да га будзашто сада експлоатишемо.

Да ли сте противник рударења као привредне гране?

Рударење као привредна грана, рекох малопре, има смисла само у оним земљама које немају друге ресурсе. Србија има друге ресурсе и нема разлога да толико акцента даје на рударење. Уосталом, имамо искуства да је у источној Србији интензивно рударење потпуно уништило природу, животе, здравље људи, а за мале користи.

Да ли било која компанија која би рударила у долини Јадра може да гарантује да неће доћи до цурења отровних материја и загађења животне средине?

Не може из више разлога. Први и основни разлог је у томе што би рударењем у Јадру настале две нове компоненте које би могле потенцијално да имају последице на животну средину. Једна је литијум, а друга је бор. За разлику од литијума који се масовно производи тек претходних десетак година, бор се врло дуго производи. О њему се пуно зна и зна се какви су негативни утицаји на животну средину. Рецимо, још 1935. године је евидентирано да бор има токсичне ефекте на биљке. Значи, има података. А нашој средини уношење у огромним количинама тих нових загађивача је нешто што нема ни технологије ни компаније која би то могла да гарантује да неће бити емисије та два елемента у природу.

Хвала вам за овај уводни део. Прећи ћемо сада на ону област којој сте ви заправо и посветили свој научни век, а то је област физичке хемије, мада сте ви врло лепо у својим одговорима сада направили увод у даљи ток емисије и за почетак нам појасните да ли се пројекат Јадар може свести само на рударење.

Не може из једноставног разлога што када се ископа руда, она мора да се преради да би се добио концентрат у коме је количина јадарита довољно висока. Када се то уради, тај концентрат нема никакву вредност. Литијум се производи у свету из других минерала, и најпознатији минерал из кога се највећи део литијума производи је сподуменски литијум силикатни зеолитски материјал, чији концентрати су на берзи и са којим се тргује. Производи се најмасовније у Аустралији и из Аустралије се извози широм света и прерађује. Јадарит није такав минерал, нити може да буде, нити може да постане. Значи, ако би се само рударило та руда и тај концентрат, не би имали коме да се трансферишу, да се из њега производе литијум, карбонати, литијум хидроксид и наравно борна једињења.

Појасните нам онда сада шта је уопште јадарит, шта ми о њему знамо и колико је он заправо по својој структури јединствен? Које су то основне карактеристике?

Јадарит је стварно јединствен минерал. Зашто? Не би ни добио име јадарит да нема специфичну структуру и специфичан хемијски састав. Он је литијум, натријум боросиликат – значи у себи има натријум, литијум, бор и силицијум и наравно кисеоник, као и сви остали минерали и по томе је специфичан. Међутим, о њему се врло мало зна. Од момента када је он први пут детектован па до сад, врло мали број научних радова је, свега пар научних радова, био посвећен њему, од којих су два рада била посвећена његовој структури да би био признат као минерал. Нема других научних података о њему, има рецимо око шездесетак радова у којима се само он помиње као нови минерал и ништа више. Значи, он је у суштини једна потпуно неистражена научно неистражена материја, тако бих рекла. О њему се мало зна. Не зна се чак ни да ли би изазивао најједноставније неке алергијске реакције, а камоли нешто друго.

Да ли је онда прерада јадарита сложен процес?

Да.

Да ли уопште може да се упореди са неким у овом тренутку познатим процесом прераде?

Не. Зашто? Зато што на налазишту где се налази јадарит, јадарит је окружен, он је у ствари један ситнозрни минерал, који је окружен десетинама других минерала. А у тој руди има чак негде 40 до 50 различитих елемената. Значи, врло је сложен тај рудни систем који би се ископавао. Када је јадарит ископа, он мора да се практично очисти, тај део руде да се обогати, да се одстране они минерали у којима нема јадарита, у што већој мери. Међутим, руда из које се копа има много карбоната и других минерала које није тако једноставно одстранити. За сада је компанија достигла такав ниво да може да рецимо у том концентрату има 40 посто јадарита, а 55 до 60 посто су други минерали, међу којима су и карбонати. Компанија планира да, и о томе се доста говори, да сада тај концентрат разложи сумпорном киселином, зато мора да потроши велику количину сумпорне киселине и да у том процесу добије раствор кога може даље да прерађује, али ће у том целом процесу емитовати велику количину угљен-диоксида.

Тај проблем емисије угљен-диоксида из процеса компанија није за сада решила. Када се то догоди, онда се практично направи, после третмана супротном киселином, раствор који се даље прерађује. Тај раствор је компликовано даље прерађивати зато што из њега је потребно извући литијум и бор.

Када се посматра тај процес, он је сложен зато што у истом раствору су оба елемента. Литијум се производи на један начин, бор се производи на други начин и не постоји јединствена технологија производње литијума и бора. Ово би била прва таква технологија која би се применила у Јадру. Шта је проблем? Проблем је у томе што је компанија успела да на једном релативно малом пилот постројењу испроба ту технологију, али на малом узорку. И то не гарантује да ће моћи да иде у тако велику производњу од хиљаде тона једноставног раздвајања литијума и бора и производњи литијума и бора.

Сама компанија има искуства у производњи борних једињења у Калифорнији, где већ 100 година производи борна једињења. Нема искуства у литијуму и покушала је 2020. године да направи једно пилот постројење и најавила је да ће из остатака које има у Калифорнији, који су милионски отпади, да извуче литијум и да ће направити једно постројење које је требало је да произведе 10 тона па онда пет хиљада тона годишње тог литијум једињења. Међутим, с тим се утихнуло, нема ништа, нема нигде најаве да је до реализације тог пројекта дошло.

Нови проблем који би се појавио у реализацији пројекта Јадар би настао зато што је замишљен, не само на плодној земљи, него што је замишљен као енормно велики рударско-индустријски комплекс. Да ли онда можемо сада да подвучемо овај податак који сте овај на тренутак изрекли? Да ли игде у свету постоји производња литијума и бора из једне руде? Не, не постоји нигде на свету производње литија и бора из једне рунде. У Невади је у развоју пројекат да се из једног површинског копа у коме постоји руде литијума и руде бора, две различите руде, да се добију литијумска једињења и борна једињења. То је пројекат који је у развоју и он ће можда да стартује 2025-26, можда и касније, у коме ће тај процес да се развије и развија се на знатно мањем капацитету и мањим количинама него што би био у Јадру.

Да ли онда компанија Рио Тинто има икаквог искуства у производњи литијума и бора из једне руде?

Не. Компанија Рио Тинто тврди да би рудник јадарита у Јадру био подземни, да би то заправо значило да ће становништво тог краја заправо моћи да најнормалније функционише и по питању бављена пољопривреде и саобраћаја и свега осталог. Да ли уопште таква њихова тврдња има основа? Та њихова тврдња је онако пуна неког невероватног оптимизма и мало је реална, мало мало реална. Зашто? Подземни рудник је није постављен као подземни рудник зато што они хоће да чувају природу, него зато што се јадарит налази триста до шест стотина метара под земљом и што мора да буде подземни рудник. Он је подземни рудник у том смислу да ли ће имати утицаја на оне надземни део. Ја могу да кажем да ће рецимо дневна производња руде бити шест хиљада тона, да ће они да троше више од пет тона дневно експлозива. Да ли ће имати утицаја вероватно хоће неки. Колики ће ти утицаји бити, не зна се.

Само то експлоатационо поље које они шире под земљом, оно ће бити негде на површини која је сигурно осам стотина хектара. Значи испод земље ће се нешто дешавати. Шта хоћу да кажем? Тај рударско-индустријски комплекс је велик и он ће да нанесе већ несагледиве последице и у самој изградњи. Зашто? Зато што су надземни део рудника постројења И постројења која су за прераду и добијање литијум карбоната и борне киселине. Практично су та 2 постројења потпуно окружена малом реком Коренитом која паралелно после тече дуж Јадра. Она је природна граница тог комплекса, скоро 60 посто његове дужине. И већ у самој изградњи у којој они планирају да отклоне велики слојеве земље, да подигну ниво за 4 до 6 метара, што није уопште није описано како ће се догодити, чиме ће већ угрожавати ту малу реку која је граница граница са тим постројењима? Друга ствар је овај рудник. Сам рудник је такав да је под дејством подземних водаи непрекидно рударење ће значити и непрекидан дотицај подземних вода које су пуне различитих загађујућих материја. Алкалне су, имају у себи литијума и бора. Имаће по проценама, можда и арсена, има водоник сулфида има метана. Она има и других загађујућих материјала. Свакога дана би се из тог рудника испумпао један олимпијски базен те воде. То је прва ствар. Друга врло сложена ствар када је у питању тај подземни рудник је да су стене из којих се јадарит ископава таквог састава да се очекује да може да дође до урушавања тих стена и слегања тла на површини. Практично је то један од отежавајућих околности и све те рударске активности морају да буду такве да се оног момента када се ископа неки део простора, он мора да се напуни бетоном. И унадземном делу рудника ће бити инсталирана огромна фабрика за прераду бетона која ће непрекидно бетон упумпавати у сам рудник. То је значи многоструко сложено. Још нисмо ни дошли до процеса. Прераде те руде која се очекује сада до финалних производа. Да ли би онда све то што сте сада изнели заправо било опасно по људе и по сав живи свет у Јадру и да ли наша земља има одговарајуће стандарде и норме који би заштитили уопште цео тај крај? Не. Ми прво кад говоримо о стандардима односимо се отприлике као да имамо стандард. Прво за литијум нико нема стандард на свету. Када је у питању литијум, пошто још увек није ушао у масовну потребу, Постоје само Америчка агенција за животну средину више година је Истраживала и онда је прописала да је стандард за воду 1 микро по литру нешто што није опасно да људи конзумирају. Врло опсежни радови сада су у оквиру Америке и Аустралије, нарочито о томе какав је утицај литијума и које прописане дозе литијума могу да буду за храну, за земљу за друге ствари.

Међутим, будући да Аустралија је велики произвођач руде, она има сада два постројења, који ће производити литијум и врло строго је прописала како мора да се поступа са литијумом и прерадом литијума у тим постројењима.

Када је Србија у питању, ми имамо стандард за бор за пијаћу воду који је усклађен са еуропским стандардом – 1 милиграм по литру, што је хиљаду пута више него онај 1 микрограм за литијум. Имамо још један стандард који прописује један милиграм бора у прашини у рудницима угља, што значи да је бор препознат као опасан и у затвореним просторијама као што су рудничке просторије. Имали смо и стандард који је прописивао концентрацију бора у земљи, али је последњим изменама, у претходних неколико година то је једноставно из стандарда избрисано. На волшебан начин. ја сад могу да кажем уз одређену сумњу да је то намерно учињено. Значи немамо те стандарде, нема их ни Еуропа. Када је бор у питању постоје стандарди рецимо борно једињење Бораx је забрањено за употребу људску. Има прописа у Еуропи када је у питању бор.

По чему би онда рудник и производња литијума у Србији били посебни?

Па била би посебна наравно, зато што овако кад посматрамо колику би количину Еуропа од Србије очекивала литијума? Читава Еуропа у свим својим плановима би произвела за 30 година негде око 1,500,000 хиљада тона литијума рачунато на метални литијум, а Србија око 330 хиљада. Значи ми бисмо учествовали са рецимо 18 до 20 посто у тој укупној производњи. Када погледамо колико нас нас има и колико има становника у Еуропи, сразмера је таква да наших 6,5 милиона и њихових 450 милиона људи није сразмерна томе колико би литијума, ми дали. Када се гледа по квадратном километру, што је веома важно, На Еуропу би било рецимо литијума 0,36 тона по квадратном километру. А у Србији 3.7 тона по квадратном километру, што би значило следеће: Еуропа је велика И своје планове и руднике је сместила на следећи начин. Сам рудник и прерада скоро нигде нису постављени на истом месту то је прво. Та читава производња би се дисперзовала по читавој Европи. За разлику од тога, ова производња које би била код нас би била сконцентрисана на јадар, на општину Лозница и наравно на Србију. Што значи да би ми у суштини Еуропи дали литијум, а нама би остало загађење. Уз литијум сте поменули и бор колика је заправо његова токсичност и шта је рио тинто уопште предвидео шта ће радити са бором? Сви више говоримо о литијуму, више нам је он познат, запостављамо бор који игра важну улогу. Веома важну што се тиче утицаја на животну средину за литијум још увек не знамо колики ће бити, а кад је бор у питању то је врло познато. Значи то није безопасно. Сама компанија рио тинто је упозната са тим. И она то зна, да је бор токсичан за биљке. Да су биљке главни индикатори присуства бора и да неке биљке не могу да толеришу бор и тачно се зна која биљка коју количину бора може у води и у земљи да поднесе и то је податак који рио тинто зна. Они никада никада становништво, ни онда када су од њих откупљивали земљу, није о томе обавештавао нити их је обавестио. Рио тинто те податке има и има их наравно у својим рекламама где покушава негде где нема бора у земљи да прода јаловину борних остатака као рецимо додатак уз инсектициде, пестициде и друге ствари.Значи познато је да је врло осетљива соја да је најосетљивије воће, ти подаци су апсолутно доступни и они су верификовани диљем планете. Рецимо у Америци постоји агенција за пољопривреду на чијем сајту може да се види колики је ниво токсичности за било коју биљку.

Имамо подземну експлоатацију, али ће уз тај рудник бити и фабрика бетона, али и фабрика за прераду јадарита И раздвајање литијума и бора.

Колико би заправо приликом те екстракције,тог раздвајања било отпада и шта бисмо с њим радили?

Па наравно као и у свакој у хемијској производњи било би чврстог отпада, отпада који се емитује у атмосферу и отпада који дишу с отпадним водама. Нема ничег ту непознатог, значи све што уђе у ту производњу и не изађе са производима, остаће у отпаду. Значи практично ће негде увек заостајати литијум и бор. И рецимо количина литијума је негде око 10 хиљада тона годишње, а бора негде око две. Ипак не, бора око 10 хиљада, а литијума негде око 2 и по хиљаде годишње. Значи када то погледате на нивоу од 30-40 година. То су енормно велике количине. Наравно то неће одмах да оде све у воду, у ваздух, у земљу, али ће непрекидно да учествује у свим тим процесима. Прво и најважније је да је то захтеван комплекс у погледу потрошње енергије. Енергију ће добијати као електричну енергију и енергију из природног гаса и енергију из дизела за транспортна средства по најблажим проценама које нису учињене детаљно ни од стране Рио Тинта ни од неких независних експерата, повећавање емисију угљендиоксида ће бити сигурно веће од 0.5 посто, што је врло велико, велики допринос емисији угљен-диоксида. Свуда у свету се угљен-диоксид смањује, а овде би се повећавао.

Друга важна ствар је да би у водама, водама, отпадним водама било и литијума и бора. Оно што се што још увек није утврђено од стране Рио Тинта као прецизан податак, а зашто? Зато што Рио тинто за све ове године није направио основни законски документ који се зове идејни пројект експлоатације и прераде минерала јадарита, из кога би произишли егзактни квантитативни, подаци, о капацитету, о производним процесима, о емисијама, о количини отпада, о водама, пречишћавању подземних вода итд. Значи то до сада не постоји. Оно што на основу материјала које до сада имамо из Рио Тинта чврсти отпад ће бити велики зато што је концентрација литијума у руди мала. И он мора да буде велики. Значи јаловине која ће се одлагати биће рецимо реда величине отприлике око 2 милиона годишње, а за 30, 40 година оне ће нарасти, акумулираће се, наравно, све до негде 90ак хиљада. Јаловишта, где они хоће да одлажу остатке чврсте, једно би било врло велико на 20 хектара. У самој долини Јадра тачно испред прозора оних људи који сада протестују против изградње Рио Тинта целог у јадру. То јаловиште било би високо 60 метара. 60м је нешто што је, ред величине, Храма светог саве или 15спратне зграде, На 20 хектара. То је огромна пирамида. Огромна степенаста пирамида за коју они кажу, после тога ће да је пошуме. На земљи у којој има бора неће имати шта да пошуме.

То је прво јаловиште. Друго јаловиште које ће да се смести у долину реке Штавице, која је бујична река, има пуно малих поточића као притока. То је једна долина у коју би на 168 или можда 170 хектара била посечена шума И ту би се поставила та велика јаловина која наравно садржи литијум и бор и које би по светским мерилима била јаловина опасног материјала и по светским мерилима велика јаловина. Тако велику јаловину апсолутно ни једна земља у Европи не предвиђа за производњу литијума, ниједна земља не предвиђа, само Србија. А зашто уопште рио тинто жели и фабрику за прераду руде уз сам рудник? Па зато што им је то најјефтиније. То је врло једноставно. То је најјефтиније. Нашли су да ми уствари немамо чврсту регулативу, да немамо капацитета да се томе, на довољно документован стручни начин практично одбијемо то. И наравно, нашли су сарадњу са нашим властима који нису довољно информисани о чему се ради. Ја ћу илустровати само једним примером. Рио Тинто предвиђа да ће користити делимично воду из Дрине, да ће делимично рециклирати процесну воду у постројењима, што је иначе нормалан поступак у сваком хемијском постројењу на свету, што се иначе ради. Али каже, следеће, он ће ту подземну воду која је тако богата свим солима користити у врло великом проценту, пречистиће је, а онда каже добро, још увек не зна како ће да је пречисти, а онда ће то, онда ће води за процесе додати кишницу, при чему не зна ни колико ће бити кишница, не може да процени. Значи једини сигуран извор воде за процесе би по квалитету и количини могао да буде је тај алувијон реке Дрине. Не могу ова 2 друге извора да буду. Када је у питању та рециклаже воде они у неким подацима наводе да ће 48 посто воде рециклирати, а у другим подацима кажу 70 посто. Велика разлика. Свако би се питао како може да буде и 48 и 70. Значи, компанија у тим деловима нема прецизне податке или их крије, што исто није добро. И код већине људи који имају сумњају да Рио тинто има добре намере, изазива још већу сумњу наравно.

А да ли уопште у нашој земљи постоје још неки капацитети за прераду руде и у чему би била разлика, рецимо између прераде јадарита и рецимо олова и цинка?

Једноставно је, врло је једноставно. У нашој земљи сада, искључујући прераду олова и цинка коју смо имали на Косову, а сада више то немамо, два рудника које смо имали, од којих је један на Руднику код Горњег Милановца. Један је мајдан, и један и други је купила једна инострана компанија и она само сада носи руду на прераду, транспортује руду и руда се прерађује ван Србије. Велики произвођач је само Бор, а искуства о Бору су више него очигледна. Бор је рудник који је врло стар рудник, врло дуго експлоатисан. Када је постављен на месту где је постављен, није се очекивало да ће толико интензивно да буде експлоатисан. Он се ширио и својом величином и обимом је сада угрозио целу источну Србију. Мислим да ту не треба ништа више да кажем. А да ли сте рецимо ви као научни радник имали довољан приступ свим документима компаније Рио Тинто који би рецимо били потребни једном научном раднику да би донео своје судове? Не. Компанија је затворена за све. Ево ја ћу да кажем да сам рецимо тек пре можда две три недеље успела да добијем један каменчић у коме има јадарита, иако сам од самог момента кад су они тај јадарит практично пронашли покушавала да добијем узорак из чисто научног интересовања, јер сам у то време врло интензивно истраживала ове литијумске минерале. Компанија има своје материјале, радила је у сарадњи са нашим колегама и институтима – Институтима Черни и другим институтима и има много, доста истраживања. То није спорно. Та истраживања нису доступна јавности. Компаније има неколико материјала који су урађени. То је елаборат о налазишту. Има урађену једну студију коју никад није још завршила, која се односи на експлоатацију руде и врло спорадично помиње прераду. И то су у ствари основни материјали. На сајту компаније су се појављивали и други материјали који су били доступни фрагментарно. Ја лично сам све те њихове материјале које сам могла да прикупим прикупила. Доста сам се њима бавила и када су се појавили током лета ови материјали који се зову студија утицаја на животну средину, била сам врло изненађена што је компанија поново, уместо да направи студију утицаја на животну средину експлоатације и прераде јадарита, то фрагментарно приказала у три потпуно одвојена материјала који су радиле различите екипе које међусобно нису очигледно много комуницирале и у којима се налази много непотпуних, контрадикторних и непотпуних података. Тако да… и кад је већи број људи хтео да се ангажује, да проучи шта се уствари налази иза пројекта, Јадар није могао то да учини. Могао то да учини. Још ћу нешто врло значајно да кажем. Приступило се изради просторног плана на основу такође непотпуних података, искључиво од оних података које су наше институције добијале од Рио Тинта. Они су чак у просторном плану, то може да се прочита, рекли следеће: документацију имају од Рио Тинта, са идејним решењима. Шта су идејна решења, то нико не може да каже ко је технички образован. Постоји идејни пројекат, не идејна решења. Тако да, кад гледам врло сам изненађена да се шира јавност научна очито није укључила у овај проблем мало више, али опет и нисам зато што не знају људи да почну шта да траже, шта да прегледају.

Како, дакле, генерално оцењујете доступност докумената и уопште Странспарентност, у овом тренутку, рада компаније Рио Тинто?

Компанија Рио Тинто сматра да је транспарентна само што издаје саопштења, што се непрекидно оглашава само када неко нешто каже што им не иде у прилог. Онда су врло гласни у медијима и саопштењима да то негирају, то је погрешан поступак. Значи, сада је већ много таквих изјава, медијских одговора и напада да се људи не усуђују да то да чине, што наноси штету. Компанија није ни свесна да тиме наноси и себи штету, а не само тиме што настоји да дисквалификује људе који нешто и кажу. Ја у ствари најтоплије могу да препоручим компанији да екипу коју је ангажовала да ради на овом пројекту ангажује да прво оне материјале које су пласирали у јавност као оне материјале који се зову студије утицаја на животну средину, прегледају и из њих избаце све оне податке иза којих не стоје. Зашто? Питају се људи зашто ми нисмо дали примедбе. Какве примједбе на нешто што сама компанија каже, она не гарантује ни за какав податак који су у тој студији, тзв. студији налази. Па шта да коментаришем? Вратићу вас само на тренутак на тему воде, и ње смо се малопре дотакли. А какви би заправо били ефекти ископавања у Јадру и ефекти уопштено, али са акцентом на воду, на изворишта воде, на могуће загађење. То је исто врло сложено. Рекла сам малочас да је једини сигуран извор воде која би напајала цео тај рударско-индустријски комплекс је уствари алувијон регије реке Дрине. Међутим, шта је збуњујуће. Збуњујуће је што компанија у истом документу чак и у просторном плану наводи да би се дневно користило и хиљаду кубних метара и 5 хиљада кубних метара. Колико? Не знам. Не знам одговор.Не знају ни они ја верујем.

Када се помиње пречишћавање воде, ту настаје нови проблем. Проблем је што отпадне воде, по природи процеса који се дешава, морају да имају литијум и бор у количинама које нису мале. И што компанија каже следеће. Они ће употребити за пречишћавање отпадних вода комбиновани систем у коме ће да користе нешто што се зове ултрафилтрација или повратна осмоза, то су познате методе које се масовно у свету користе за десалинизацију воде. Воде која се користи за пиће или иригацију. То се наравно користи масовно у Израелу, на Кипру, у Малезији, у Уједињеним Арапским Емиратима и да не набрајам. Међутим, у тим водама је мала концентрација бора. Бор је један елемент и то врло специфичан, врло сличан води и тим мембранама, у тој реверсној осмози, не може да се пречисти тако добро, ако концентрација буде висока, знатно већа него што је у морској води. Таква концентрација се наравно у овим процесним постројењима очекује. Није јасно како то компанија мисли да ће да учини, нема научних података да је за тако високе концентрације та реверсна осмоза ефикасна. Нема нигде података у свету да се тако високе концентрације воде, отпадне воде, уопште пречишћавају. Зашто? Зато што је та метода изузетно скупа и изузетно захтевна по количини електричне енергије која је потребна за њено функционисање. Између три и десет киловат часова по кубном метру воде се троши за тај процес. Да је то у Саудијској Арабији, они ставе соларне челије, па могу то да раде. А где би они уопште испуштали ту воду? То је други проблем, нови проблем. Сви прерађивачи хемијских ствари настоје да руднике одвоје од прерађивачких постројења. Прерађивачке постројења се смештају у такозваним индустријским зонама. Индустријске зоне се лоцирају на обалама великих река, мора и океана. Аустралија је та своја два постројења, нова, једно је већ у оперативном стању, а друго ће бити наредне године, поставила, наравно у Перту на обали океана. И испуст иде неколико километара у дубину океана, при врло строгим условима колико мора да се испусти литијума. Тамо нема бора.

С друге стране, највећи светски произвођач борних једињења је Турска. Она има 4 рудника. Највеће постројење је у Бандирми, такође на обали Мраморног мора, прерађивачко постројење и такође испушта отпад од бора у морску воду где има бора. Јадар нема мора. Нема Јадар Мора, нема. Река Јадар је мала река, малог капацитета и компанија настоји да нас убеди да ће испуштати малу количину отпадне воде и да ће пуно да рециклира. Малопре сам рекла колико су шарене те рециклаже. И опет у различитим изворима наводи различите податке о томе колико ће бити испуштено отпадне воде. Имали смо прилику да чујемо колеге које су учествовале у изради ове студије, да ће они радити реминерализацију, да ће вода бити потпуно пречишћена. Прочишћена вода не може да буде потпуно пречишћена. Вода мора да садржи све што је у њој било, само је питање у којој концентрацији. Ако би они пречишћавали, има један материјал у коме кажу, да би пречишћавали воду која има највише осам стотина милиграма, и ако је пречисте до воде која има само 1 милиграм, што би био наш стандард, пречистили би воду до чистоће 99,9 посто. Апсолутно невероватно. Значи све изјаве које се дају од стране компаније треба да буду прецизне, тачне и необећавајуће за оно што они не могу да испуне. Значи као што нису становништву рекли да је бор опасан за биљке, тако нису сада ни рекли колико ће бити воде стварно. А не могу ни да кажу док немају идејни пројект. А да ли неко њих у овом тренутку уопште надгледа и контролише, пре свега мислим не истражне бушотине? И ко би уопште у случају отварања рудника вршио надзор над тим? Па ево то показују те истражне бушотине које цуре, које они не могу да запуше, иако више десетина година буше. Она истражна бушотина која цури и која је била предмет ових медијских прича задњих недеља је истражна бушотина која је од стране еминентних наших институција била проверена 2021. године. И постоје фотографије у којима је вода, наравно, узимана као узорак у којој има и литијума и бора. И знам се тачно колико је било бора.

Та фотографија, те бушотине, на којој сада оно поље соје, показује једно пусто подручје у коме није могла да никне соја. Соја је врло осетљива на бор. И може Рио Тинто да се љути, може да говори, неке чудне изјаве да даје у погледу наших колега које су истраживале то. Али су њихови подаци точни. И они су научно верификовани, и чак и да нису, сам Рио Тинто зна да, је практично то зашто није никла соја њима познато. Стално говоримо о Јадру, најпознатија је тема тог типа. Да ли постоји неко налазиште литијума још негде у нашој земљи, на пример, у Ваљеву или у неком другом крају? Шта показују подаци које ви имате? Еуролитијум је истраживао Ваљево и Мионицу. Балкан лимитед је истраживао Рековац. Пре тога је истраживано налазиште Пискање, код Баљевца на Ибру. Литијума у тим истражним бушотинама нема много, детектован је литијум. Рекла бих да су већ негде 90их година у површинским слојевима, у многим крајевима Србије, детектоване мале концентрације литијума од стране наших колега са Геолошког факултета које је предводила професорка Јелена Обрадовић. Да ли би рецимо проширење тих истражних радова довело до тога да би се негде нашло, нашло нешто што би дало комерцијално обећавајуће резултате, тешко је проценити. Ова налазишта, нарочито Ваљево и Мионица, су уствари и налазишта у којима има бора више много него литијума. Има бора више него литијума, али ја бих рекла, када је бор у питању, да потрага за њим у свету није велика. Зашто није? Зато што су рудне резерве којима располаже Турска још увек превелике и за цео свет. И што Турци, и наравно то Рио Тинто зна, који је такође произвођач борних једињења, што су те милионске резерве које постоје велике у Русији, у Казахстану или на знатно прихватљивим локацијама. И што борна једињења не спадају у скупе производе. Значи када се гледа овако тренутно, ја не знам колико је ових дана цена литијум карбоната, можда је негде око 12 отприлике хиљада долара по тони, али се зна да је та друга супстанца која би се производила, та борна киселина, она је негде око 720 $ по тони. Јавност у Србији већ годинама слуша о рударским постројењима широм Србије и Хомољске планине су у центру пажње, Бор, Мајданпек, и стално се провлачи тај један податак да ће до 2035. године у нашој земљи бити отворено чак 40 рудника.

Да ли знате нешто о томе, да ли постоје дозволе за истражне радње или дозволе за рударење?

Оно што је сигурно и извесно, мислим да људи у Србији треба да сагледају и да се освесте. Србија је премала да би имала и један више рудник, и 1 више рудник од Бора довољан је. И од ових неколико рудника које имамо још рудника угља. Отварање 40 рудника би значило да смо нестали. Да смо нестали са земље коју смо успели да одржимо стотинама година. Немамо разлога за то, немамо разлога за то. Та помама која је довела рударске компаније да толико много траже истражују је у суштини последица многих ћерки компанија великих иностраних компанија којима је то један од излаза и не представља тако великим компанијама то неки трошак. И већина тих заговорника отварања рудника у Србији су уствари представници „ташна машна“ фирми које ми одавде треба да протерамо.

А да ли би се ишта променило када би рецимо држава имала 20 посто власништва у неком будућем руднику у Јадру?

Оно што знам да би то било само покриће, зато што држава тиме ништа не би управљала. Држава може да управља само ако има, рекли су ми економисти, више од 51 посто. То би само било покриће да компанија настави да ради по својој вољи шта год хоће овде, што је и до сада радила.

Постоји нешто што сте што сте поменули негде на почетку, па бих волела да нам само мало појасните. Ако литијум називају нафтом 21. века и ако је то неки ресурс који ми можемо да оставимо будућим генерацијама, зашто журимо у овом тренутку када би он ти неким будућим генерацијама у једном тренутку можда вредио много више?

Прво и то је новинарска флоскула нафта 21. века. И не може ни да буде. Прво литијумске батерије нису извор енергије, оне су само да енергију сачувају коју им дамо и кад се истроше морамо поново да дамо ту енергију. Значи свако ко је икад узео овај мобилни телефон у руку зна да мора кад се испразни батерија не напуни. Одакле? Па стави у утикач. Одакле у утикачу? Па то је струја. Струју можемо да производимо из хидро и сунца, из ветра, и наравно из угља. Ми немамо много сунца, немамо много ветра. Оно што још увек имамо само је угаљ. И треба да будемо свесни, да будемо сконцентрисани, да тај наш угаљ боље користимо, да не емитујемо угљен-диоксид у ваздух. А да ћемо тиме да спасемо светску индустрију, енергетику, то право није тачно. Значи, ја гледам овако, као професор универзитета који је провео стварно добрих 43 године на универзитету у Београду, и неколико година на универзитету у Крагујевцу. Ми уствари треба младе да образујемо да на све проблеме и на развој света и на развој технологија гледају отвореним очима и да буду спремни и много спремнији него што смо ми. Не би дошли у ову ситуацију да је генерација моја и нека која иде иза мене спремнија да размишља о будућности. Ја мислим да нисмо спремни били. Зато смо и запали у све ове тешкоће. Онима који долазе после нас треба да их научимо да пажљиво поступају са ресурсима да би онима који дођу после њих имали шта да оставе. Значи ми као генерације и генерације ових људи који иду иза нас, четрдесетогодишњака, педесетогодишњака, шта ћемо сада урадити? Економисти кажу, то је неисплатив посао. И ми кажемо добро, ајде неисплатив, сад ћемо то да урадимо тако неисплативо. Шта ће да кажу људи који сада имају 20 година својим унуцима, за 40 година? Имали смо литијум, немамо га. Имали смо чисти ваздух, сада га немамо. Имали смо чисту воду, сада немамо. Што имамо. Имамо земљу и она је загађена. Значи, треба да оставимо нешто будућим генерацијама. То би могла да буде генерацијска порука За крај.

А шта би била порука вашим колегама?

Порука мојим колегама би била да ово није лични проблем никога од нас. Ово је суштински проблем. И ослањање на размишљање политичара не треба да буде. Научницима треба да буде ослањање на оно чему наука одувек служи, а то је шта је будућност. Шта је будућност? Значи апелујем на моје колеге. Са свих универзитета у Србији Да, уствари, се укључе у размишљање, не морају да иду стопама онога што је неко сада изјавио и рекао. Да размислимо треба ли Србији то рудника. Ја мислим да не треба и мислим да ће да би свако ко се икада бавио науком, стварном науком у Србији, то исто рећи.

*Емисија је преузета са YоуТубе канала „Литијум: Стручњаци говоре”

Др Вера Дондур

Редовни професор физичке хемије у пензији. Каријеру је провела на Универзитету у Београду, где је предавала хемијску кинетику и катализу, као и молекуларну фармакологију на Универзитету у Крагујевцу.

Истраживала је физичко-хемијске особине силикатних и каталитичких материјала, те руководила многим пројектима у земљи и иностранству.

Била је ментор у десетинама докторских дисертација. Има више признатих патената.

Бавила се развојем процеса производње и синтезе зеолитских материјала који су нашли широку примену

Обављала је низ високих функција, укључујући функције државног секретара, декана факултета и председника Националног савета за науку.